Odbijanje žalbe u postupku restitucije zbog neurednog zahteva podnosioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu podnosilaca čiji je zahtev za restituciju odbačen jer nisu dostavili dokaz o podržavljenju imovine. Potvrđen je stav sudova da je, shodno posebnom zakonu, teret pribavljanja ovog dokaza na podnosiocu zahteva, a ne na organu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2014/2016
08.02.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslave Krakanović iz Beočina i Ljiljane Jovović iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslave Krakanović i Ljiljane Jovović izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 250/15 od 29. oktobra 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslava Krakanović iz Beočina i Ljiljana Jovović iz Novog Sada, podnele su Ustavnom sudu, 10. marta 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 250/15 od 29. oktobra 2015. godine, zbog povrede načela iz čl. 20, 21. i 22. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i član a 58. Ustava. Ustavnom žalbom se istovremeno ističe povreda prava iz čl. 6 . i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnositeljke u ustavnoj žalb i navode: da su uz zahtev za vraćanje oduzete imovine dostavile izvod iz stare zemljišne knjige, uložak broj 389, KO Sremska Kamenica , za parcelu broj 3787/3, površine 48a 9 m2, iz kojeg se jasno vidi da je predmetna parcela bila u vlasništvu bivšeg vlasnika, kao i uverenje o identifikaciji Službe za katastar nepokretnosti Novi Sad od 29. juna 2012. godine, iz kojeg se vidi da predmetna parcela danas predstavlja javnu svojinu; da i pored svih napora – pregleda arhivske građe u Arhivu grada Novog Sada, obraćanja zemljišno-knjižnom arhivu Osnovnog suda u Novom Sadu, Arhivu Jugoslavije, Arhivu Srbije, Arhivu Vojvodine, Istorijskom arhivu Srem – nisu uspele da pribave ispravu o podržavljenju predmetne parcele, o čemu kao dokaz prilažu odgovore navedenih arhiva na njihov zahtev za dostavljanje dokumentacije.

Prema navodima ustavne žalbe, država je dužna da vodi evidenciju o svakom prenosu prava svojine na nepokretnostima, pa samim tim i evidenciju o predmetnom podržavljenju, a „nesporno je“ da predmetnu ispravu o podržavljenju lakše i brže može pribaviti Agencija za restituciju, koja raspolaže javno-pravnim ovlašćenjima i „ima kapacitete i raspolaže informacijama kojima podnositeljke ustavne žalb e ne raspolažu“, zbog čega i nisu bile u mogućnosti da pribave akt o podržavljenju. Pozivajući se na odredbe čl . 3, 6. i 126. i člana 127. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku, podnositeljke ukazuju da bi pravila o pribavljanju isprava po službenoj dužnosti trebalo da nađu svoju punu primenu u postupku pred Agencijom za restituciju, upravo zbog specifičnosti tog postupka i da je u konkretnom slučaju Agencija bila dužna da po službenoj dužnosti pribavi ispravu o podržavljenju.

Podnositeljke ustavne žalbe ukazuju da su im postupanjem Agencije za restituciju i nadležnih sudova povređena prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, te da im je povređeno „pravo garantovano o dredbom člana 20. stavom 2. Ustava “.

Ustavnom žalbom se, pored ostalog, predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih načela i prava, poništi osporeni akt i naloži Agenciji za restituciju da po službenoj dužnosti pribavi predmetnu ispravu o podržavljenju.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvid a u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-018417/14 od 21. novembra 2014. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnositeljki ustavne žalbe za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice Anke Gajin, podnet 24. februara 2014. godine. U obrazloženju zaključka je konstatovano da uz zahtev nije podneta isprava o podržavljenju imovine, niti je naveden naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja. Dalje je navedeno da je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev koji ne sadrži podatke i dokaze iz člana 42. stav 7. odbaciti kao neuredan , te je odlučeno kao u dispozitivu.

Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je presudom U. 17067/14 od 4. februara 2015. godine odbio kao neosnovanu tužbu podnositeljki podnetu protiv zaključka Agencije od 21. novembra 2014. godine , jer je ocenio da pobijanim zaključkom nije povređen zakon na njihovu štetu. U vezi sa navodima tužbe da je Agencija za restituciju bila dužna da po službenoj dužnosti pribavi akt o podržavljenju, u skladu sa odredbama čl. 6, 126. i 127. Zakona o opštem upravnom postupku, Upravni sud je našao da ti navodi nisu od uticaja na odlučivanje u toj upravnoj stvari, budući da se u sprovedenom postupku ne primenjuju odredbe navedenog zakona o pribavljanju isprava po službenoj dužnosti, već Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju kao lex specialis.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 250/15 od 29. oktobra 2015. godine odbijen je zahtev podnositeljki ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 17067 /14 od 4. februara 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju osporene presude konstatovao da su podnositeljke u zahtevu za preispitivanje pobijane presude navele da nisu uspele da dođu do isprave na osnovu koje je izvršeno podržavljenje, jer se dokazi nalaze u posedu države i da je nesporno da tu ispravu lakše i brže može pribaviti Agencija za restituciju. Vrhovni kasacioni sud je dalje konstatovao da je, prema obrazloženju pobijane presude, tuženi organ pravilno našao da podnositeljke uz zahtev za vraćanje imovine nisu priložile ispravu o podržavljenju imovine, niti su navele naziv, broj i godinu službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, iz kojih razloga je pravilno odbačen zahtev podnositeljki kao neuredan, primenom odredbe člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i ob eštećenju. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pobijana presuda doneta bez povreda pravila postupka, uz pravilnu primenu Zakona o upravnim sporovima.

Iz odgovora Arhiva Vojvodine od 9. januara 2014. godine , datog na zahtev podnositeljke ustavne žalbe Ljiljane Jovović, proizlazi da taj arhiv ne raspolaže dokumentacijom o oduzimanju imovine Anke Gajin. U odgovoru Osnovnog suda u Novom Sadu od 27. januara 2014. godine, datom na zahtev Svetlane Ternovskej, navodi se da taj sud u svojoj arhivi nije pronašao ispravu koja je u obnovi zemljišnih knjiga za KO Sremska Kamenica bila osnov prelaska u društvenu svojinu k.p. br. 3787/3. Iz odgovora Arhiva Jugoslavije od 27. januara 2014. godine i Arhiva Srbije od 11. jula 2014. godine proizlazi da su ti arhivi u roku od osam, odnosno 14 dana od podnošenja zahteva, obavestili podnositeljku ustavne žalbe Ljiljanu Jovović da ne raspolažu traženom dokumentacijom. Uz ustavn u žalb u ni je dostavljen odgovor Istorijskog arhiva grada Novog Sada, na koji je podnositeljka Ljiljana Jovović bil a upućen a od strane Arhiva Vojvodine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljke ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se ostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati (član 20. stav 2.); da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2 .); da s vako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave ( član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne ( član 58. st. 1. i 2.).

S obzirom na to da se odredbe člana 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu lj udskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Pro tokola 1 uz Evropsku konvenciju, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede načela i prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („ Službeni glasnik RS“ , br. 72/11 i 108/13 ) propisano je: da se po stupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su s vi organi Republike Srbije, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi i organizacije, dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke iz člana 42. st. 3. do 6. ovog zakona kojima raspolažu (član 13.); da se u z zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4 . tačka 3)) ; da se u z zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („ Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „ Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom ( član 3.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima ( član 6.); da službeno lice koje vodi postupak može u toku celog postupka upotpunjavati činjenično stanje i izvoditi dokaze radi utvrđivanja i onih činjenica koje u postupku nisu bile iznete ili nisu utvrđene ( član 126. stav 1.); da će službeno lice koje vodi postupak narediti po službenoj dužnosti izvođenje svakog dokaza ako nađe da je to potrebno radi razjašnjenja stvari ( član 126. stav 2.); da će službeno lice koje vodi postupak pribaviti po službenoj dužnosti podatke o činjenicama o kojima službenu evidenciju vodi organ nadležan za rešavanje u upravnoj stvari ili drugi organ ( član 126. stav 3.) ; da ako se ne radi o činjenicama koje su opštepoznate, stranka je dužna da za svoje navode predloži dokaze i da ih po mogućnosti podnese, da ako sama stranka tako ne postupi, službeno lice koje vodi postupak pozvaće je da to učini, pri čemu se od stranke neće tražiti da pribavi i podnese dokaze koje brže i lakše može pribaviti organ koji vodi postupak ( član 127. stav 2.); da ako se isprava koju treba upotrebiti kao dokaz u postupku nalazi kod organa, a stranka koja se pozvala na tu ispravu nije uspela da je pribavi, organ koji vodi postupak pribaviće tu ispravu po službenoj dužnosti ( član 158.).

5. Podnositeljke ustavne žalbe smatra ju da je Agencija za restituciju bila dužna da, u skladu sa načelima opšteg upravnog postupka, po službenoj dužnosti pribavi ispravu o podržavljenju, budući da podnositeljke, i pored svih napora – „pregleda arhivske građe u Arhivu grada Novog Sada“, obraćanja zemljišno-knjižnom arhivu Osnovnog suda u Novom Sadu, Arhivu Jugoslavije, Arhivu Srbije, Arhivu Vojvodine, Istorijskom arhivu Srem – nisu uspele da pribave ispravu o podržavljenju sporne imovine.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bi la očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorska.

Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao d a su podnositeljke ustavne žalbe 24. februara 20 14. godine podnele Agenciji za restituciju zahtev za vraćanje imovine oduzete od njihovog pravnog prethodnika , da uz zahtev nisu priložile ispravu o podržavljenju sporne imovine , zbog čega je Agencija odbacila zahtev kao neuredan , primenom odredbe člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Ustavni sud je iz dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu utvrdio da je Arhiv Vojvodine mesec i po dana pre podnošenja zahteva za vraćanje imovine obavestio podnositeljku ustavne žalbe Ljiljanu Jovović o tome da ne raspolaže traženom dokumentacijom i uputio je na Istorijski arhiv grada Novog Sada. Ovaj sud, s tim u vezi, konstatuje uz ustavnu žalbu nije dostavljen odgovor Istorijskog arhiva grada Novog Sada, iako se podnositeljke pozivaju na to da su pregledale arhivsku građu tog arhiva. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da su Arhiv Jugoslavije i Arhiv Srbije u roku od osam, odnosno 14 dana od podnošenja zahteva za dostavljanje dokumentacije o oduzimanju imovine Anke Gajin dostavili odgovor da ne raspolažu tom dokumentacijom .

Iz navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) proizlazi da su p ri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima. Iako se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, takvim rešenjima se ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku.

Ustavni sud je konstatovao da je odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da se postupak pokreće po zahtevu stranke, te je određeno šta zahtev treba da sadrži i koje dokaze je stranka dužna da priloži uz zahtev. Ustavni sud stoga nalazi da se u konkretnom slučaju nesumnjivo radi o takvim dokazima koje je dužan da pribavi podnosilac zahteva, radi efikasnijeg postupanja Agencije za restituciju po zahtevima za vraćanje imovine, budući da je navedenim zakonom ustanovljena zabrana otuđenja i opterećenja imovine koja je oduzeta bivšim vlasnicima, do pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za vraćanje, odnosno do isteka roka za podnošenje zahteva na osnovu tog zakona. Ocenjujući da li je propisivanjem navedene obaveze podnosilac zahteva za vraćanje imovine lišen garancija koje omogućavaju zaštitu njegovih prava u postupku pred Agencijom za restituciju, ovaj sud je konstatovao da je članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisana obaveza svih organa Republike Srbije i drugih organa i organizacija da, najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke neophodne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, kojima raspolažu. N epostupanjem tih organa i organizacija u roku određenom zakonom , po oceni Suda, stvaraju se uslovi za primenu člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, jer bi, u protivnom, podnosioci zahteva za vraćanje imovine snosili posledice neblagovremenog postupanja organa kod kojih se nalaze isprave potrebne za odlučivanje o zahtevu – imajući u vidu prekluzivnost roka za podnošenje zahteva za vraćanje imovine.

Polazeći od toga, organi i organizacije kojima su se podnositeljke obraćale radi dostavljanja dokumentacije nisu propustili ili odbili da u zakonom propisanom roku dostave traženu dokumentaciju – u kom slučaju bi Agencija bila u obavezi da dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu pribavi po službenoj dužnosti , već su neki od njih mesec i po dana pre podnošenja zahteva, a ostali u roku propisanom zakonom obavestili podnositeljke da ne raspolažu traženom dokumentacijom, Ustavni sud je ocenio da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da je u konkretnom slučaju Agencija bila dužna da po službenoj dužnosti pribavi spornu ispravu o podržavljenju, „jer je nesporno“ da je ona može lakše i brže pribaviti.

Imajući u vidu da je Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu u presudi U. 17067/14 od 4. februara 2015. godine ocenio da se u postupku pred Agencijom za restituciju ne primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku o pribavljanju isprava po službenoj dužnosti, već Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju kao lex specialis, Ustavni sud nalazi da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 250/15 od 29. oktobra 2015. godine sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu o zakonitosti presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno odlučeno o predmetnom zahtevu podnositeljki ustavne žalbe .

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, krećući se u granicama razloga ustavne žalbe, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da podnositeljke povredu prava na jednaku zaštitu prava i na imovinu obrazlažu istim navodima kao povredu prava na pravično suđenje, te nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava iz čl. 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da su osporenim aktima povređena načela iz čl. 20, 21. i 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim odredbama Ustava ne jemče samostalna ljudska ili manjinska prava i slobode, već se njima utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda nekog od ovih načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode. S obzirom na to da u postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje bilo kog Ustavom zajemčenog prava na koje se podnositeljke ustavne žalbe pozivaju, Ustavni sud ocenjuje da u osporenom postupku nisu povređena ni označena načela utvrđena Ustavom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje žalbe u postupku restitucije zbog neurednog zahteva podnosioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti