Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu stambene zadruge u stečaju i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 18 godina. Zbog doprinosa podnosioca odugovlačenju, dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije, dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ , u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5544/96, a kasnije pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 46/14.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada , podnela je , 30. decembra 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5544/96. Po ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-11596/2013.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 P. 121 /14 od 25. februara 2015. godine Ustavnom sudu su vraćeni spisi predmeta Už-11596/2013, uz poziv na presud u Privrednog apelacionog suda „Pž. 633/14 od 6. februara 2014. godine“, kojom je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova kojim je ustanovljena nadležnost redovnih sudova za postupanje po zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu do podnošenja ustavne žalbe traje sedamnaest godina; da su sudovi svojim postupanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, a da na strani podnosioca nije bilo delotvornog pravnog leka da se rad sudova ubrza; da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka i da podnosilac nije ničim doprineo ovakvom radu sudova. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istaknut je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 46/14, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih M.Đ, D. K. i H. Z, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 12.919, 00 dinara.

Pripremno ročište održano je 12. decembra 1996. godine, a punomoćnik tužioca je podneskom od 12. februara 1999. godine povukao tužbu u odnosu na drugo i trećetuženu.

Nakon pripremnog ročišta održana su još četiri ročišta na kojima su izvedeni dokazi ekonomskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka, dok jedno ročište nije održano, jer punomoćnik tužioca istom nije pristupio, iako je bio uredno pozvan.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5544/96 od 24. aprila 2002. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena M. Đ. iz Novog Sada da isplati tužiocu iznos od 61.091,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. avgusta 1999. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 25.287,34 dinara.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 1042/04 od 7. aprila 2005. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5544/96 od 24. aprila 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je nakon dva održana ročišta, rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2999/05 od 25. avgusta 2006. godine, određen zastoj postupka, dok Vrhovni sud Srbije ne zauzme stav u pogledu rešavanja spornog pravnog pitanja, u pogledu inflatorne štete.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2999/05 od 9. oktobra 2006. godine prekinuo postupak u ovoj parnici, sa obrazloženjem da Vrhovni sud Srbije nije zauzeo pravni stav, odnosno doneo pravno mišljenje povodom tužbi tužioca, koje rešenje je dostavljeno punomoćnicima parničnih stranaka koji na isto nisu izjavili žalbu.

Podneskom od 7. avgusta 2013. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud da je s obzirom na to da je stečajni postupak nad tužiocem otvoren 9. novembra 2010. godine, stečajni upravnik tužioca je u smislu člana 217. Zakona o parničnom postupku, preuzeo parnicu i predlažio nastavak postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2999/05 od 15. novembra 2013. godine odredio nastavak postupka u ovoj parnici, a rešenjem od 2. decembra 2013. godine oglasio se stvarno i mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu održana su tri ročišta na kojima je izveden dokaz ekonomskim veštačenjem, dok jedno ročište nije održano usled izostanka punomoćnika parničnih stranaka.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 46/14 od 26. novembra 2014. godine je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da na ime duga isplati iznos od 5.024,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. februara 1996. godine do isplate i troškove parničnog postupka, a stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos preko dosuđenog od 5.024,80 dinara do traženog iznosa od 5.213,01 dinara i zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos počev od 25. januara 1994. do 18. februara 1996. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca i tužene Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 99/15 od 19. februara 2015. godine, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom i delu stava drugog njene izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 5.024,80 dinara za period od 25. januara 1994. do 18. februara 1996. godine; stavom drugim izreke presude je odbio zahteve tužioca i tužene za troškove drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91,"Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja i da je s ud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom (član 176.); da je Vrhovni kasacioni sud dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva (član 178. stav 1.); da se postupak prekida: kad stranka umre, kad stranka izgubi parničnu sposobnost, kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, kad stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada , kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije; kad usled rata ili drugih uzroka prestane rad u sudu, kad je to drugim zakonom određeno (član 214.); da o sim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti: ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) i ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja (poplava i sl.) odsečeno od suda (član 215.); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastavi ti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine , da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak i da će se u s vim ostalim slučajevima prekinuti postupak nastaviti na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida (član 217. st. 1, 2. i 3.); da će sud zastati sa postupkom kad je to izričito predviđeno zakonom ili kad u toku postupka oceni da je to celishodno, da sud donosi rešenje o zastajanju sa postupkom po službenoj dužnosti kad odluči da zastane sa postupkom da bi sačekao ishod neke procesne delatnosti ili da bi pružio mogućnost da se preduzme neka radnja u postupku, da u rešenju o zastajanju sa postupkom sud određuje i koliko će zastajanje trajati, da protiv rešenja o zastajanju sa postupkom nije dozvoljena posebna žalba i da sud nastavlja postupak po službenoj dužnosti čim prestanu razlozi koji su izazvali zastajanje sa postupkom (član 219. st. 1.-5.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta Opštinskom sudu u Novom Sadu 4. septembra 1996. godine i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 99/15 od 19. februara 2015. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 18 godina i pet meseci, što ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi potraživanja tužioca prema tuženoj po osnovu ugovora o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara. Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, jer je sud odredio ekonomsko veštačenje, pa i ponovno veštačenje, u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da su doprineli dužini trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da uredno pozvan punomoćnik podnosioca nije pristupio na dva ročišta, 26. februara 2002. godine i 21. oktobra 2014. godine. Ustavni sud nalazi da u periodu u kome je parničnih postupak bio u zastoju, odnosno prekidu ni punomoćnik, a ni podnosilac ustavne žalbe nisu preduzeli bilo koju radnju kojom bi pokazali želju i nameru da se postupak nastavi, niti su povodom donetih rešenja o zastoju i prekidu postupka, koristili predviđena pravna sredstva. Osim toga, punomoćnik tužioca je tek nakon sedam godina i tri meseca od prekida parničnog postupka, odnosno dve godine i devet meseci od pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem, predložio nastavak u ovoj parnici i obavestio sud da je stečajni upravnik tužioca preuzeo parnicu.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon šest godina od ponošenja tužbe i pet održanih ročišta doneo prvu presudu, koja je u postupku odlučivanja po žalbi tužene, ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon dva ročišta određen zastoj, a potom i prekid postupka zbog rešavanja spornog pravnog pitanja od strane Vrhovnog suda Srbije, a da u periodu od sedam godina i tri meseca prvostepeni sud nije preduzeo nijednu procesnu radnju, niti je zatražio od Vrhovnog suda Srbije, kasnije Vrhvnog kasacionog suda izveštaj da li je taj sud zauzeo stav o spornom pravnom pitanju. Međutim, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala za period od pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem 9. novembra 2010. godine do preuzimanja parnice od strane stečajnog upravnika. Po nastavku postupka je nakon jedne godine i tri meseca konačno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, činjeničnu i pravnu složenost predmeta postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ove ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti