Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog nenaplaćenih potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku nad preduzećem sa većinskim društvenim kapitalom. Podnosiocima se utvrđuje pravo na naknadu materijalne štete u visini priznatih potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama S. T. iz Žitorađe, V. D. iz Badnjevca kod Žitorađe, V. P. iz Lepaje kod Merošine, S. M. iz Baličevca kod Merošine i T. M. iz Azbresnice kod Merošine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. marta 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvajaju se ustavne žalbe S. T, V. D, V. P, S. M. i T. M. i utvrđuje da je podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 31/13.

2. Utvrđuje se pravo S. T, V. D, V. P, S. M. i T. M. na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 31/13, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuju se zahtevi podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. S. T. iz Žitorađe, V. D. iz Badnjevca kod Žitorađe, V. P. iz Lepaje kod Merošine, S. M. iz Baličevca kod Merošine i T. M. iz Azbresnice kod Merošine podneli su 28. juna, 1. i 8. avgusta, 8. maja i 25. aprila 2023. godine, preko punomoćnika M. M, M. S, M. J. i J. M, advokata iz Niša, Aleksinačkih Rudnika kod Aleksinca i Prokuplja, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), tužbe protiv Republike Srbije radi naknade materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 31/13 nad stečajnim dužnikom „V.“ ad Niš.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), navedene ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Osnovni sud u Prokuplju je dostavio ove predmete Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosioci u predmetnim tužbama, koje se u smislu citiranih odredaba Zakona smatraju ustavnim žalbama (u daljem tekstu: ustavne žalbe), istakli su da su u spornom stečajnom postupku podneli prijave potraživanja iz radnog odnosa, koja su im u tom postupku priznata, ali koja nisu naplatili, iako postupak traje više godina. Iz tog razloga su podneli prigovore radi ubrzavanja postupka, koji su usvojeni rešenjima nadležnih privrednih sudova.

Podnosioci su u tužbama zahtevali da im budu dosuđene naknade materijalne štete u iznosima priznatih, a nenaplaćenih novčanih potraživanja u predmetnom stečajnom postupku, sa zakonskom zateznom kamatom. Takođe, podnosioci su zahtevali naknadu troškova postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Privrednog suda u Niš St. 31/13 od 10. oktobra 2013. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „V.“ ad Niš, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za privatizaciju.

Stečajni dužnik „V.“ ad Niš je privredno društvo sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a stečajni postupak je i dalje u toku.

Podnosiocima ustavnih žalbi su u predmetnom stečajnom postupku priznata prijavljena potraživanja iz radnog odnosa.

Rešenjima Privrednog suda u Nišu R4St. 1916/22 od 31. oktobra 2022, R4St. 482/23 od 30. marta 2023, R4St. 2547/22 od 3. februara 2023, R4St. 1099/22 od 22. juna 2022. i R4St. 1996/22 od 8. novembra 2022. godine usvojeni su prigovori podnosilaca ustavnih žalbi i utvrđeno je da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom „V.“ ad Niš pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 31/13 i naloženo je postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema ovog rešenja preduzme neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se zaštita prava na imovinu u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužbe podnosilaca, podnete nadležnom sudu radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, smatraju ustavnim žalbama.

Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnosiocima povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, kao i o zahtevima podnosilaca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110 i 111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine - dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da su pravnosnažnim rešenjima nadležnog privrednog suda usvojeni prigovori podnosilaca i utvrđeno da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome su podnosioci prijavili svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su im u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Nišu da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca koja potiču iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu St. 31/13 prema stečajnom dužniku sa pretežnim društvenim, odnosno državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosilaca na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavne žalbe podnosilaca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnim žalbama uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosilaca ustavnih žalbi na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja koja su im utvrđena u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 31/13, umanjenih za iznose koji su im po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako su podnosioci istakli i zahteve za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

7. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova parničnih postupaka koji su pred nadležnim sudom vođeni do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji su nakon toga ustupljeni na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnosilaca u smislu citiranih izmena zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahteve podnosilaca za naknadu troškova parničnih postupaka razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima - ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim/društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu su i ove ustavne žalbe dodatno veštački fragmentisane tako što su podnošene posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.).

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosilaca ustavnih žalbi, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu bili opravdani niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.