Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 18 godina. Podnosiocima je dodeljena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra zbog prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P. i R. P, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održ anoj 1. decembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P. i R. P. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 74682/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8172/96) povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P. i R. P, oboje iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 19. marta 2015. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 74682/10.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da je pravni prethodnik podnosilaca još 30. decembra 1996. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv više tuženih za isplatu naknade zbog nekorišćenja određene nepokretnosti - kuće u Beogradu i da je prvostepeni sud odlučio nakon 16 godina od podnete tužbe, drugostepeni postupak je trajao dve godine, dok je u toku postupak po reviziji; da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zbog dužine trajanja postupka od 18 godina do njegovog pravnosnažnog okončanja; da su neopravdano dugim trajanjem postupka podnosioci uskraćeni u pravu na mirno uživanje imovine.

Predložili su da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava. Zahtevali su naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74682/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Ra. P, pravni prethodnik podnosilaca je 30. decembra 1996. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog M.M, zbog neosnovanog obogaćenja.

Predmet je dobio broj P. 8172/96.

Na ročištu od 20. oktobra 1997. godine sud je naložio punomoćniku tužioca da uplati određeni iznos na ime troškova veštačenja i zatim mu je ponovo nalagao uplatu na ime navedenih troškova i kako uplata nije izvršena, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8172/96 od 4. novembra 1998. godine tužba je odbačena. Tužilac je podneo žalbu protiv navedenog rešenja, ali sud nije odlučio o žalbi već je zakazao glavnu raspravu za 8. februar 1999. godine.

Tuženi M.M. je preminuo 20. maja 1998. godine te su kao njegovi naslednici proglašeni D.M, M.M. i M.N, supruga i ćerke pok. tuženog, te je zatim tužilja kao tužene označila navedene zakonske naslednike pok. tuženog.

Pred prvostepenim sudom bilo je ukupno održano 12 ročišta, dok 19 ročišta nije bilo održano, i to: četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, devet zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, jedno zbog nedolaska punomoćnika tužilje, pet na zahtev punomoćnika tuženih.

Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke u više navrata, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušan je veštak i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju.

Tužbeni zahtev je preciziran 25. jula 2000. i 22. oktobra 2007. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su 18. septembra 2001. godine obavestili sud da kao zakonski naslednici pok. tužilje Ra. P, njihove majke, stupaju u parnicu.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2754/2000 od 16. marta 2004. godine odbačena je tužba iz razloga što punomoćje dato advokatu pok. tužilje nije uredno jer ne postoji datum davanja punomoćja. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4133/05 od 12. oktobra 2005. godine uvažena je žalba tužilaca, ukinuto je navedeno rešenje i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zatim je prvostepeni sud zakazao ročište za 4. jul 2006. godine.

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1660/07 od 19. septembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev pa su obavezani tuženi da tužiocima predaju u državinu na slobodno raspolaganje određene prostorije u porodičnoj stambenoj zgradi u Beogradu u ulici Vase Pelagića broj 20.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4258/10 od 31. marta 2010. godine preinačena je delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1660/07 od 19. septembra 2008. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se obavežu tuženi da tužiocima predaju u državinu i na slobodno raspolaganje taksativno određene prostorije u porodičnoj stambenoj zgradi u Beogradu, u ulici Vase Pelagića 20, slobodne od lica i stvari.

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo međupresudu P. 356/06 od 25. februara 2009. godine kojom je utvrđeno da je osnovan tužbeni zahtev tužilaca prema tuženima, te da su tuženi dužni da na ime sticanja bez osnova tužiocima solidarno isplate naknadu zbog korišćenja ¾ idealnih delova nepokretnosti – stana u ulici Vase Pelagića broj 20 u Beogradu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6406/10 od 14. aprila 2010. godine potvrđena je međupresuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 356/06 od 25. februara 2009. godine i odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih.

Dalje je postupak nastavljen pod brojem P. 74682/10 i bio je u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu, pred kojim je bilo održano tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke i izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74682/10 od 7. marta 2011. godine određena je privremena mera, pa je zabranjena isplata iznosa od 20.000.025,00 dinara, uplaćenih u depozit Prvog osnovnog suda u Beogradu, u postupku deobe putem javne prodaje, u predmetu I. 15094/10, tuženima, i određeno je da privremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja ovog parničnog postupka. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74682/10 od 12. aprila 2011. godine delimično je usvojen predlog tužilaca, pa je određena privremena mera i zabranjena je isplata iznosa od 20.000.025,00 dinara tuženima iz depozita Prvog osnovnog suda u Beogradu, i to sa taksativno određenih računa, a odbijen je predlog tužilaca za određivanje privremene mere u delu u kome je traženo da sud zabrani sve isplate tuženima, sa računa navedenih u stavu prvog izreke rešenja i određeno je da privremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja ovog parničnog postupka.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 9539/11 od 22. februara 2012. godine odbijene su žalbe tuženih kao neosnovane i potvrđena su rešenja o privremenoj meri Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74682/10 od 7. marta 2011. i od 12. aprila 2011. godine. Tužbeni zahtev je preciziran 21. septembra 2012. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74682/10 od 25. oktobra 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa su obavezani tuženi da tužiocima, na ime neosnovanog obogaćenja za period od 1. januara 1987, pa do 1. januara 2010. godine, solidarno isplate iznos od 6.101.325,00 dinara i za period od 1. januara 2010. do 30. septembra 2010. godine iznos od 265.275,00 dinara, odnosno da ukupno za period od 1. januara 1987. pa do 30. septembra 2010. godine solidarno isplate iznos od 6.366.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezani su tuženi da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 1.584.050,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 328/13 od 8. oktobra 2014. godine potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74682/10 od 25. oktobra 2012. godine i odbijena je žalba tuženih kao neosnovana.

Tuženi su 28. novembra 2014. godine izjavili reviziju protiv navedene drugostepene presude i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74682/10 od 5. decembra 2014. godine odbačena je revizija kao nedozvoljena a rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 1688/15 od 17. aprila 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74682/10 od 5. decembra 2014. godine kojim je revizija odbačena kao neodozvoljena.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju su se povredu podnosioci ustavne žalbe pozvali, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.): da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2. ); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro deset godina , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe pravnog prethodnika podnosilaca – 30. decembra 1996. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od 18 godina do njegovog pravnosnažnog okončanja nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da isključivu odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je nakon 12 godina od podnete tužbe odlučio o delu tužbenog zahteva i to prvo delimičnom presudom, a zatim međupresudom, dok je o tužbenom zahtevu u celini odlučio nakon 16 godina od podnete tužbe. Takođe, veliki broj ročišta pred tim sudom nije bilo održano a da za to nisu navedeni konkretni razlozi.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio složen jer je na strani parničnih stranaka učestvovalo više lica i odlučivano je o više tužbenih zahteva što je iziskivalo da postupajući sud izvede veći broj dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i pravnih pitanja. Međutim, ni složenost spora ne može biti opravdanje za trajanje postupka od 18 godina do njegovog pravnosnažnog okončanja, u kome je o delu tužbenog zahteva odlučeno nakon 12 godina od podnete tužbe, dok je o tužbenom zahtevu u celini odlučeno nakon 16 godina.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka. Ispitujući ponašanje podnosilaca, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci više puta precizirali tužbeni zahtev i u više navrata su tražili izuzeće postupajućeg sudije, dok jedno ročište nije bilo održano zbog odsustva njihovog punomoćnika, a što je sve uticalo na produženje parnice. Takođe, pravni prethodnik podnosilaca, i pored više poziva, nije blagovremeno uplatila predujam troškova veštačenja, što je dodatno uticalo na produženje trajanja ove parnice.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 74682/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8172/96), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, obračunato u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u koji se računa period od kada su podnosioci stupili u parnicu, doprinos podnosilaca trajanju postupka kao i konstatovanu složenost predmeta spora . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za po vredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci povredu prava na imovinu obrazlažu istim razlozima kao za povredu prava suđenje u razumnom roku, zbog čega ove navode nije posebno razmatrao.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti