Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za usklađivanje porodične penzije koji je trajao preko devet godina. Kao razlog je navedena neefikasnost upravnih organa. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2012/2016
11.01.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi mal. V. I . iz Beograda , čiji je zakonski zastupnik majka M. I . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba mal. V. I . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Fondom za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u predmetu PP broj 580186, Int. broj 34702-2/11 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mal. V. I . iz Beograda , čiji je zakonski zastupnik majka M. I . iz Beograda , podneo je Ustavnom sudu, 10. marta 2016. godine, preko punomoćnika Đ. M. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Fondom za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u predmetu PP broj 580186, Int. broj 34702-2/11, kao i protiv presude Upravnog suda U. 5948/14 od 21. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac se pozvao i na povredu prava zajemčenog odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i zahtev da Sud poništi osporenu presudu.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je osporeni postupak trajao više od devet godina i da dokazi koje je podnosilac predlagao nisu imali ravnopravan status sa dokazima državnog organa, zbog čega podnosiocu nije omogućeno pravično suđenje pred nepristrasnim sudom. Podnosilac je, takođe, ukazao da je u parničnom postupku utvrđena odgovornost Vojske SRJ za smrt njegovog oca.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala za grad Beograd - Služba filijale za grad Beograd 1 D. broj 159187, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. septembra 2006. godine podneo prvostepenom organu uprave zahtev za usklađivanje porodične penzije.

Podnosilac je 11. decembra 2006. godine podneo žalbu zbog neodlučivanja o podnetom zahtevu u zakonom propisanom roku, a potom 23. marta 2007. godine i urgenciju drugostepenom organu.

Podnosilac je 26. aprila 2007. godine podneo tužbu zbog „ćutanja uprave“. Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3782/07 od 10. aprila 2008. godine uvažena je tužba podnosioca i naloženo Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika da u roku od 30 dana odluči o zahtevu podnosioca.

Rešenjem drugostepenog organa uprave PP broj 580186/II-P od 11. februara 2009. godine uvažena je žalba podnosioca i obavezan prvostepeni organ da donese odgovarajuće rešenje.

Imajući u vidu da prvostepeni organ nije doneo odluku u propisanom roku, podnosilac je 14. maja 2009. godine podneo žalbu. Podnosilac je 7. marta 2012. godine podneo urgenciju, a potom 15. marta 2013. godine i tužbu zbog „ćutanja uprave“. Presudom Upravnog suda U. 3905/13 od 31. oktobra 2013. godine uvažena je tužba podnosioca i naloženo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Beograd da odluči o žalbi podnosioca od 14. maja 2009. godine, u roku od 30 dana od dana prijema presude.

Zaključkom drugostepenog organa 02/1 broj VL-P 1169 od 5. marta 2014. godine obustavljen je postupak po žalbi od 14. maja 2009. godine, imajući u vidu da je prvostepeni organ odlučio o zahtevu podnosioca, i to rešenjem PP broj 580186 Int. broj 34702-2/11 od 17. maja 2011. godine, tako što je zahtev podnosioca odbijen kao neosnovan. Navedeno rešenje je dostavljeno podnosiocu 25. oktobra 2013. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 6. novembra 2013. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa uprave 02/1 broj VL-P 1169 od 6. marta 2014. godine.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 5948/14 od 21. januara 2016. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je pravilno prvostepeni organ utvrdio da podnosilac ne ispunjava uslove za usklađivanje penzije propisane odredbama člana 18. Zakona o Vojsci Jugoslavije, jer otac podnosioca nije poginuo u izvršavanju borbenih zadataka, što je utvrđeno iz dokaza koji se nalaze u spisima predmeta, već je izvršio samoubistvo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji se vodio pred Fondom za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u predmetu PP broj 580186, Int. broj 34702-2/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 28. septembra 2006. godine, zahtevom podnosioca, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 5948/14 od 21. januara 2016. godine. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da je postupak trajao devet godina i četiri meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova koji vode upravnosudski spor , kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu efikasno odluči, imajući u vidu da je podnosilac tražio usklađivanje porodične penzije.

Ispitujući postupanje upravnih organa u ovoj pravnoj stvari, odnosno sudova, Ustavni sud je ocenio da postupanje organa uprave prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Naime, o zahtevu podnosioca od 28. septembra 2006. godine prvostepeni organ je odlučio tek rešenjem od 17. maja 2011. godine, dakle nakon skoro pet godina od podnošenja zahteva. Takođe, nadležni drugostepeni organi nisu odlučivali o žalbama podnosioca podnetim zbog neodlučivanja prvostepenog organa, ni nakon brojnih podnetih urgencija. Postupajući sudovi u ovoj pravnoj stvari su dva puta uvažavali tužbe podnosioca podnete zbog „ćutanja administracije“.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz spisa predmeta i priložene dokumentacije utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, kako bi doprineo skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njegovim pravima. Međutim, nakon podnošenja žalbe zbog „ćutanja uprave“ od 14. maja 2009. godine, podnosilac je urgenciju za odlučivanje drugostepenog organa podneo tek 7. marta 2012. godine, dakle nakon skoro tri godine, iako je već nakon 60 dana mogao da zahteva od drugostepenog organa da u daljem roku od sedam dana odluči o žalbi.

Ustavnopravna ocena ukupnog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom suda povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, kao i nižestepene akte, utvrdio da isti sadrže jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe u kojoj se ponavljaju navodi izneti u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, utvrdio da nema osnova da navode ustavne žalbe prihvati kao ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti