Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa pravičnog suđenja. Utvrđeno je da su redovni sudovi u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama u vezi sa naknadom štete zbog manje isplaćene novčane pomoći donosili različite odluke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2014/2011
26.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. K. iz T, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. K. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8459/10 od 2. marta 201 1. godine, zbog povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K. iz T. podnela je 4. maja 2011. godine, preko punomoćnika M. B , advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8459/10 od 2. marta 201 1. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela: da joj je na osnovu rešenja Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – Vojna pošta Beograd 1122-12 Up. 152-21/99 od 6. juna 2002. godine isplaćena jednokratna novčana pomoć; da je u svojstvu tužilje podnela tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene jednokratne novčane pomoći; da je osporenom presudom potvrđena prvostepena presuda, kojom je odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan, sa obrazloženjem da joj je isplata jednokratne novčane pomoći izvršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom, te da stoga nema mesta primeni člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je Apelacioni sud u Beogradu zauzeo stav da tužilja nije pobijala zakonitost i pravilnost navedenog rešenja i da njen zahtev za isplatom novčane pomoći u iznosu većem od onog utvrđenog rešenjem nije osnovan. Takođe, podnositeljka je navela da su drugostepeni sudovi u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije presude i usvajali tužbene zahteve tužilaca kojima je tražena naknada štete zbog pogrešnog obračuna jednokratne novčane pomoći. U prilog toj tvrdnji dostavila je presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10959/07 od 21. novembra 2007. godine, Gž. 5457/08 od 25. juna 2008. godine i Gž. 9830/07 od 10. decembra 2007. godine. Predložila je da Ustavni sud ukine osporenu presudu i odredi da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči po žalbi izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6821/08 od 24. marta 2009. godine.

Dopunom ustavne žalbe od 6. septembra 2012. godine podnositeljka je u prilog tvrdnje o nejednakom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dostavila presude Višeg suda u Beogradu Gž. 691/10 od 25. maja 2010. godine i Gž. 1629/10 od 2. novembra 2011. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 6821/08 od 24. marta 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade štete zbog manje isplaćene jednokratne novčane pomoći isplati iznos od 501.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8459/10 od 2. marta 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6821/08 od 24. marta 2009. godine. U obrazloženju navedene drugostepene presude je, pored ostalog navedeno: da je tužilji rešenjem Republike Srbije – Ministarstvo odbrane – Vojna pošta Beograd 1122-12 Up. 152-21/99 od 6. juna 2002. godine priznato pravo na jednokratnu novčanu pomoć u iznosu od 131.222,00 dinara, koji joj je i isplaćen; da tužilja nije osporila zakonitost i pravilnost navedenog rešenja u upravnom sporu, te da se stoga u žalbi bez osnova ukazuje na nepravilan i nezakonit rad državnog organa zbog pogrešno obračunatog iznosa jednokratne novčane pomoći; da je isplata izvršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom i ne predstavlja nezakonit i nepravilan rad državnog organa, iz čega proizlazi da ne postoji odgovornost tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Dostavljenim presudama Okružnog suda u Beogradu Gž. 10959/07 od 21. novembra 2007. godine, Gž. 5457/08 od 25. juna 2008. godine i Gž. 9830/07 od 10. decembra 2007. godine, kao i presudama Višeg suda u Beogradu Gž. 691/10 od 25. maja 2010. godine i Gž. 1629/10 od 2. novembra 2011. godine, potvrđene su prvostepene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu, kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da im na ime naknade štete zbog manje isplaćene jednokratne novčane pomoći isplati određene novčane iznose. U navedenim presudama, drugostepeni sudovi su zauzeli stav da nema mesta prigovoru stvarne, odnosno apsolutne nenadležnosti, koji je istakla tužena, jer je redovan sud nadležan da sudi o imovinskopravnom zahtevu za naknadu štete, te da je u situaciji kada tužena neosnovano uskrati isplatu jednokratne naknade u punom iznosu usled nepravilnog obračunavanja i time pričini štetu tužiocu, dužna da istu nadoknadi u smislu člana 172. ZOO, zbog čega su odluke prvostepenih sudova pravilne.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe predviđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jediinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Odredbom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je važio u vreme donošenja rešenja tužene, bilo je propisano : da u upravnim sporovima sudovi odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi i preduzeća ili druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka u pojedinčanim upravnim stvarima (član 1.); da pravo pokretanja upravnog spora ima fiziko lice ili pravno lice ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovan interes (član 2. stav 1.); da upravne sporove rešavaju sudovi u republikama članicama, Vrhovni vojni sud i Savezni sud (član 3. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ukazuje na različito postupanje nadležnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu doneo različitu presudu u odnosu na presude Okružnog suda u Beogradu i Višeg suda u Beogradu. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8459/10 od 2. marta 2010. godine odbijen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe , kojim je tražila sa se obaveže tužena da joj na ime manje isplaćene jednokratne novčane pomoći isplati odgovarajući iznos, sa zakonskom zateznom kamatom , dok su u drugim, istovetnim postupcima koji su se vodili pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu , odnosno Višim sudom u Beogradu , kao drugostepenim sudom i ujedno sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu potvrdili presude prvostepenog suda kojima su usvojeni tužbeni zahtevi drugih tužilaca i obavezana tužena da im na ime manje isplaćene jednokratne novčane pomoći isplati određene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom do isplate (presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10959/07 od 21. novembra 2007. godine, kojom je potvrđena presuda P. 4086/06 od 12. aprila 2007. godine, Gž. 9830/07 od 10. decembra 2007. godine, kojom je potvrđena presuda P. 8325/05 od 25. januara 2007. godine i Gž. 5457/08 od 25. juna 2008. godine, kojom je potvrđena presuda P. 7752/06 od 21. januara 2008. godine; presude Višeg suda u Beogradu Gž. 691/10 od 25. maja 2011. godine, kojom je potvrđena presuda P. 6087/06 od 24. oktobra 2007. godine i Gž. 1629/10 od 2. novembra 2011. godine, kojom je potvrđena presuda P. 792/07 od 5. juna 2008. godine).

Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica da su drugostepeni sudovi, Okružni sud u Beogradu, Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu , povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe, te da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog dela ustavnog prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu pred sudovima iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) i odlučio kao u prvom delu izreke .

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je istovetan stav zauzeo u svojoj Odluci Už- 3410/2011 od 20. februara 2014. godine.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog pogrešne primene materijalnog prava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već da podnositeljka, nezadovoljna time što nije uspela sa tužbenim zahtevom, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud detaljno obrazložio zašto nema uslova za određivanje obaveze tužene da joj nadoknadi štetu zbog manje isplaćene jednokratne novčane pomoći. Ovo iz razloga što podnositeljka, najpre, nije vodila upravni spor protiv rešenja kojim je bila nezadovoljna, a zatim što ne stoje ni njeni navodi da je zaključak Apelacionog suda da pravo na naknadu štete ne može ostvariti u redovnoj parnici. Naprotiv, Apelacioni sud je stanovišta da nema nezakonitog rada tužene, s obzirom na to da je ona postupala po rešenju čija zakonitost nije bila osporena u za to predviđenom postupku. Ustavni sud ocenjuje da je podnositeljka, u konkretnom slučaju, zaštitu svog prava mora la ostvarivati pokretanjem upravnog spora pred nadležnim sudom, kada se primenjuju pravila Zakona o upravnim sporovima. Ustavni sud stoga nalazi da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. U vezi istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju, osporenom presud om nije utvrđen nezakonit i/ili nepravilan rad državnog organa, niti je Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome su donete osporene presude utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da Sud ceni navode o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti