Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom skoro devet godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i devet meseci. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2011/2020
18.01.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj . S . iz Ade , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. S . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Bečeju u predmetu P. 147/15 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Lj. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. S . iz Ade je , 6. februara 2020. godine, preko punomoćnika N . K, advokata iz Bečeja, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Bečeju P. 147/15 od 13. decembra 2018. godine i presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 148/19 od 11. decembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, iz čl. 32. st. 1. i čl. 36. st. 2. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe je istovremeno istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku u kome su donete navedene presude.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao skoro devet godina i da je ovoliko dugo trajanje parnice nastalo kao posledica odugovlačenja sudova, zbog čega smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova postupka po ovoj žalbi .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Bečeju P. 147/15 , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja N . K . je 3. marta 2011. godine podnela Osnovnom sudu u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju tužbu protiv tužene Lj . S, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi naknade materijalne štete nastale na krovnoj konstrukciji i zabatu kuće tužilje koja se nalazi u Ulici P . br. … u Bačkom Petrovom Selu i na ime vrednosti radova preduzetih na otklanjanju štete zbog neadekvatno izvršene zaš tite susednog stambenog objekta, kao i naknade materijalne štete zbog nemogućnosti korišćenja nepokretnosti tužilje . Predmet je zaveden pod brojem P. 2091/11.

Osnovni sud u Bečeju je, nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2013. godine, preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari.

Prvostepeni sud je 30. januara 2014. godine doneo presudu P. 2091/11, kojom je delimično usvojio tužbene zahteve tužilje.

Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž. 498/14 od 11. februara 2015. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje. Drugostepeni sud je ocenio da Osnovni sud u Bečeju nije utvrdio da li je šteta na objektu tužilje nastala isključivo kao posledica nepreduzetih građevinskih radova od strane tužene prilikom rušenja njenog objekta ili postoji odgovornost i tužilje za štetu nastalu na njenoj kući, zbog čega je odlučio kao i izreci.

Viši sud u Zrenjaninu je 13. marta 2015. godine vratio Osnovnom sudu u Bečeju spise predmeta, sa pismenim otpravcima navedenog drugostepenog rešenja. U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 147/15, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 10. septembra 2015. godine.

Osnovni sud u Bečeju je 13. decembra 2018. godine doneo osporenu presudu P. 147/15, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbene zahteve tužilje, pa je obavezao tuženu da joj na ime naknade materijalne štete nanete na krovnoj konstrukciji i zabatu kuće tužilje isplati iznos od 89.130,00 dinara, a na ime štete za izvedene radove na otklanjanju štete zbog neadekvatno izvršene zaštite susednog stambenog objekta isplati iznos od 6.500,00 dinara; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena naknadi materijalnu štetu zbog nemogućnosti korišćenja kuće u periodu od 28. jula 2010. do 31. decembra 2012. godine; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da naknadi tužilji troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Viši sud u Zrenjaninu je osporenom presudom Gž. 148/19 od 11. decembra 2019. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilja, prema utvrđenom činjeničnom stanju pred prvostepenim sudom, vlasnik kuće koja se nalazi na k.p. br. …, KO Bačko Petrovo Selo, a tužena vlasnik kuće koja je sazidana na k.p. br. …, KO Bačko Petrovo Selo i koja se naslanja na kuću tužilje; da je kuća tužene izgrađena kasnije u odnosu na kuću tužilje na taj način što je samo „dodata u produžetku“, pa je jedan zid te dve kuće bio zajednički, dok su kuće imale zasebne krovove; da se u novembru 2008. godine iznenada srušio odžak na kući tužene, zbog čega je ona angažovala majstore radi skidanja krova njene kuće; da zbog zime nije bilo moguće preduzimati druge građevinske radove, pa je tužena u leto 2009. godine angažovala majstore radi rušenja preostalog dela kuće, izuzev zajedničkog zida; da su majstori, nakon što su skinuli krov sa kuće tužene koji je bio viši u odnosu na krov kuće tužilje za oko 30-40 cm, zakucali daske na zabatu krova tužiljine kuće i preko toga stavili PVC foliju kako bi postojala zaštita od padavina; da tužena u momentu rušenja kuće nije imala projekat zaštite susednog objekta, smatrajući da je zaštita folijom dovoljna i adekvatna za zid kuće tužilje; da je nakon izlaska građevinskog inspektora na lice mesta konstatovano da postoji opasnost od daljeg stanovanja u objektu tužilje, pa je tužilji zabranjeno korišćenje objekta od saniranja krovne konstrukcije i zabata; da se neosnovano žalbom ističe da prvostepeni sud nije utvrdio postojanje uzročno-posledične veze između preduzetih građevinskih radova tužene i nastale štete po tužilju; da je na osnovu usaglašenog mišljenja sudskih veštaka građevinske struke K.I. i A.P. utvrđeno koje je sve radove trebalo da preduzme tužena prilikom rušenja kuće radi zaštite susednog objekta, a što tužena u konkretnom slučaju nije učinila, a što je bila obavezna da uradi i prema Zakonu o planiranju i izgradnji, što je sve dovelo do štete na kući tužilje; da tužena prilikom rušenja svoje kuće nije podnela nadležnom odeljenju opštinske uprave blagovremen zahtev za odobrenje rušenja sa urednom dokumentacijom, među kojim i glavni projekat rušenja, zbog čega ne postoji podeljena odgovornost, odnosno doprinos tužilje nastanku štete; da se neosnovano ističe i da se tužilja nalazi u poverilačkoj docnji, jer je odbila da građevinski preduzimač, koga je angažovala tužena, izvede potrebne građevinske radove za zaštitu zida i zabata krova kuće tužilje, s obzirom na to da ponuđeni radovi ne odgovaraju radovima za koje je u ovom postupku utvrđeno da je trebalo da budu izvedeni po pravilima građevinske struke .

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u prvostepenom postupku zakazano i održano ukupno 19 ročišta za glavnu raspravu (18. maja i 16. novembra 2011, 12. aprila i 22. oktobra 2012, 15. aprila, 25. juna i 8. oktobra 2013, 30. januara 2014, 10. septembra i 7. decembra 2015, 17. marta, 26. maja i 29. septembra 2016, 26. januara, 20. aprila i 20. juna 2017, 22. maja, 13. septembra i 13. decembra 2018. godine).

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 72/11 i 53/13), koji se primenjivao u početnoj fazi parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se nakon donošenja rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 498/14 od 11. februara 2015. godine primenjivao na predmetni parnični postupak, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da u roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda održi ročište na kojem će se odrediti vremenski okvir za novu glavnu raspravu pred prvostepenim sudom (član 398. stav 1.).

5. Analizirajući dužinu trajanja postupka sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava kojom se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 3. marta 2011. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Novom Sadu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 148/19 od 11. decembra 2019. godine. Iz navedenog proizlazi da je ovaj spor radi naknade materijalne štete trajao osam godina i devet meseci, što bi moglo da ukaže na činjenicu da ova parnica nije okončana u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaj a predmetnog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu da su stambeni objekti parničnih stranaka praktično bili povezani putem zajedničkog zida, Ustavni sud je zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se neminovno odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenih zahteva koje je postavila tužilja, trebalo pre svega da utvrdi da li je šteta na kući tužilje nastala kao posledica propusta podnositeljke ustavne žalbe da preduzme sve građevinske mere radi zaštite susednog objekta prilikom rušenja njene kuće ili kao posledica delovanja nekog drugog uzroka koji se može dovesti u vezu sa oštećenom građevinom. U tom pogledu, Ustavni sud je konstatovao da je parnični sud tokom glavne rasprave saslušao stranke i 12 svedoka, pročitao mnogobrojne pismene dokaze i izveo dokaz veštačenjem putem dva sudska veštaka građevinske struke, pri čemu se pojavila potreba za usaglašavanjem nalaza i mišljenja angažovanih veštaka. Međutim, postojanje nešto obimnijeg dokaznog postupka, po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati opravdan razlog za toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se ova parnica radi naknade materijalne štete okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljka i njenu punomoćnik preduzeli sve procesne mere kako bi se parnični postupak efikasno okončao .

Ipak, Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno i neažurno postupanje Osnovnog suda u Novom Sadu, odnosno Osnovnog suda u Bečeju prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. O neefikasnom postupanju Osnovnog suda u Novom Sadu u početnom stadijumu ovog postupka najbolje govori činjenica da je taj sud u više navrata zakazivao ročišta za glavnu raspravu u neprihvatljivo dugim vremenskim razmacima, koji su redovno iznosili po šest meseci. Dakle, Ustavni sud je konstatovao da je Osnovni sud u Novom Sadu u prve dve godine trajanja parnice zakazao i održao ukupno četiri ročišta za glavnu raspravu. Ustavni sud je dalje zaključio da je Osnovni sud u Bečeju doneo presudu P. 2091/11 od 30. januara 2014. godine, kojom je delimično usvojio tužbene zahteve tužilje, ne utvrđujući da li postoji uzročno – posledična veza između radnji podnositeljke ustavne žalbe i nastale štete, pa je rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 498/14 od 11. februara 2015. godine ukinuta navedena presuda i vraćen predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje, a što je sve dovelo do prolongiranog trajanja ove parnice. Ustavni sud je ocenio da se nedelotvorno postupanje prvostepenog suda ispoljilo i u daljem toku postupka, uzimajući u obzir da je Osnovni sud u Bečeju tek nakon šest meseci od dana prijema drugostepenog ukidajućeg rešenja zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je, prema odredbi člana 398. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, bio dužan da to učini u roku od 30 dana od dana prijema pomenutog rešenja. Na kraju, Ustavni sud je utvrdio se odgovornost Osnovnog suda u Bečeju za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka ogleda u činjenici da taj sud u periodu od nepune jedne godine (od 20. juna 2017. do 22. maja 2018. godine) nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporavaju presuda Osnovnog suda u Bečeju P. 147/15 od 13. decembra 2018. godine i presuda Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 148/19 od 11. decembra 2019. godine, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka i ponovljenih navoda iz žalbe protiv prvostepene presude, nije navela ustavnopravne razloge koji bi opravdali tvrdnju da je osporenim presudama povređeno njeno pravo na pravično suđenje.

Ovo iz razloga što podnositeljka ustavne žalbe prvenstveno osporava navedene presude, u pogledu činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka, ocenu izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova i pravni stav o nepostojanju poverilačke docnje na strani tužilje , što ne predstavljaju ustavnopravne razloge zbog kojih se mogu pobijati osporene presude sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenih činjenica i primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a što nije bilo reč u konkretnom slučaju.

Navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo, a kojima se insistira da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu pitanje poverilačke docnje, po oceni Ustavnog suda, ne mogu se dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 36. stav 2. Ustava, kojom se prvenstveno jemči dvostepenost odlučivanja o pravima i obavezama stranaka.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela .

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke .

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom skoro devet godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti