Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sud je proizvoljno odbacio prigovor radi ubrzavanja postupka, pogrešno smatrajući da je izvršni postupak okončan, iako je protiv rešenja o obustavi bila izjavljena žalba sa suspenzivnim dejstvom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M . i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4 I. 1924/17 od 22. januara 2018. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4 I. 1924/17 od 22. januara 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 1491/17.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . iz Vranja je, 19 . februara 2018. godine, preko punomoćnika R. I , advokata iz Vranja, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R4 I. 1924/17 od 22. januara 2018. godine , zbog povrede prava i načela iz čl. 32, 36, 58. i 86. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je Osnovni sud u Vranju doneo osporeno rešenje kojim je odbacio kao nedozvoljen njen prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka, ocenjujući da je taj predmet pravnosnažno okončan, jer je doneto rešenje o obustavljanju postupka. Ukazuje da je postupajući sud prevideo da je podnositeljka ustavne žalbe izjavila žalbu protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka i da u trenutku odlučivanja o prigovoru radi ubrzavanja postupka još nije bilo odlučeno o izjavljenom redovnom pravnom leku. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela, dosudi joj naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i troškove za sastavljanje ove ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i sajt Portal pravosuđa Srbije, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Predlagač V. M s, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 19. decembra 2017. godine prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 1491/17, a u kome je imala svojstvo izvršnog poverioca.

Osnovni sud u Vranju je osporenim rešenjem R4 I. 1924/17 od 22. januara 2018. godine odbacio kao nedozvoljen navedeni prigovor. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je sud našao da se po prigovoru ne može postupati, jer je podnet po predmetu koji je okončan; da je odredbom člana 8. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupka, ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen; da je Osnovni sud u Vranju uvidom u spise izvršnog postupka utvrdio da je rešenjem tog suda I. 1491/17 od 7. decembra 2017. godine obustavljen postupak izvršenja; da je odredbom člana 5. stav 1. pomenutog zakona propisano da prigovor i žalba mogu da se podnesu dok se postupak ne okonča, zbog čega je sud odlučio kao u izreci.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe podnela Osnovnom sudu u Vranju žalbu protiv navedenog rešenja o obustavljanju izvršnog postupka dana 26. decembra 2017. godine i da je Viši sud u Vranju 27. marta 2018. godine doneo rešenje kojim je odbio kao neosnovanu tu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, pa da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu (član 86. stav 1.)

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11), koji se primenjivao u izvršnom postupku koji je bio predmet pobijanja prigovora radi ubrzavanja postupka, bilo je propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u postupku po prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na konstataciji da je Osnovni sud u Vranju proizvoljno primenio procesno pravo na njenu štetu, pogrešno nalazeći da je prigovor nedozvoljen jer je podnet u vezi sudskog postupka koji je pravnosnažno okončan. Podnositeljka ustavne žalbe insistira na tome da je izjavila žalbu protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka, a na kome je navedeni sud bazirao ocenu o nedozvoljenosti prigovora, pa da u trenutku donošenja osporenog rešenja još nije odlučeno o njenom redovnom pravnom leku u izvršnom postupku.

Ispitujući da li je Osnovni sud u Vranju proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine omogućena strankama zaštita navedenog ustavnog prava u redovnom sudskom postupku. Pravna sredstva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku predstavljaju prigovor i žalba, odnosno zahtev za pravično zadovoljenje koji se može istaći tek kada stranka ostvari pozitivan uspeh po prigovoru ili žalbi. Ustavni sud ukazuje da podnošenje prigovora radi ubrzavanja postupka praktično ima za cilj skraćenje stanja neizvesnosti u kome se nalaze stranke u pogledu prava i obaveza o kojima se raspravlja u sudskom postupku, a povodom koga je uložen taj prigovor. To znači da se ovo primarno sredstvo za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može podneti sve dok se postupak ne okonča, što potvrđuje i odredba člana 5. stav 1. pomenutog zakona. U slučaju kada je sudski postupak čija je dužina trajanja pravnosnažno okončan, sud koji odlučuje o prigovoru ima procesno ovlašćenje da odbaci kao nedozvoljeno to pravno sredstvo, a za čime je posegao i Osnovni sud u Vranju u konkretnom slučaju donošenjem osporenog rešenja R4 I. 1924/17 od 22. januara 2018. godine.

Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe podnela prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 1491/17, Ustavni sud napominje da se prinudno izvršenje prema odredbama člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine (koji se primenjivao u predmetnom izvršnom postupku) okončava obustavom ili zaključenjem. Osporeno rešenje o odbačaju prigovora podnositeljke ustavne žalbe se isključivo temelji na pravnoj oceni da je u izvršnom postupku doneto rešenje o obustavljanju postupka. Međutim, Ustavni sud je zaključio da je Osnovni sud u Vranju prilikom odlučivanja o prigovoru očito izgubio iz vida da je podnositeljka ustavne žalbe 26. decembra 2017. godine podnela žalbu protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka i da ovaj redovni pravni lek prema opštim pravilima procesnog prava ima suspenzivno pravno dejstvo, jer zadržava pravnosnažnost prvostepene odluke dok se o žalbi ne odluči.

S tim u vezi, Ustavni sud ističe stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.). Polazeći od navedenog, a posebno imajući u vidu da u momentu odlučivanja o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja postupka još nije bilo odlučeno o njenoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja o obustavljanju izvršenja, Ustavni sud smatra da je Osnovni sud u Vranju izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da postoje razlozi za odbačaj prigovora. Neutemeljen zaključak navedenog suda u pogledu statusa osporenog izvršnog postupka je, po oceni Ustavnog suda, posledično doveo i do proizvoljne primene procesnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je osporenim rešenjem povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da se štetne posledice nastale povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Osnovnog suda u Vranju R4 I. 1924/17 od 22. januara 2018. godine, kako bi taj sud doneo novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 1491/17 , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno rešenje i da će prigovor radi ubrzavanja sudskog postupka biti predmet ponovnog razmatranja od strane Osnovnog suda u Vranju, to Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje o povredi drugih ustavnih načela i prava.

U vezi sa zahtevom podnositeljke ustavne žalbe da joj Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u vidu novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u pomenutom izvršnom postupku, Ustavni sud napominje da će se ponovo odlučivati o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja postupka, pa da stranka u skladu sa odredbom člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za novčano obeštećenje za neimovinsku štetu u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, a o čemu govore odredbe člana 22. tog zakona. Pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena. Imajući u vidu navedeno, Sud je odbacio zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete, rešavajući kao u tački 3. izreke , saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

Što se tiče zahteva podnositeljke ustavne žalbe da joj Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenog rešenjem o prinudnom izvršenju, Ustavni sud je, polazeći od pravnih sredstava predviđenih Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku koja ima na raspolaganju podnositeljka, konstatovao da podnositeljka prema odredbi člana 31. stav 1. tog zakona ima pravo da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada stekne pravo na pravično zadovoljenje. Polazeći od toga, Sud je odbacio zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 4. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka na ime sastavljanja ove žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti