Ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u poreskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Poništena je presuda Upravnog suda kojom je potvrđena obaveza plaćanja PDV na usluge dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije, uz obrazloženje da je primena prava bila arbitrerna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2006/2014
09.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Delco“ d.o.o. iz Novo g Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Delco“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2638/11 od 28. oktobra 201 3. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2638/11 od 28. oktobra 201 3. godine i određuje se da isti sud dones e novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad broj 47-203/08 od 15. oktobra 2010. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Delco“ d.o.o. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad – Filijala Novi Sad 1 u predmetu broj 47-00344/2008-2231-010 podnosiocu ustavne žalbe povređeno prav o na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Delco“ d.o.o. iz Novo g Sada , preko punomoćnika Dejane Spasojević-Ivančić, advokata iz Novog Sada, podnelo je Ustavnom sudu, 4. marta 201 4. godine, ustavnu žalbu protiv presud e Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2638/11 od 28. oktobra 201 3. godine, zbog povrede načela o jednakoj zakonskoj zaštiti iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, te zbog povrede čl. 83. i 84. Ustava. Ustavnom žalbom se, takođe, ističe povreda prava iz čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se najpre navodi: da je podnosilac privredno društvo koje vrši usluge dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije u skladu sa Zakonom o zaštiti stano vništva od zaraznih bolesti, na osnovu rešenja Mini starstva za rad, zdravstvo i socijalnu politiku Savezne Republike Jugoslavije od 24. novembra 2000. godine i rešenja Ministarstva zdravlja od 25 . marta 2008. godine; da se, prema mišljenju Ministarstva zdravlja od 14. januara 2005. godine, usluge dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije smatraju delatnošću zdravstvene zaštite; da se, prema objašnjenju Mini starstva finansija od 28. marta 2005. godine, navedene usluge, ako se sprovode u skladu sa Zakonom o zaštiti stano vništva od zaraznih bolesti, smatraju uslugama za koje je propisano poresko oslobođenje bez prava na odbitak prethodnog poreza, pri čemu za utvrđivanje poreskog tretmana prometa ovih usluga nije od značaja da li ih je izvršila zdravstvena ustanova ili pravno lice, odnosno preduzetnik, kao obveznik PDV; da je iste sadržine i mišljenje Ministarstva finansija od 16. septembra 2013. godine.

Podnosilac ustavne žalbe dalje opisuje tok postupka koji je usledio nakon donošenja rešenja prvostepenog organa od 13. marta 2008. godine, kojim je podnosiocu utvrđena poreska obaveza, pa do donošenja osporene presude Upravnog suda. U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ističe da je , zbog „pasivnog držanja“ nadležnih sudova, pet godina i četi ri meseca odlučivano o tome da li treba da plati porez na d odatu vrednost.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da je obustavljen krivični p ostupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu protiv direktora podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela poreske utaje, a da je sastavni deo krivičnih spisa stručni nalaz i mišljenje staln og sudskog veštaka u kojem se navodi da je podnosilac ustavne žalbe oslobođen plaćanja PDV, jer pruža usluge u skladu sa Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a ne u skladu sa Zakonom o veterinarstvu. Podnosilac ističe da mu j e naneta šteta različitim postupanjem državnih organa , te da nije dobio jasno obrazloženje zašto m u je utvrđena poreska obaveza, imajući u vidu navedena mišljenja nadležnih ministarstava.

U prilog tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava podnosilac ističe da je Upravni sud presudom od 23. septembra 2010. godine usvojio njegovu tužbu, a potom je osporenom presudom odbio tužbu kao neosnovanu. Takođe se ističe da je plaćanjem nezakonito utvrđene poreske obaveze podnosiocu povređeno pravo na imovinu i „prava iz čl. 83. i 84. Ustava“, jer je stavljen u nejednak položaj u odno su na druge privredne subjekte koji vrše usluge u skladu sa Zakonom o zaštiti stano vništva od zaraznih bolesti, budući da oni nisu obavezani na plaćanje poreza na dodatu vrednost.

Ustavnom žalbom se traži da Sud poništi osporeni akt, utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postu pku, na osnovu uvida u osporeni akt, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad – Filijala Novi Sad 1 broj 47-00344/2008-2231-010 od 13. marta 2008. godine utvrđena je podnosiocu ustavne žalbe neprijavljena poreska obaveza u iznosima označenim u rešenju, po osnovu poreza na dodatu vrednost za period od 1. januara 2006. godine do 31. decembra 2007. godine na izvršene usluge dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije (dalje u tekstu: DDT). U obrazloženju rešenja je navedeno: da na spornim računima nije iskazana vrednost usluge sa porezom na dodatu vrednost (dalje u tekstu: PDV), jer je naznačeno da su usluge oslobođene prometa po članu 25. stav 2. tačka 7) Zakona o porezu na dodatu vrednost; da, prema odredbi člana 4. stav 1. tačka 13) Zakona o veterinarstvu, koji je stupio na snagu 3. novembra 2005. godine, veterinarska delatnost obuhvata usluge DDT; da je odredbama člana 116. stav 1. tog zakona propisano da DDT mogu da obavljaju privredno društvo i preduzetnik ako ispunjavaju propisane uslove; da je stoga podnosilac bio dužan da za izvršene usluge obračuna PDV po opštoj stopi od 18% i da ga plati u skladu sa zakonom, budući da za promet tih usluga nije propisano poresko oslobođenje. Rešenjem drugostepenog organa od 5. maja 2008. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 13. marta 2008. godine, nakon čega je podnosilac tužbom podnetom Vrhovnom sudu Srbije 10. juna 2008. godine zahtevao poništaj navedenog konačnog rešenja. Po preuzimanju nerešenih predmeta Vrhovnog suda Srbije 1. januara 2010. godine, Upravni sud je nastavio odlučivanje u predmetnoj upravnoj stvari i presudom U. 4414/10 od 23. septembra 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje, nalazeći da je tuženi organ propustio da oceni navode podnosioca da se on bavi delatnošću na os novu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, te da je stoga oslobođen obaveze plaćanja poreza na dodatu vrednost.

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad broj 47-203/08 od 15. oktobra 2010. godine ponovo je odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe kao neosnovana, a u obrazloženju je navedeno: da se podnosilac bavio proizvodnjom i vršenjem usluga u oblasti DDT u skladu sa Zakonom o zaštiti stano vništva od zaraznih bolesti i na osnovu rešenja Ministarstva za rad, zdravstvo i socijalnu politiku od 24. novembra 2011. godine; da su, prema odredbama navedenog zakona, predmetne usluge smatrane uslugama iz oblasti zaštite zdravlja stanovništva i, kao takve, bile oslobođene PDV u periodu od 1. januara do 31. novembra 2005. godine, kada je stupio na snagu Zakon o veterinarstvu, po kome te usluge spadaju u veterinarsku delatnost; da te usluge nisu oslobođene PDV, te podležu obavezi obračunavanja PDV od 31. novembra 2005. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2638/11 od 28. oktobra 201 3. godine odbijena je kao neosnovana tužba koju je podnosilac ustavne žalbe 7. marta 2011. godine podneo radi poništ aja navedenog drugostepenog rešenja, a Upravni sud je u svemu prihvatio razloge tuženog organa navedene u pobijanom rešenju .

4. Odredbama Ustava, na či ju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (č lan 36. stav 1.); da se je mči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno (član 83. stav 1.); da s vi imaju jednak pravni položaj na tržištu (član 84. stav 1.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 36/ 15), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o utvrđivanju poreske obaveze podnosiocu ustavne žalbe, bilo je propisano: da su posebne mere za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, pored ostalih, dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija po epidemiološkim indikacijama i druge posebne mere, u skladu sa zakonom (član 9. stav 1. tačka 10)); da mere utvrđene u stavu 1. ovog člana organizuju i sprovode zdravstvene ustanove, zdravstveni radnici, drugi oblici obavljanja zdravstvene delatnosti i druga pravna lica koja mogu obavljati zdravstvenu delatnost za svoje zaposlene, u skladu sa zakonom (stav 2.); da meru dezinsekcije i deratizacije po epidemiološkim indikacijama utvrđenu u stavu 1. tačka 10) ovog člana, osim u zdravstvenim ustanovama, školama, predškolskim ustanovama i drugim objektima u kojima borave deca, omladina i stara lica, sprovode i druga pravna lica i preduzetnici, u skladu sa ovim zakonom (stav 3.); da dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju obavljaju nadležne zdravstvene ustanove, a u slučajevima propisanim ovim zakonom i druga pravna lica i preduzetnici koji ispunjavaju uslove u pogledu prostorija, kadrova, opreme, zaštitnih sredstava, vrste i količine preparata i drugih potrebnih sredstava za sprovođenje dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije (član 29. stav 1.); da pravna lica i preduzetnici mogu početi sa radom i obavljati poslove dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije kada ministarstvo nadležno za poslove zdravlja utvrdi da su ispunjeni propisani uslovi (član 29. stav 2.). Odredbe č lana 17. stav 1. tačka 9) i člana 44. stav 1. važećeg Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti („ Službeni glasnik RS“, broj 15/16) imaju suštinski istu sadržinu.

Zakonom o veterinarstvu („Službeni glasnik RS“, br. 91/05, 30/10 i 93/12) predviđeno je da veterinarska delatnost, u smislu ovog zakona, obuhvata, pored ostalog, poslove dezinfekcije, dezinsekcije, deratizacije, dezodoracije i dekontaminacije (član 4. tačka 13)); da se radi zaštite zdravlja životinja i ljudi od bolesti koje se sa životinja mogu preneti na ljude sprovode mere za sprečavanje pojave zaraznih bolesti, među kojima i posebne preventivne mere koje sprovode veterinarske organizacije (član 59. stav 1. tačka 2)); da posebne preventivne mere obuhvataju i preventivnu dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju (član 59. stav 3.); da dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju mogu da obavljaju privredno društvo odnosno drugo pravno lice i preduzetnik ako u pogledu odgovarajućih stručnih radnika, opreme i sredstava ispunjavaju uslove, koje bliže propisuje ministar (član 116. stav 1.); da se dezinfekcija , dezinsekcija i deratizacija obavlja u svim objektima, prostorima, prevoznim sredstvima, na opremi i predmetima koji podležu nadzoru veterinarske inspekcije, kao i na pašnjacima i drugim površinama gde životinje povremeno ili stalno borave ili se kreću (član 116. stav 2.).

Zakonom o zdravlju bilja („Službeni glasnik RS“, broj 41/09) propisano je da zaštita zdravlja bilja, u smislu ovog zakona, obuhvata mere i postupke za zaštitu zdravlja bilja (član 2. tačka 7)), među kojima i suzbijanje štetnih organizama primenom dezinfekcije, dezinsekcije, deratizacije, dekontaminacije i primenom drugih postupaka tretiranja (član 3. tačka 13)); da su usluge u oblasti zaštite zdravlja bilja u smislu ovog zakona - suzbijanje štetnih organizama primenom dezinfekcije, dezinsekcije, deratizacije, dekontaminacije i primenom drugih postupaka tretiranja (član 21. tačka 5); da usluge u oblasti zaštite zdravlja bilja može da pruža pravno lice i preduzetnik koji je registrovan u Registar privrednih subjekata i koji je upisan u Registar pružalaca usluga u oblasti zaštite zdravlja bilja koji vodi ministarstvo (član 22.).

Članom 25. stav 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 86/04, 61/05 i 61/07) propisano je da se PDV ne plaća na promet usluga koje pružaju zdravstvene ustanove u skladu sa propisima koji regulišu zdravstvenu zaštitu, uključujući i smeštaj, negu i ishranu bolesnika u tim ustanovama, osim apoteka i apotekarskih ustanova (tačka 7) i usluga koje pružaju lekari, stomatolozi ili druga lica u skladu sa propisima koji regulišu zdravstvenu zaštitu (tačka 8)).

Članom 14. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.

5. Podnosilac ustavne žalb e smatra da je oslobođen PDV, kao privredno društvo koje vrši usluge dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije u skladu sa Zakonom o zaštiti stano vništva od zaraznih bolesti i na osnovu rešenja Ministarstva zdravlja kojim je utvrđeno da ispunjava uslove za obavljanje tih poslova, što, takođe, proizlazi iz objašnjenja i mišljenja Ministarstva finansija, kao nadležnog za primenu Zakona o porezu na dodatu vrednost i nalaz a i mišljenj a staln og sudskog veštaka datog u krivičnom postupku koji je vođen protiv direktora podnosioca zbog krivičnog dela poreske utaje. Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da se usluge DDT pružaju na osnovu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, Zakona o veterinarstvu i Zakona o zdravlju bilja, te da imaju različit poreski tretman, zbog čega je pogrešno stanovište drugostepenog upravnog organa i Upravnog suda da su usluge DDT koje se vrše u skladu sa Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti veterinarske usluge.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud konstatuje da iz navedenih odredaba zakona proizlazi: da su DDT posebne mere za zaštitu zdravlja ljudi, životinja, odnosno bilja, u zavisnosti od toga da li se sprovode u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, Zakona o veterinarstvu ili Zakona o zdravlju bilja; da mere DDT u skladu sa Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti obavljaju nadležne zdravstvene ustanove, a druga pravna lica i preduzetnici – kada ministarstvo nadležno za poslove zdravlja utvrdi da su ispunjeni propisani uslovi; da ispunjenost uslova za obavljanje DDT na osnovu Zakona o veterinarstvu i Zakona o zdravlju bilja o cenjuje ministar nadležan za poslove poljoprivrede; da se na osnovu Zakona o veterinarstvu dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija obavlja u objektima, prostorima, prevoznim sredstvima i predmetima koji podležu nadzoru veterinarske inspekcije.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da za Upravni sud nije bilo sporno da su usluge DDT, koje su se vršile u skladu sa Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, bile oslobođene PDV, već se kao sporno postavilo pitanje da li se na te usluge, nakon stupanja na snagu Zakona o veterinarstvu, plaća PDV, s obzirom na odredbu člana 4. tačka 13) tog zakona da veterinarska delatnost, u smislu tog zakona, obuhvata i poslove DDT. Po nalaženju Ustavnog suda, Upravni sud je prilikom rešavanja tog pitanja morao imati u vidu da se navedena odredba Zakona o veterinarstvu, na koju se pozvao u obrazloženju osporene presude, odnosi na poslove DDT koji se obavljaju na osnovu rešenja ministra nadležnog za poslove poljoprivrede, i to u objektima, prostorima, prevoznim sredstvima i predmetima koji podležu nadzoru veterinarske inspekcije, saglasno odredbi člana 116. stav 2. tog zakona .

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da su Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo finansija dali više mišljenja i objašnjenja u vezi sa poreskim tretmanom usluga DDT izvršenih u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i Zakona o veterinarstvu , u kojima su izražena sledeća stanovišta:

- da se usluge DDT, usluge medicine rada, pregledi u cilju dobijanja lekarskih uverenja o zdravstvenoj sposobnosti...ili drugi oblici obavljanja zdravstvene delatnosti smatraju preventivnim, dijagnostičko terapijskim ili rehabilitacionim zdravstvenim uslugama (mišljenje Ministarstva zdravlja broj 011-00-3/2005-03 od 14. januara 2005. godine);

- da usluge DDT, koje se sprovode u skladu sa Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, smatraju uslugama za koje je propisano poresko oslobođenje bez prava na odbitak prethodnog poreza, pri čemu za utvrđivanje poreskog tretmana ovih usluga nije od značaja da li ih je izvršila zdravstvena ustanova ili pravno lice, odnosno preduzetnik, kao obveznik PDV ( objašnjenje Ministarstva finansija broj 413-00-31/14-05-04 od 28. marta 2005. godine, dato na osnovu člana 67. stav 2. i člana 70. stav 3. Zakona o državnoj upravi);

- da se na promet usluga DDT koji obveznik vrši u skladu sa Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti PDV ne obračunava i ne plaća, a da se promet istih usluga koji se vrši u skladu sa Zakonom o veterinarstvu oporezuje po opštoj stopi PDV od 20% (mišljenje Ministarstva finansija broj 430-00-00480/2014-04 od 3. oktobra 2014. godine).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena na način koji bi otklonio sumnju u arbitrernost odlučivanja, budući da razlozi koje je izneo Upravni sud ne upućuju na zaključak da je stupanjem na snagu Zakona o veterinarstvu promenjen poreski tretman usluga DDT koje se pružaju u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Ustavni sud je stoga utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Utvrdivši navedenu povredu prava, Ustavni sud nije razmatrao povrede načela i ostalih prava, koje su takođe istaknute u ustavnoj žalbi.

6. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2638/11 od 28. oktobra 201 3. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad broj 47-203/08 od 15. oktobra 2010. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, koje se takođe jemči članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je osporeni upravni postupak započeo podnošenjem žalbe podnosioca ustavne žalbe protiv prvostepenog rešenja Ministarstva finansija broj 47-00344/2008-2231-010 od 13. marta 2008. godine, a da je okončan osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 2638/11 od 28. oktobra 201 3. godine, koja je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 5. februara 2014. godine.

Ustavni sud je konstatovao da činjenica da je o poreskoj obavezi podnosioca odlučivano pet godina i sedam meseci, može ukazivati na povredu označenog ustavnog prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa i suda koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje predmetnih postupaka.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da su upravni organi postupali u rokovima propisanom zakonom, ali da su za dugo trajanje predmetnog postupka odgovorni sudovi, koji su o tužbama podnetim u upravnim sporovima odlučivali dve godine i tri meseca, odnosno dve godine i sedam meseci.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je odluka u osporenom postupku bila za njega od većeg značaja, imajući u vidu visinu utvrđene poreske obaveze i činjenicu da žalba nije imala suspenzivno dejstvo. Po oceni ovog suda, podnosilac ustavne žalbe kao stranka u postupku svojim radnjama nije doprineo produženju postupka.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da će Upravni sud, nakon poništavanja osporene presude, ponovo odlučivati o tužbi podnosioca podnetoj protiv pobijanog drugostepenog rešenja. Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5 00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu trajanje osporen og postup aka, a uzeo je u obzir praksu ovog suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosiocu ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u poreskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti