Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog osude za uvredu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca osuđenog za krivično delo uvrede zbog objave na društvenoj mreži. Sud je ocenio da upotreba termina „bednici“ prevazilazi granice prihvatljive kritike javnog funkcionera i da je osuđujuća presuda bila neophodna radi zaštite ugleda drugog lica.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2006/2022
11.04.2024.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi A. P. iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. P. izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Pazaru Kž1. 150/21 od 10. decembra 2021. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 46. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. P. iz Novog Pazara je, 23. februara 2022. godine, preko K. p, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude označene u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i slobode mišljenja i izražavanja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. i člana 46. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je istakao i povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čije postojanje povrede Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda kojom je odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Novom Pazaru K. 140/21 od 31. marta 2021. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen na novčnu kaznu u iznosu od 50.000,00 dinara.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac kao građanin bio zabrinut za javno zdravlje u Novom Pazaru i kao dugogodišnji građanski aktivista nije imao drugog načina da se obrati privatnom tužiocu, koji je ujedno i javni funkcioner, odlučio se za društvenu mrežu, jer je privatni tužilac više puta reagovao zbog objava na društvenim mrežama i tako pokazao da prati šta se tamo piše, te da je to bio jedini način da se provokaciojom skrene pažnja na problem i da se pozove na odgovornost direktor O. bolnice N. U ustavnoj žalbi je navedeno da u osporenim presudama nije navedeno na koji način i na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da je kod podnosioca ustavne žalbe, kao okrivljenog, postojala namera omalovažavanja, kao i da sudovi nisu sagledali kontekst čitave izjave podnsioca ustavne žalbe, već su samo izdvojili reč „bednici“ kao reč podobnu da povredi ugled oštećenog.

U ustavnoj žalbi je navedeno i da u osporenoj presudi nisu ispitana odlučna pitanja i da sudovi nisu sproveli tzv. trodelni test, kako bi se utvrdilo da li je mešanje države u slobodu izražavanja podnosioca ustavne žalbe zasnovano na zakonu, da li teži legitimnom cilju, a posebno da li je neophodno u demokratskom društvu.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu štete u iznosu od 3.000,00 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru K. 140/21 od 31. marta 2021. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim što je na društvenoj mreži „F.“ uvredio privatnog tužioca M.M. tako što je javno objavio u cilju omalovažavanja tužioca uvredljive reči sadržine: „Vi bednici, M. i Đ.“.

U obrazloženju prvostepene presude, podred ostalog, navedeno je da iz izvedenih dokaza proizlazi da optuženi ne kritikuje rad privatnog tužioca, niti je branio neko pravo, a ni štitio opravdani interes, jer i samo okrivljeni tvrdi da je dugogodišnji građanski aktivista, pa mu je sigurno poznat način ispravnog iznošenja kritike i ostvarivanja prava i zaštite interesa, a to svakako nije navedenim rečima upućenih privatnom tužiocu, gde se iz načina izvršene objave, pa i iz okolnosti načina pravdanja okrivljenog za svoje radnje, vidi da je namera bila upravo da se privatni tužilac omalovaži. Prilikom odmeravanja kazne sud raniju osuđivanost okrivljenog za krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. Krivičnog zakonika, nije cenio kao naročito otežavajuću, a prisustvo olakšavajućih okolnosti, da je porodičan čovek, otac četvoro dece, sud je cenio kao naročito olakšavajuće, pa je okrivljenom izrekao novčanu kaznu u iznosu ispod granice zakonskog minimuma za krivično delo za koje je oglašen krivim.

Iz obrazloženja prvostepene presude Ustavni sud je utvrdio da je sporni tekst na fejsbuk profilu podnosioca ustavne žalbe u celini glasio: „Vi bednici, M. i Đ. Kao i svi ostali koji ste odgovorni u kriznom štabu. Da sad ne spominjem čitav krizni štab jer su mnogi samo figure u tom kriznom štabu i njih ovog puta ne pominjem, već samo one na vrhu, najodgovornije. Obzirom da budnim okom pratite šta ko piše na društvenim mrežama, ako čujete neke bolesne dezinformacije da kruže društvenim mrežama od kojih se ledi krv u žilama, a vezane su za novi talas epidemije koji najavljuju, oglasite se, demantujte to da bi građani bili upućeni, jer će u protivnom uskoro u najmanju ruku narod početi javno da vam psuje sve po spisku. A raspitajte se lijepo o čemu se šuška po čaršiji“.

U prvostepenoj presudi sud je ocenio da se ne može prihvatiti odbrana okrivljenog da su navedene reči imale za cilj da upozore nadležne na dešavanja u O. bolnici, niti sud prihvata odbranu okrivljenog u pogledu značenja reči „bednici“. Iz kopije zapisnika o glavnom pretresu Osnovnog suda u Novom Pazaru K. 140/21 od 31. marta 2021. godine proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe sudu objasnio da prema islamskoj kulturi reč „bednik“ označava lice koje je „milo Bogu“, odnosno lice koje može da pogreši ali mu se ne zamera, kao lice koje nije vičan i spretan u svom poslu. U prvostepenoj presudi je ocenjeno da ovakvo značenje reči nije prihvatljivo i da je takva odbrana usmerena na umanjenje krivice i poboljšanja krivičnopravnog položaja okrivljenog.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je da reči koje je okrivljeni javno objavio na društvenoj mreži prevazilaze okvire društveno prihvatljive ozbiljne kritike lica koje vrši poslove rukovodioca javne ustanove, jer se u samom značenju reči „bednik“ negira se ili se potcenjuju vrednosti koje čine čast jednog lica i ta reč znači: čovek koji donosi nesreću, mizerija, loš čovek i slično, pa se radi o verbalnoj uvredi, te se u opisanim radnjama stiču sva zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. ); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (član 46. stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46. stav 2.).

Odredbama člana 33. Ustava utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

Odredobm člana 23. Ustava, koja je od značaja za rešavanje ove ustavnopravne stvari utvrđeno je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite.

Odredbama Evrospke konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) utvrđeno je: da svako ima pravo na slobodu izražavanja, da ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice, te da ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća (član 10. stav 1.); da pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva (član 10. stav 2.); da se ništa u ovoj konvenciji ne može tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom (član 17.).

Za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari od značaja su i odredbe Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05 i dr.), kojima je propisano da ko uvredi drugog, kazniće se novčanom kaznom od 20 do 100 dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od 40.000 do 200.000 dinara (član 170. stav 1.).

5. Ustavni sud je, razmatrajući navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi slobode mišljenja i izražavanja, pošao od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 46. stav 1. Ustava i konstatovao da Ustav svakom licu jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), koji je u svojim odlukama slobodu izražavanja okvalifikovao kao „jedan od osnovnih uslova za napredak demokratskih društava i razvoj svakog pojedinca“ (videti: presudu ESLjP Handyside protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 5493/72, od 7. decembra 1976. godine, stav 49.), Ustavni sud konstatuje da pod uslovima predviđenim stavom 2. člana 10. Konvencije, sloboda izražavanja obuhvata ne samo „informacije“ i „ideje“ koje se primaju blagonaklono ili se smatraju neuvredljivim ili je javnost prema njima ravnodušna, nego isto tako sloboda izražavanja podrazumeva i obavezu društva da toleriše individualna gledišta, čak i u slučajevima kada ona šokiraju većinu, odnosno kada vređaju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema demokratskog društva (videti presude ESLjP u predmetima Handyside protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 5493/72, od 7. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške, predstavka broj 23118/93, od 25. novembra 1999. godine, stav 43.). Sloboda izražavanja obuhvata, pored ostalog, pravo na nepristrasne, dobronamerne informacije od javnog interesa, čak i kada predmetna publikacija podrazumeva štetne izjave o pojedincima (videti npr. presudu ESLjP u predmetu Lepojić protiv Srbije, predstavka broj 13909/05, od 2. oktobra 2007. godine, stav 74.).

S druge strane, sloboda izražavanja odnosi se na saoštavanje i širenje kako činjenica, tako i vrednosnih sudova, pri čemu činjenice podležu dokazivanju, a vrednosni sudovi i mišljenja ne (o razlici imeđu činjenica i mišljenja/vrednosnih sudova videti presudu ESLjP u predmetu Jerusalem protiv Austrije, predstavka broj 26958/95, od 27. februara 2001. godine, st. 42. i 43.). Ustavni sud dodatno ukazuje na to da je granica prihvatljive kritike šira ukoliko se informacije saopštene javnosti odnose na političare ili javne ličnosti (ESLjP, slučaj Lingens protiv Austrije, po predstavki broj 9815/82, presuda od 8. jula 1986. godine, stav 42, i presuda u predmetu Bodrožić protiv Srbije, predstavka broj 32550/05, od 2. juna 2009. godine, stav 54.). Stoga, navedena lica moraju da imaju veći stepen tolerancije na kritike koje se odnose na njih, u odnosu na pojedince čiji rad nije javan, niti izložen javnom mnjenju.

Dakle, ostvarivanje slobode izražavanja povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, jer sloboda izražavanja nije apsolutna. Najpre odredbama člana 17. Konvencije obezbeđena je zaštita kvaliteta pravilnog ostvarivanja zajemčenih prava, tako što je izričito zabranjena zloupotreba prava, kako državnih organa, kao nosilaca moći u odnosu na pojedinca, tako i pojedincu u odnosu na druge pojedince. Sloboda izražavanja se mora koristiti shodno načelu vladavine prava, dakle, ne kršeći time prava drugih. Naime, ostvarivanje određenog prava ili slobode ograničeno je pre svega korišćenjem osnovnih ljudskih prava i sloboda od strane drugih pojedinaca. Ustav Republike Srbije je u članu 46. stav 2. utvrdio ograničenja slobode izražavanja, koja izričito moraju biti propisana zakonom, a ona se odnose na zaštitu prava i ugleda drugih, čuvanje autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštitu javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti zemlje, te moraju biti neophodna radi ostvarivanja utvrđenih legitimnih ciljeva. Pridev „neophodan“ u smislu člana 46. stav 2. Ustava podrazumeva postojanje „nužne društvene potrebe“ što, pre svega, znači da ograničenje slobode izražavanja mora biti proporcionalno legitimnom cilju koji se želi postići. Proporcionalnost u koliziji slobode izražavanja i zaštite legitimnog cilja mora biti odmerena razumnim stepenom tolerancije. Mešanje koje nije srazmerno legitimnom cilju ne može se smatrati nužnim u demokratskom društvu i predstavljaće povredu prava iz člana 46. stav 1. Ustava.

Stoga je u oceni da li je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom uskraćena sloboda mišljenja i izražavanja u meri da se krši član 46. Ustava, potrebno utvrditi: prvo, da li je došlo do mešanja države u slobodu mišljenja i izražavanja podnosioca ustavne žalbe, i drugo, da li je to mešanje dozvoljeno sa aspekta sadržine stava 2. člana 46. Ustava.

Polazeći od toga da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim i novčano kažnjen zbog javno izraženog mišljenja o privatnom tužiocu, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju osporenim presudom došlo do mešanja države u ostvarivanje prava na slobodu izražavanja podnosioca ustavne žalbe.

Da bi se došlo do odgovora na pitanje da li ta vrsta ograničenja predstavlja istovremeno i povredu prava (nedozvoljeno mešanje u slobodu izražavanja), odnosno da li je osporenom presudom ispunjeni uslovi za dozvoljeno ograničenje slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe utvrđeni stavom 2. člana 46. Ustava, neophodno je ispitati ispunjenost tri uslova: prvi, da li je mešanje zasnovano na zakonu; drugi, da li je ograničenje slobode izražavanja izvršeno u cilju zaštite jednog ili više drugih vrednosti taksativno navedenih u članu 46. stav 2. Ustava, odnosno da li je težilo legitimnom cilju i treći, da li je mešanje države u slobodu izražavanja bilo neophodno u demokratskom društvu.

Ispitujući ispunjenost prvog uslova – da li je to mešanje propisano zakonom, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca bilo zasnovano na primeni odredaba člana 170. Krivičnog zakonika koje su, po oceni Ustavnog suda, dovoljno precizne i predvidive kao krivičnopravne norme propisane zakonom.

Ocenjujući ispunjenost drugog uslova: da li je navedeno mešanje u slobodu izražavanja podnosioca bilo opravdano – zasnovano na legitimnom cilju, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom sud ograničio slobodu izražavanja podnosioca, pravdajući to zaštitom časti i ugleda drugog lica. Dakle, iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe služilo zaštiti Ustavom utvrđenih prava i interesa privatnog tužioca.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da zaštita časti i ugleda drugog lica, kao cilj ograničenja slobode izražavanja, predstavlja Ustavom dozvoljen osnov za takvo ograničenje. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenoj presudi sud dovoljno obrazložio zbog čega je ograničenje slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe bilo u funkciji zaštite časti i ugleda privatnog tužioca u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Prilikom ispitivanja trećeg uslova – da li je navedeno ograničenje slobode izražavanja neophodno u demokratskom društvu, Ustavni sud je primenjujući princip proporcionalnosti, ocenjivao da li je ovakvo mešanje u slobodu izražavanja podnosioca ustavne žalbe, a radi zaštite časti i ugleda drugog lica, zaista bilo i neophodno u otvorenom i demokratskom društvu. Naime, u situaciji kada postoje dva ili više suprostavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak je redovnih sudova da, ceneći okolnosti konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprostavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava.

U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe u toku krivičnog postupka, pa ni u ustavnoj žalbi, nije osporio da je, preko društvenih mreža, na svom „F.“ profilu javno objavio tekst u kojem je privatnog tužioca nazivao bednikom. Ustavni sud konstatuje da je privatni tužiulac imao svojstvo javnog funkcionera – rukovodilac O. bolnice u N, kao i da iz dokaza dostavljenih uz ustavnu žalbu proizlazi da je navedena objava podnosioca ustavne žalbe data u toku masovnih građanskih protesta koji su se mesecima održavali ispred D. z. N. i da je podnosilac ustavne žalbe izabrao da se privatnom tužiocu obrati preko društvenih mreža, jer je to, kako navodi i u ustavnoj žalbi, bio jedini način da ga privatni tužilac čuje, jer je imao saznanja da on prati sve što se objavljuje na društvenim mrežama. Iz navedenog bi se moglo zaključiti da je podnosilac ustavne žalbe javno želeo da iznese političku kritiku postupanja privatnog tužioca kao člana kriznog štaba u vreme pandemije. Međutim, polazeći od sadržine celokupne sporne objave na društvenoj mreži „F.“, Ustavni sud smatra ustavnoprihvatljivim stav krivičnog suda da kontekst u kome je podnosilac ustavne žalbe kritikovao privatnog tužioca, kao i način na koji se opravdava u svojoj odbrani pred sudovima opšte nadležnosti, upućuje na zaključak da je podnosilac ustavne žalbe imao nameru da omalovaži i uvredi privatnog tužioca, jer on ne kritikuje rad privatnog tužioca kao javnog funkcionera i člana kriznog štaba u vreme pandemije, već nazivajući ga „bednikom“ karakteriše njegovu ličnost u uvredljivom kontekstu koristeći u svom izražavanju termin koji isključuje ozbiljno političko izlaganje i prevazilazi okvire društveno prihvatljive kritike lica koje vrši javnu funkciju – rukovodilac javne zdravstvene ustanove, te se ne može smatrati da je takva izjava data u odbrani prava građana i zaštiti opravdanih interesa.

Pored navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je za krivično delo uvrede zaprećena novčana kazna u rasponu od 10.000 do 200.000 dinara, a da je podnosilac ustavne žalbe osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 50.000 dinara, te stoga, po oceni Ustavnog suda izrečena krivična sankcija srazmerna je konkretnom legitimnom cilju i ne može imati „zastrašujući efekat“ na ostvarivanje slobode izražavanja. Ustavni sud smatra da su, s obzirom na težinu učinjenog krivičnog dela, navedena osuda i visina izrečene kazne dovoljni da se ubuduće odbvarate javni kritičari da koriste pogrdne epiteti u bilo kom obraćanju, a naročito u obraćanju većem broju ljudi, a da reakcija države na neprihvatljivo izlaganje kroz konkretnu osuđujuću presudu, neće nikoga obeshrabriti da se u budućnosti kritikuju postupci javnih funkcionera i vladajuća politika, na način koji je prihvatljiv u civilizovanom demokratskom društvu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su prvostepeni i drugostepeni sud u osporenoj presudi, u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih prava privatnog tužioca i okrivljenog (ovde podnosioca ustavne žalbe), cenio okolnosti konkretnog slučaja i da je drugostepeni sud za svoju odluku dao relevantne i dovoljne razloge kada je utvrdio da je prvostepeni sud pravilno našao da su inkriminisanim radnjama podnosioca ustavne žalbe ostvarena objektivna i subjektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, odnosno da su izgovorene reči optuženog, ovde podnosioca bile prvenstveno usmerene na moralno omalovažavanje privatnog tužioca, a ne na kritičku ocenu njegovog javnog delovanja, kako podnosilac tvrdi u ustavnoj žalbi. S tim u vezi Ustavni sud ne osporava tačnost tvrdnji da su granice kritike šire kada su u pitanju javne ličnosti, i da javne ličnosti moraju pokazati veći stepen tolerancije prema javno iznetoj kritici. Međutim, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se navedeno odnosi isključivo na društveno prihvatljivu kritiku, jer sloboda izražavanja, ni u delu koji se odnosi na omogućavanje široke i otvorene rasprave o političkim pitanjima od javnog interesa, nije apsolutne prirode i podleže zakonskim ograničenjima i ne uživa zaštitu kada je kritika izneta isključivo u nameri vređanja i omalovažavanja ličnosti, a ne u dobroj nameri i u vezi sa stvarnom potrebom javne kritike za koju postoji opravdani javni interes. Stoga, imajući u vidu da je u krivičnom postupku nesumnjivo utvrđeno i u osporenoj presudi ustavnopravno prihvatljivo obrazloženo da se rečju „bednici“, prevazilaze okviri društveno prihvatljive kritike i da su dati isključivo u nameri omalovažavanja ličnosti privatnog tužioca, Ustavni sud je ocenio nisu osnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su predmetne objave na društvenoj mreži „F.“ bile usmerene na kritiku javnog delovanja privatnog tužioca kao javne ličnosti, a da nisu bile usmerene na njega lično.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe bilo neophodno radi zaštite časti i ugleda drugog lica, kao i da osporena presuda sadrži dovoljno detaljno obrazloženje razloga koji su opravdavali da se ograniči sloboda izražavanja podnosioca ustavne žalbe, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama prava oba lica.

Kako je u predmetnom krivičnom postupku uspostavljena pravična ravnoteža i proporcionalnost između dve suprotstavljene vrednosti – prava na slobodu izražavanja i zaštite časti i ugleda pojedinca, to po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe nisu osnovani.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe nije povređena sloboda zajemčena odredbom člana 46. stav 1. Ustava, pa je ustavna žalba u ovom delu odbijena kao neosnovana, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 44/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), i odlučeno kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te da odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu tih činjenica, i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrarno. Drugim rečima, u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Što se tiče okolnosti predmetnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi ponavlja navode iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, koja je bila predmet razmatranja drugostepenog suda, te da je drugostepeni sud dao dovoljno argumentovano i jasno obrazloženje u pogledu primedbi koje je podnosilac isticao, a koje je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog prava.

Ustavni sud dodatno ukazuje na to da prema praksi ESLjP, obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni razlozi izneti u odlukama nižestepenih sudova, jer mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da ustavna žalba ne sadrži navode kojima bi bila dovedena u sumnju pravičnost krivičnog postupka koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za meritorno odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu posebnih prava okrivljenog iz člana 33. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, bez adekvatnog obrazloženja u čemu se navedena povreda prava sastoji, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Kako ustavna žalba ne sadrži nijedan navod koji se zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava iz člana 33. Ustava, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju, Ustavni sud je i u ovom delu ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za meritorno odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu posebnih prava okrivljenog iz člana 33. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE DR TAMAŠA KORHECA (Dr. KORHECZ TAMÁS)

u vezi sa Odlukom Ustavnog suda broj Už-2006/2022

Ustavni sud, na sednici od 11. aprila 2024. godine, u predmetu Už-2006/2022, većinom glasova odbio je ustavnu žalbu podnosioca ustavna žalbe i potvrdio ustavnost presude Višeg suda u Novom Pazaru Kž1. 150/21 od 10. decembra 2021. godine kojom je A.P. iz Novog Pazara oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela uvrede i izrečena mu je novčana kazna u iznosu od 50.000 dinara.

Ne mogu da se složim sa Odlukom Ustavnog suda i smatram da je podnosiocu presudama sudova povređeno pravo na pravično suđenje i sloboda mišljenja i izražavanja iz člana 32, stav 1. odnosno člana 46. stav 1. Ustava Republike Srbije. U prvom delu izdvojenog mišljenja, želim da kratko ukažem na opšti značaj slobode izražavanja kao temelja demokratskog poretka, kao i na praksu Ustavnog suda u zaštiti ove ustavne slobode. U drugom delu izdvojenog mišljenja ukazaću na propuste i neutemeljene zaključke sudova u krivičnom postupku koji je okončan osuđujućom presudom i kažnjavanjem podnosioca, a posebno da ukažem na konkretne okolnosti koje nisu ocenjene prilikom odlučivanja i koje govore u prilog usvajanja ustavne žalbe. Na kraju izdvojenog mišljenja formulisaću svoj zaključak.

O SLOBODI MIŠLjENjA I IZRAŽAVANjA OSVRTOM NA PRAKSU USTAVNOG SUDA

Sloboda mišljenja i izražavanja spada u prava prve generacije ljudskih prava, i prema mnogim teoretičarima, ovo pravo predstavlja temelj demokratskog društva, ali i napretka čovečanstva i civilizacije generalno. Neprocenjivi značaj zaštite ovog prava priznat je pre više stotina godina, posebno od usvajanja prvog amandmana na Ustav Sjedinjenih Američkih Država, 1791. godine. Od tada, za ovo ljudsko pravo se vezuje i bogata sudska zaštita ove slobode, preko koje su unapređeni standardi zaštite, i uobličavalo se zaštićeno jezgro ove slobode. Sloboda izražavanja nije apsolutno pravo, ona se može ustavno ograničiti u javnom interesu, a naročito zbog zaštite prava drugih lica, čija prava, kao što su čast, ugled i dostojanstvo mogu biti povređena izražavanjem mišljenja. U toj kompleksnoj jednačini, poseban značaj ima zaštita izražavanja u sklopu političkih rasprava, u sklopu kontrole i kritike vlasti, odnosno političkih moćnika. Mešanje države u ovo pravo, kada se ono koristi kao instrument kritike političkih funkcionera predstavlja najosetljivije pitanje, a zaštita tog prava, zaštita mogućnosti da se kritikuju nosioci vlasti predstavlja posebnu vrednost ovog prava. Funkcioneri, koji vrše vlast u ime naroda i države samo izuzetno bi trebali biti zaštićeni od kritike koja se odnosi na njihovu delatnost koju vrše često uz autoritativnu vlast države. Nosiocima, pre svega izvršne vlasti, na raspolaganju su moćni mehanizmi preko kojih oni opravdavaju i promovišu, a nekad i veličaju svoju delatnost, stoga izrečena javna kritika njihove delatnosti predstavlja korektiv, preko kojeg se uspostavlja odgovorna vlast. Normalno je, da oštra, a nekad i neobjektivna kritika funkcionera istima ne prija, nekada ume i da para uši, zapravo kvari idealnu, pažljivo stvaranu sliku o vlasti. Ipak, onemogućavanjem ili sankcionisanjem takve kritike može da se ugrozi i obesmisli suština ove slobode. Ili, kako je to veliki Džordž Orvel napisao, suština slobode jeste reći ljudima ono što ne žele čuti.

Ograničenje ovog prava, kao i zaštita u slučaju povrede se neretko našla i pred Ustavnim sudom Republike Srbije, posebno u slučaju odlučivanja o ustavnim žalbama građana. Možemo reći da ovo pravo spada u onu grupu ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda u vezi kojih Ustavni sud ima relativno bogatu praksu. Doduše, ova prava se ne razmatraju svakodnevno pred Sudom, ali, istovremeno sloboda izražavanja ne spada ni u ona prava koja se skoro nikada ne razmatraju u praksi našeg Suda. Analiza prakse Ustavnog suda otkriva da prilikom odlučivanja o povredi slobode izražavanja ovaj Sud se trudio da svoje stavove i zaključke utemelji na relevantnoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu Evropski sud). Kada je reč o ovoj grupi ustavnosudskih predmeta, za njih je karakteristično da je Ustavni sud uglavnom odobrio i prihvatao zaključke, rezonovanje i konačnu ocenu o povredi, odnosno o ograničenju ovog prava, koje su izneli i zauzeli sudovi opšte nadležnosti u svojim presudama. Bilo je nekih izuzetaka, ali pretežno, Ustavni sud je potvrdio ustavnost ovih sudskih odluka.

Neki značajni ustavnosudski predmeti u vezi ovog prava su nastali iz sporova između dobro poznatih aktera domaćeg političkog života. U ovim sporovima sudovi su procenjivali da li je izjavama političara, kojima su oni oštro i grubim rečima kritikovali svoje političke protivnike povređena čast, ugled i dostojanstvo kritikovanih političara. Postupajući sudovi su u relativno sličnim situacijama nekad različito odlučili. U jednom slučaju sudovi su zaključili da je opozicioni političar izašao iz okvira prihvatljive kritike političkog funkcionera na vlasti, dok u drugom, oštru kritiku političara iz redova vladajuće političke većine izrečenu prema političaru iz redova tadašnje opozicije su ocenili kao pravno zaštićeno izražavanje mišljenja. Vidi odluke Ustavnog suda Už 26/2012 od 2. aprila 2015. godine i Už 9205/2018 od 13. februara 2020. godine. Bez obzira na krajnji ihod, ono što je u ovim predmetima bilo zajedničko da su se postupajući sudovi suočili sa izjavama koji su sadržavale najogavnije uvrede lične prirode. Pljuštale su reči kao što su šef kriminalne grupe, batinaš, siledžija, lopov, razbojnik, itd.

Nekada su ove uvrede sankcionisane od strane postupajućih sudova, što je prihvaćeno i od strane Ustavnog suda, dok u drugim situacijama, koje su na prvi pogled bile veoma slične, sudovi nisu sankcionisali ovakve kritike, a Ustavni sud je potvrdio ustavnost i tih stavova. Ustavni sud je svoje odluke u ovim predmetima zasnovao na nekim sitnim, ali za ocenu slučaja bitnom specifičnostima ovih odluka. Verujem da je činjenica da su u gore citiranim slučajevima sudovi presudili u korist političara iz vladajućih struktura, jeste slučajnost, što uostalom potvrđuje i odluka Evropskog suda koji je prihvatio stavove domaćih sudova, uključivši i Ustavni sud (Už 9205/2018). Vidi odluku Evropskog suda, Pajtić protiv Srbije, predstavka br. 33776/2020 od 28. marta 2023.godine.

II.

PROPUSTI POSTUPAJUĆIH SUDOVA, REZONOVANjE U PRILOG USVAJANjA USTAVNE ŽALBE

Odluku Ustavnog suda sa kojim je odbijena ustavna žalba A.P. iz Novog Pazara nisam mogao podržati, iz dva, jednako važna razloga. Kao prvo, postupajući sudovi su primenili zakon i izrekli krivičnu sankciju, a da pri tome nisu razmotrili da li se izricanjem krivične sankcije dovodi do neustavnog mešanja ustavom zajemčenog prava okrivljenog. Sa druge strane, smatram da odlukom sudova, pa i Ustavnog suda, u konkretnom slučaju nije zaštićena ustavom zajemčena sloboda izražavanja, iako je to trebalo učiniti u skladu sa evropskim standardima zaštite govora i izražavanja sa kojom se kritikuje rad političkih funkcionera na vlasti.

Što se tiče prvog rezona, postupajući sudovi, u ovom krivičnom postupku nisu prepoznali da se radi o mešanju u ustavno pravo, niti su sudovi primenili domaće i međunarodne standarde zaštite tog prava prilikom ocene krivične odgovornosti podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju sudskih presuda ne možemo pročitati ništa u vezi toga da bi osuda A.P. dovela do mešanja u ustavno pravo, nema ništa o tome da se radi o izražavanju mišljenja koja je posebno zaštićena odgovarajućim međunarodnim i domaćim standardima ljudskih prava i sloboda, niti o neophodnosti postizanja ravnoteže između zaštićenog prava i sankcije, ili o ravnoteži između zaštite prava tužioca, i zaštite prava okrivljenog. Pri ovakvim činjenicama Ustavni sud svojom odlukom pokušava da “ispegla” navedene nedostatke prvostepene i drugostepene sudske odluke, odnosno ukupno postupanje sudova. Zašto je ovakav pristup pogrešan? Ukratko zato, jer na ovaj način Ustavni sud potvrđuje ustavnost sudskih odluka sa kojima je došlo do mešanja u ustavno pravo, a da isti ti sudovi ovu činjenicu nisu uvažili prilikom primene prava. Na ovaj način, Ustavni sud, umesto da svojim autoritetom ukaže sudovima da su dužni da sude na osnovu Ustava, da štite ljudska prava, i da primene domaće i međunarodne standarde za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud pokušava da razmotri i utvrdi i vrednuje bitne činjenice koje nisu dokazane, niti razmotrene pred postupajućim sudovima. Ustavni sudovi, u mnogim evropskim državama prilikom ocene ustavnosti sudske odluke sa kojom je došlo do mešanja u pravo na izražavanje, na prvom mestu utvrđuju, da li je postupajući sud prilikom primene relevantnih zakona vodio računa o ustavnom pravu koji se odnosi na konkretan sudski spor, da li se sproveden test srazmernosti mešanja u ustavno pravo. Ovo je posebno značajno, jer samo sud, koji tokom postupanja vodi računa o zaštiti i sadržini ljudskog prava prilikom primene zakona može utvrditi sve relevantne činjenice, da sagleda sve relevantne aspekte konkretnog spora. U konkretnom slučaju postupajući sudovi nisu imali u vidu da osuđujućom presudom dolazi se do mešanja u ljudsko pravo, niti su utvrdili i razmotrili odlučujuće okolnosti na osnovu kojih su trebali utvrditi opravdanost mešanja u ljudsko pravo A.P. iz Novog Pazara. Smatram da sve ovo Ustavni sud, nije mogao učiniti umesto postupajućih sudova, koji i nisu smatrali potrebnim da razmotre suštinu, sadržinu i zračenje ljudskog prava na izražavanje u konkretnom slučaju.

Kada je reč o drugom razlogu za moje neslaganje sa odlukom Ustavnog suda, potrebno je prvo ukazati na one konkretne činjenice i okolnosti koje su odlučujuće za ocenu da li je došlo do ustavnopravno prihvatljivog mešanja u slobodu izražavanja A.P. u konkretnom slučaju, ili je došlo do povrede ustavnog prava. Za pravilan odgovor u vezi povrede prava na izražavanje, potrebno je razmotriti razne relevantne okolnosti. Možemo se složiti sa stavom, koji je u svojoj odluci izrazio Ustavni sud Republike Slovačke Broj II. ÚS 152/8 od 15.12.2009.godine. Prema ovoj odluci međašu Ustavnog suda Slovačke prilikom ocene povrede prava na izražavanje mišljenja, potrebno je utvrditi granice između zaštićenih prava, između slobode izražavanja i zaštite dostojanstva ličnosti drugih, ali i razmotriti i sledeće; ko, o kome, šta, gde, kako i kada je rekao odnosno objavio. Sve te okolnosti zajedno treba da opredele odluku o postojanju ili nepostojanju povrede ljudskog prava, odnosno, odlučiti o tome kom pravu treba dati prevagu u konkretnom slučaju. Upravo u ovome možemo prepoznati nedostatke odluke Ustavnog suda. Naime, Ustavni sud je nakon sprovođenja trodelnog testa opravdanosti mešanja države, - u ovom slučaju sudova - u slobodu izražavanja zaključio da “u predmetnom krivičnom postupku uspostavljena pravična ravnoteža i proporcionalnost između dve suprotstavljene vrednosti – prava na slobodu izražavanja i zaštite časti i ugleda pojedinca” a Ustavni sud se složio sa zaključkom sudova “da se rečju „bednici“, prevazilaze okviri društveno prihvatljive kritike i da su dati isključivo u nameri omalovažavanja ličnosti privatnog tužioca”.

Međutim, ova ključna i završna konstatacija sudova, i Ustavnog suda nije zasnovana na pažljivom razmatranju gore navedenih okolnosti (ko, o kome, šta, gde, kako i kada je rekao, odnosno objavio). Naime, postupajući sudovi i Ustavni sud su trebali da razmotri i ocene sledeće važne okolnosti:

- da je podnosilac ustavne žalbe građanski aktivista, organizator protesta građana, učesnik javnog života, te zbog toga, njegovo izražavanje i kritika rada funkcionera predstavlja posebno zaštićeno izražavanje,

- da je saopštenje u kome je korišćena reč “bednici” podnosilac objavio na društvenoj mreži u sklopu svojih raznovrsnih aktivnosti kojima je kritikovao delatnost kriznog štaba u suzbijanju pandemije izazvane širenjem korona virusa. Dakle podnosilac ustavne žalbe izraz je koristio isključivo u okviru kritike, koja nije bila usmerena na privatan život funkcionera, nego na njegovo delovanje u vezi pitanja od velikog i opšteg društvenog značaja.

- da je oštećeni, koji je pokrenuo krivični postupak funkcioner, koji uživa slabiju, manju zaštitu u odnosu na ostale građane kada se izražavanjem i javnom kritikom meša u njegovo pravo na zaštitu ličnog dostojanstva, naročito kada je izražavanje isključivo usmereno na njegovu delatnost, kao funkcionera.

- da reč “bednik” može da povredi dostojanstvo funkcionera, ali da izricanje takvog vrednosnog suda i u tim slučajevima ostaje zaštićen pravom na slobodu izražavanja ako ne zadire u suštinu prava na dostojanstvo ličnosti, ako je dostojanstvo povređeno u sklopu javne kritike političke ili druge javne delatnosti tog lica.

- da reč „bednik“ ima višestruko i široko značenje u srpskom jeziku: jadnik, paćenik, siromah, nedaća, ubožnik, bezočnik, bezobziran, besramnik, varalica, itd. Sudovi su bez obrazloženja prihvatili da od velikog broja značenja ova reč u konkretnom slučaju imala značenje koje je najviše uvredljivo za funkcionara, a da pri tome su odbili da razmotre argumente odbrane da u okviru muslimanske kulture, kojoj pripadaju i tužilac, i okrivljeni, ova reč nema izrazito negativno značenje.

- da je Ustavni sud je u svojoj praksi zaštitio izražavanje u formi kritike javne delatnosti političkog funkcionera prilikom koje su korišćeni izrazi i kvalifikacije koje su nesporno oštrije i uvredljivije od reči korišćene u ovom konkretnom slučaju. (vidi odluku Už 9205/2018 od 13. februara 2020.).

- da iz dokaza koji su izvedeni u krivičnom postupku ne proizilazi da je A.P. datom izjavom imao nameru da povredi lično dostojanstvo oštećenog tužioca, a ne da kritikuje njegov rad u kriznom štabu. Takav zaključak postupajućih sudova i Ustavnog suda je u suprotnosti sa sadržinom objavljenog teksta na društvenoj mreži, sa izjavom okrivljenog, kao i sa činjenicom da okrivljeni i oštećeni se nisu poznavali od ranije, kao i da okrivljeni nije imao nikakav konkretan razlog da ponizi ličnost i dostojanstvo oštećenog. Sam okrivljeni je izjavio da je oštar termin koristio u cilju skretanja pažnje javnosti na neodrživu situaciju u Gradu Novom Pazaru u vezi širenja smrtonosnog virusa.

III.

ZAKLjUČAK

U kontekstu svega gore navedenog, a po mom mišljenju bitnih i relevantnih okolnosti, koji su svakako trebali biti pažljivo razmotreni prilikom ocene o dozvoljenosti mešanja države, možemo zaključiti, da je pravo na izražavanje A.P. ograničeno na neustavan način.

Uostalom, u svetlu svega napisanog, mogli bi postaviti pitanje, koji bi to negativan-uvredljiv izraz mogao koristiti A.P. u sličnom saopštenju, a da s time ne izađe iz okvira “društveno prihvatljive kritike”? Teško da bi mogli da nađemo takav oštar izraz, iz čega proizilazi da svaki termin izrečen u okviru javne kritike delatnosti funkcionera, koji može da uvredi dostojanstvo ličnosti funkcionera može biti krivično sankcionisan, i da takva sankcija, ne predstavlja nedozvoljeno mešanje sudova u ustavom zajemčeno pravo ljudi.

Imam osećaj da bi sudovi u hipotetičnom slučaju, u kome bi AP. iz Novog Pazara, na društvenoj mreži objavio da je o njegov komšija, recimo trgovac po zanimanju „bednik“, jer glasno sluša šund muziku u svom dvorištu bio jednako, ali možda i blaže kažnjen nego u konkretnom slučaju. Pri tome, u takvom hipotetičnom saopštenju, ne bi bilo ni jedne okolnosti koje bi opravdale i zaštitile upotrebu oštrih izraza koji su sposobni da uvrede oštećenog, ne bi bilo kritike vlasti u vezi pitanja od posebnog društvenog interesa, itd.

Prilikom odlučivanja o dozvoljenosti ili nedozvoljenosti mešanja u slobodu izražavanja, naročito ako su iste usmerene na kritiku vlasti i funkcionera, sudovi, a posebno Ustavni sud, treba da budu svesni da sankcionisanje, naročito krivično sankcionisanje takvog izražavanja može odvratiti građane od javne kritike, da dovede to autocenzure prilikom izražavanja. Zalažem se za kulturu dijaloga i diskusije u javnom životu, za unapređenje ustavne i političke kulture, ali imajući u vidu trenutno stanje u našem društvu, nisam siguran, da krivičnim sankcionisanjem A.P. za saopštenje na društvenim mrežama smo dali bilo kakav doprinos u tom pravcu.

sudija Ustavnog suda

dr Tamaš Korhec

(Dr. Korhecz Tamás)

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog osude za uvredu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti