Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu majke kojoj petogodišnjim nesprovođenjem izvršne presude o predaji deteta nije omogućeno vršenje roditeljskog prava. Utvrđeno je da nadležni organi nisu preduzeli adekvatne mere za sprečavanje manipulacije detetom, čime su povređena prava podnositeljke zajemčena članom 65. Ustava Srbije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2017/2022
28.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i dr Nikola Banjac, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. K. K. iz Sente, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. aprila 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. K. K. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Senti u predmetu I. 98/18 podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Đ. K. K. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Đ. K. K. iz Sente podnela je Ustavnom sudu, 23. februara 2022. godine, preko punomoćnika A. P, advokata iz Sente, ustavnu žalbu zbog povrede prava roditelja iz člana 65. Ustava u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Senti u predmetu I. 98/18.

U ustavnoj žalbi se, pored detaljno i hronološki izloženog toka osporenog izvršnog postupka, navodi: da postupak izvršenja pravnosnažne presude, kojom je podnositeljki utvrđeno samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnom ćerkom, traje više od tri godine; da sud i organ starateljstva sve vreme ispituju pravilnost izvršne isprave, analizirajući najbolji interes deteta koji je tom odlukom već utvrđen; da se postupanje organa starateljstva svodi na izdavanje planova usluga i upućivanje formalnih izveštaja sudu, bez ikakve sadržinske pripreme deteta za prelazak kod majke, pri čemu psiholog organa starateljstva još uvek nije utvrdio emocionalni status deteta, kako bi se ono sa što manje traumatskih i drugih štetnih posledica predalo majci; da sud ne koristi ovlašćenja koja mu stoje na raspolaganju po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, jer nijednom nije izrekao novčanu kaznu, odnosno kaznu zatvora izvršnom dužniku – ocu deteta, niti je zatražio da se u postupak izvršenja uključi škola, porodično savetovalište ili neka druga specijalizovana ustanova za posredovanje u porodičnim odnosima; da izvršni dužnik ne pokazuje aktivnost u pripremi deteta za predaju majci, već svojim pasivnim ponašanjem sprečava da se izvršenje sprovede; da odbijanje deteta da pređe kod majke ne može predstavljati razlog za nesprovođenje izvršenja, već naprotiv, razlog je da se preduzmu dodatne mere kako bi se izvršenje sprovelo.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, te da nadležnom sudu i organu starateljstva naloži preduzimanje svih zakonom propisanih mera, kao i da podnositeljki prizna pravo na naknadu štete nastalu povredom prava roditelja, u iznosu od 3.000 evra.

Podneskom od 1. juna 2023. godine, podnositeljka je proširila ustavnu žalbu, tako što je osporila i rešenje Višeg suda u Subotici Gži. 42/23 od 19. aprila 2023. godine, zbog povrede prava roditelja iz člana 65. Ustava, pri čemu ovu povredu još jednom ističe i za izvršni postupak, koji je osporenim aktom okončan.

U dopuni ustavne žalbe, pored opisa toka postupka u periodu nakon podnošenja ustavne žalbe, podnositeljka navodi da je osporeno rešenje suprotno najboljem interesu deteta, jer činjenice da je dete navršilo 15 godina, kao i da je u postupku za izmenu izvršne isprave doneta nepravnosnažna presuda, nisu mogle poslužiti kao razlog da se predmetno izvršenje obustavi, u smislu člana 129. stav 1. tačka 1) Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno drugostepeno rešenje, kao i da podnositeljki utvrdi pravo na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise izvršnog predmeta Osnovnog suda u Senti I. 98/18, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 31. maja 2018. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela Osnovnom sudu u Senti predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika R. K. iz Sente, na osnovu stava drugog izreke pravnosnažne i izvršne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 196/17 od 5. marta 2018. godine, radi prinudnog izvršenja odluke o samostalnom vršenju roditeljskog prava nad maloletnom ćerkom N. K, rođenom 26. avgusta 2007. godine, predajom deteta, uz pretnju novčanim kažnjavanjem.

U predlogu za izvršenje je, pored ostalog, istaknuto da predaja deteta, koja je formalno izvršena u prostorijama Centra za socijalni rad u Senti (u daljem tekstu: CSR Senta), dana 20. aprila 2018. godine, ne predstavlja realizaciju izvršne isprave, imajući u vidu da je izvršni dužnik tom prilikom doveo dete sa minimalnim odevnim predmetima, bez ličnih stvari i većine školskog pribora, zbog čega dete nije ostalo kod majke, već kod nje i dalje provodi sat do dva dnevno, a samo je dva puta prenoćila.

Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 196/17 od 5. marta 2018. godine, kao izvršna isprava u predmetnoj pravnoj stvari, doneta je nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom. Njome je ukinuta prvostepena presuda, te je o zahtevima parničnih stranaka odlučeno tako što je, pored ostalog, usvojen tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog, ovde izvršnog dužnika, te mu je dodeljeno samostalno vršenje roditeljskog prava nad tada maloletnom ćerkom stranaka Š. K, rođenom 17. decembra 2000. godine (stav prvi izreke), dok je usvajanjem protivtužbenog zahteva tužene – protivtužilje, ovde izvršnog poverioca, samostalno vršenje roditeljskog prava nad zajedničkom maloletnom ćerkom N. K, u stavu drugom izreke, dodeljeno njoj. Konstatovano je da parnične stranke imaju još jednu zajedničku ćerku, koja je u momentu presuđenja već bila punoletna. Izvršnom ispravom je, takođe, pravnosnažno odlučeno i o načinu održavanja ličnih odnosa između dece i roditelja sa kojim ne žive, kao i doprinosu roditelja u izdržavanju dece. Revizija tužioca – protivtuženog podneta protiv navedene drugostepene presude odbijena je kao neosnovana presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3760/18 od 26. decembra 2018. godine.

Iz obrazloženja izvršne isprave, pored ostalog, proizlazi: da je zajednica života između stranaka prestala 28. maja 2015. godine, kada je tužena – protivtužilja napustila zajedničko domaćinstvo; da su deca (tri ćerke) ostala da žive sa ocem, ali da kontakte sa majkom nisu prekidala; da je konflikt između stranaka dostigao nivo nerazrešivog, sa ukupno 65 podnetih prijava Ministarstvu unutrašnjih poslova; da je zbog nedopustivog uticaja na decu u odnosu sa majkom, prema tužiocu – protivtuženom određena mera korektivnog nadzora, a kako se on toj meri nije povinovao, CSR Senta je pokrenuo postupak za delimično lišenje roditeljskog prava (predmet P2. 132/16); da je, saglasno mišljenju tima veštaka Kliničkog centra Vojvodina, pravnosnažno odlučeno da se maloletna N. K. poveri majci, budući da je njeno mišljenje posledica manipulacija oca i starijih sestara, a nalazi se u uzrastu kada je manje sposobna da se odupre procesima instrumentalizacije, što joj onemogućava reuspostavljanje odnosa sa majkom na nezavistan i slobodan način, te ometa njen dalji psihički razvoj. Mišljenje CSR Senta o vršenju roditeljskog prava bilo je gotovo identično kao i mišljenje navedene zdravstvene ustanove.

Osnovni sud u Senti je rešenjem o izvršenju I. 98/18 od 1. juna 2018. godine usvojio predlog, naloživši izvršnom dužniku da dete preda izvršnom poveriocu u roku od tri dana od prijema rešenja o izvršenju, uz pretnju izricanja novčane kazne u početnom iznosu od 50.000 dinara.

Izvršni dužnik je 15. juna 2018. godine izjavio žalbu. Spisi predmeta su 10. jula 2018. godine prosleđeni Višem sudu u Subotici, koji je rešenjem Gži. 101/18 od 10. avgusta 2018. godine predmet vratio radi ispravke rešenja o izvršenju.

Ispravka je izvršena rešenjem od 17. avgusta 2018. godine, nakon čega je predmet ponovo (21. septembra 2018. godine) prosleđen Višem sudu u Subotici. Rešenjem Gži. 101/18 od 12. oktobra 2018. godine žalba izvršnog dužnika je odbijena, te je rešenje o izvršenju u celini potvrđeno.

Zaključkom od 8. novembra 2018. godine, sud je naložio izvršnom poveriocu, pod pretnjom obustave postupka, da ga obavesti da li je izvršni dužnik u međuvremenu ispunio obavezu iz izvršne isprave.

Podneskom od 16. novembra 2018. godine, izvršni poverilac je obavestila sud da izvršni dužnik nije ispunio svoju obavezu, zbog čega je predložila zakazivanje predaje deteta u prostorijama CSR Senta.

Ročište za predaju deteta zakazano za 3. decembar 2018. godine, odloženo je za 17. decembar iste godine, zbog odsustva psihologa organa starateljstva. Na tom prvom ročištu, na kome su pored postupajućeg sudije, stranaka i deteta, prisustvovali, kao stručnim tim, psiholog, socijalni radnik i diplomirani pravnik organa starateljstva, a koje je održano u prostorijama CSR Senta, stručni tim je zaključio da je dete spremno da pređe kod majke, ali uz mogućnost da poželi da se vrati kod oca. Nakon uručenja izvršnom poveriocu ličnih stvari i putne isprave za dete, konstatovana je predaja deteta, te je postupak izvršenja obustavljen. Stranke nisu tražile pismeni otpravak rešenja i odrekle su se prava na žalbu.

Izvršni dužnik je podneskom od 18. decembra 2018. godine obavestio sud da se dete prethodnog dana, u popodnevnim satima, vratilo kod njega, nakon čega je on pozvao izvršnog poverioca da ga preuzme, ali se ono opet vratilo. O događaju je obaveštena i lokalna policija.

U podnesku od 1. februara 2019. godine, izvršni poverilac je ukazala da osnovni propust što dete i dalje ne stanuje kod nje jeste na strani psihologa organa starateljstva, koji nije izvršio procenu emocionalnog statusa deteta, te je predložila da se postupak izvršenja nastavi.

Sud je ročište za predaju deteta zakazao za 18. februar 2019. godine, u prostorijama CSR Senta. Stručni tim je na tom ročištu zaključio da dete nije spremno za prelazak kod majke, te je predloženo da se predaja deteta odloži do septembra iste godine, a da dete i majka u međuvremenu održavaju kontakt, tako što će se viđati svakog drugog vikenda, svakog drugog praznika i polovinu letnjeg raspusta.

Izvršni poverilac je podneskom od 13. avgusta 2019. godine predložila da se izvršenje nastavi, jer se u međuvremenu ništa nije promenilo.

Ročište za predaju deteta zakazano za 27. septembar 2019. godine odloženo je na molbu izvršnog dužnika. Naredno ročište zakazano je za 18. oktobar 2019. godine. CSR Senta je pripremio plan intervencije, u kome je, pored ostalog, navedeno: da otac samo verbalno podržava zbližavanje deteta sa majkom, ali da svojim postupcima i dalje degradira ličnost majke; da su susreti između deteta i majke u proteklom periodu bili retki, kratki i nekvalitetni.

Na ročištu za predaju deteta održanom 18. oktobra 2019. godine, u prostorijama CSR Senta, izvršni dužnik je tražio odlaganje, kako bi se izjasnio o izveštaju CSR Senta (planu intervencije). Dete je bilo izričito u tome da ne želi da pređe kod majke.

U izveštaju sa planom intervencije od 29. novembra 2019. godine, CSR Senta je ukazao na neizvesnost oko predaje deteta, budući da postoji izuzetno izražen otpor na strani deteta.

Na ročištu za predaju deteta održanom 6. decembra 2019. godine, u prostorijama CSR Senta, psiholog organa starateljstva je izjavio da protek vremena stvara distancu između deteta i majke, ali i da stav majke, tačnije, njeno očekivanje da joj se dete u svemu prilagodi, izazaiva kod deteta osećaj nesigurnosti. Konstatovano je da su u okviru plana intervencije vođeni razgovori sa roditeljima i detetom 2, 3, 5. i 6. decembra 2019. godine.

U izveštaju od 3. februara 2020. godine CSR Senta je ponovio konstatacije iz prethodna dva obraćanja.

Izvršni poverilac je u podnesku od 4. februara 2020. godine izrazila nezadovoljstvo radom psihologa organa starateljstva, zbog čega je predložila da se dete podvrgne terapijskom radu na Klinici za psihijatriju KC Vojvodina, a ukoliko se takav predlog ne usvoji, onda da se odredi veštačenje emocionalnog statusa deteta, u okviru čega je potrebno utvrditi da li je dete žrtva nečije manipulacije i da li je uopšte spremno na život sa majkom.

Na ročištu za predaju deteta održanom 7. februara 2020. godine, sud je naložio CSR Senta da ga na svake dve nedelje obaveštava o preduzetim merama u procesu zbližavanja majke i deteta.

Naredni tok postupka obeležili su, saglasno nalogu suda, periodični izveštaji CSR Senta (od 24. februara, 18. marta, 25. maja, 23. juna i 30. avgusta 2020. godine). Konstatovano je da susrete roditelja i deteta u prostorijama organa starateljstva nije bilo moguće održavati, usled pandemijske situacije. Izveštaji su prožeti mišljenjem psihologa organa starateljstva da majka i dalje očekuje da se joj se dete u potpunosti prilagodi, tačnije, njenom autoritetu, nudeći gotova rešenja, čemu se dete otvoreno protivi. Ocu je, prema sadržini izveštaja, u okviru savetodavnog rada, konstantno sugerisano da dete priprema za susrete sa majkom. Konstatovani su svakodnevni susreti deteta sa majkom, čemu je izvršni poverilac prigovorila u podnesku od 26. juna 2020. godine, smatrajući da organ starateljstva ne može da računa i njihove susrete u školi, gde ona detetu predaje mađarski jezik. Iz razgovora sa detetom, CSR Senta je u poslednjem od navedenih izveštaja zaključio da dete odlazi kod majke, gde boravi duže vreme nego ranije. Zbog proglašenog vanrednog stanja u ovom periodu, odloženo je ročište za predaju deteta koje je bilo zakazano za 24. april 2020. godine.

Sud je rešenjem od 7. avgusta 2020. godine odredio psihološko veštačenje, sa zadatkom da se veštak izjasni o tome da li je dete spremno da pređe kod majke, te da li je ponašanje roditelja u skladu sa najboljim interesom deteta.

Veštak psiholog je u svom mišljenju od 29. septembra 2020. godine, pored ostalog, istakla: da je u najboljem interesu deteta da ostane da živi sa ocem, ali da redovno odražava kontakte sa majkom; da se dete mora potpuno isključiti iz višegodišnjeg konflikta roditelja, jer to samo pojačav njegov otpor prema majci.

Postupajući po primedbama izvršnog poverioca, veštak psiholog je u pismenom izjašnjenju od 4. novembra 2020. godine isključila potrebu za terapeutskim radom sa detetom, jer za to ne postoji bilo kakva medicinska indikacija.

Saglasno smernicama veštaka psihologa, CSR Senta je u svojim izveštajima od 18. novembra, 31. decembra 2020. godine, 21. januara, 19. marta, 15. juna, 9. avgusta, 17. septembra, 17. novembra, 14. i 30. decembra 2021. godine, 19. januara, 14. i 25. marta, 27. aprila, 15. i 30. juna i 3. avgusta 2022. godine, kao i 9. februara 2023. godine, kontinuirano vršio evaluaciju odnosa između učesnika u postupku. Akcenat u izveštajima jeste na partnerskom konfliktu, kojima su roditelji sve vreme zaokupljeni, zbog čega se konstantno insistira na promeni njihovog ponašanja. Roditelji su redovno, a dete periodično, obaveštavali CSR Senta o međusobnim susretima. Konstatacije o boravku deteta kod majke (noćenja, zajednička putovanja), izvršni poverilac je u svojim podnescima relativizovala, ukazujući da organ starateljstva nastoji da stanje stvari prikaže daleko povoljnije nego što ono zaista jeste.

Nakon naredbe predsednika suda od 29. jula 2021. godine da postupajući sudija i organ starateljstva rade efikasnije, kao i da postupajući sudija na svaka dva mesesa dostavlja izveštaje o preduzetim aktivnostima, usledila su tri obraćanja suda prema CSR Senta (od 8. septembra 2021. godine, 19. januara i 15. juna 2022. godine), sa konkretnim smernicama, pri čemu je u svakom od tih dopisa konstatovano da u Senti nema druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima. Sud je najpre zahtevao (obraćanje od 8. septembra 2021. godine) da se pojačaju aktivnosti na nivou organa starateljstva, jer sve što je do tada preduzeto nije dalo željeni rezultat. CSR Senta je tim povodom, u svom izveštaju od 19. januara 2022. godine, istakao da na strani oca ne prepoznaje da on dete priprema na konflikt sa majkom, niti da ga instrumentalizuje u pogledu detetove verbalizacije odnosa sa majkom. Sud je potom uputio zahtev od 19. januara 2022. godine da CSR Senta konkretizuje šta je to otac uradio postupajući po sugestijama za pripremu deteta na susrete sa majkom, koje je CSR Senta konstatovao u skoro svakom od izveštaja iz ranijeg perioda. U izveštaju od 14. marta 2022. godine, CSR Senta je obavestio sud da je ocu sugerisano pokretanje postupka za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava, a u narednom od 25. marta 2022. godine da su ocu date konkretne smernice kako da dete priprema za susrete sa majkom (da je podseti šta sve treba da ponese sa sobom, kakve će aktivnosti imati sa majkom i sl.). U dopisu od 15. juna 2022. godine, sud je ukazao CSR Senta da u razgovorima oca sa detetom i pripremama deteta za susrete sa majkom akcenat treba da bude na tome da je boravak kod majke važan aspekt emocionalnog razvoja deteta, a ne da se time udovoljava željama majke, niti da je samo reč o postupanju po sudskoj odluci. Nakon toga, CSR Senta je u preostalim izveštajima isticao da je u najboljem interesu deteta da ostane sa ocem i da majka to mora da prihvati, kao i da u ponašanju oca, izuzev partnerskog konflikta koji još uvek nije normalizovan, ne prepoznaje remetilački faktor, a čemu u prilog svedoče i tvrdnje deteta da je otac konstruktivan u procesu zbližavanja nje i majke.

Nakon izvršenog uvida u spise predmeta istog suda P2. 221/22, u kome je izvršni dužnik tužbom od 14. septembra 2022. godine zatražio izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava, postupajući sudija je doneo rešenje od 9. marta 2023. godine kojim je postupak izvršenja obustavljen.

Postupajući po žalbi izvršnog dužnika od 23. marta 2023. godine, Viši sud u Subotici je osporenim rešenjem Gži. 42/23 od 19. aprila 2023. godine žalbu odbio i navedeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je netačna tvrdnja iz žalbe da je razlog za obustavu izvršnog postupka odbijanje deteta da pređe kod majke, već je razlog za obustavu izvršnog postupka prestanak izvršnosti u delu predmetne presude za prinudno izvršenje predaje deteta na samostalno vršenje roditeljskog prava po samom zakonu, pošto je dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje, steklo samovlast u tom delu odlučivanja, odnosno, pravo da odluči sa kojim će roditeljem živeti, te se sudska presuda više ne može prinudno izvršavati u odnosu na izvršnog dužnika.

4. Odredbama člana 65. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom.

Članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), koji je takođe od značaja u ovoj ustavnosudskoj stvari, utvrđeno je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ – Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97) (u daljem tekstu: Konvencija o pravima deteta) je propisano: da je u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj konvenciji, da u vezi sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, države članice preduzimaju takve mere maksimalno koristeći svoja raspoloživa sredstva, a gde je to potrebno, u okviru međunarodne saradnje (član 4.); da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta (član 9. stav 3.); da države članice obezbeđuju detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta, da se u tu svrhu, detetu posebno daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona (član 12.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19 i 9/20), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da je izvršni postupak hitan, da u izvršnom postupku nije dozvoljen zastoj u postupku, da rok u kome su stranke i druga lica dužni da po nalogu suda preduzmu radnje ne može biti duži od osam dana, ako ovim zakonom nije određen drukčiji rok, da je sud dužan da o zahtevu ili predlogu stranke ili drugog lica odluči u roku od osam dana i da donetu odluku otpravi u narednih pet radnih dana, ako ovim zakonom nije određen kraći ili duži rok (član 15.); da nepostupanje sudija u rokovima za donošenje odluka koji su određeni ovim zakonom predstavlja disciplinski prekršaj sudije (član 16.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da javni izvršitelj po službenoj dužnosti rešenjem obustavlja izvršni postupak, pored ostalog, ako je izvršna isprava na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju pravnosnažno ili konačno ukinuta, preinačena ili stavljena van snage (član 129. stav 1. tačka 1)); da se izvršnom dužniku koji, pored ostalog, sprečava sud da preduzme pojedine radnje izvršenja izriče novčana kazna, da izvršnom dužniku može da se izrekne novčana kazna ako ne postupi po nalogu suda, da novčanu kaznu izriče sud rešenjem, na sopstvenu inicijativu ili na predlog izvršnog poverioca, vodeći računa o značaju radnje ili propuštanja zbog kojih se izriče kazna, da se fizičkom licu izriče novčana kazna od 10.000 do 200.000 dinara i da novčana kazna može ponovo da se izriče, dok ne prestanu razlozi za njeno izricanje (član 131. st. 1, 4, 5. i 6.); da se u izvršnom postupku radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju pojedine odredbe glave pete ovog zakona – „Izvršenje odluka u vezi sa porodičnim odnosima“ (čl. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. i 377) (član 379.); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i da sud može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da se školi, porodičnom savetovalištu i drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima dostavlja poziv da učestvuju u izvršnom postupku ako je to neophodno (član 375. stav 2.). Odredbama člana 376. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano: da sud obaveštava stranku koja je podnela predlog za izvršenje i lice kome treba da se preda dete o vremenu i mestu oduzimanja i predaje deteta, po pravilima o ličnom dostavljanju (stav 1.); da dete prinudno oduzima i predaje organ starateljstva uz prisustvo i nadzor suda (stav 2.); da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sud kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (stav 3.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da dete ima pravo da živi sa roditeljima i pravo da se roditelji o njemu staraju pre svih drugih, da odluku o odvajanju deteta od roditelja ako postoje razlozi da se roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici, da dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti (član 60. st. 1, 3. i 4.); da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta, da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima (član 65. st. 1, 3. i 4.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata - čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje, te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da roditeljsko pravo prestaje – 1. kada dete navrši 18. godinu života, 2. kada dete stekne potpunu poslovnu sposobnost pre punoletstva, 3. kada dete bude usvojeno, 4. kada roditelj bude potpuno lišen roditeljskog prava i 5. kada umru dete ili roditelj (član 84. stav 1.).

5. Podnositeljka u ustavnoj žalbi i kasnijoj dopuni ističe da su joj roditeljska prava povređena time što pravnosnažna i izvršna presuda kojom je utvrđeno da ona samostalno vrši roditeljsko pravo nad maloletnom ćerkom, usled neadekvatnog nepostupanja suda i organa starateljstva, nije izvršena.

Kada je reč o članu 65. Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine, dostupna na internet sajtu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs.). Ustavni sud dalje podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element porodičnog života u smislu člana 8. Konvencije (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Monory protiv Rumunije i Mađarske od 5. aprila 2005. godine, predstavka broj 71099/01, stav 70. i V.A.M. protiv Srbije od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, stav 130.). Takođe, iz odredaba člana 8. Konvencije proizlazi da ove odredbe prvenstveno pružaju pojedincu zaštitu od arbitrernog mešanja od strane javnih vlasti, stvarajući za državu negativne obaveze, ali da poštovanje ovog prava podrazumeva i neke pozitivne obaveze države usmerene na usvajanje mera kojima će se obezbediti i osigurati poštovanje porodičnog života, čak i u sferi odnosa između pojedinaca. Ustavni sud posebno ukazuje na to da ova pozitivna obaveza države u predmetima koji se tiču vršenja roditeljskog prava, za roditelje u suštini znači da će država preduzeti sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omogući, pored ostalog, i u razumnom roku. Dakle, ono što je odlučujuće jeste da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne mere za sprovođenje izvršenja koje se mogu opravdano i razumno očekivati u okolnostima konkretnog slučaja, pri čemu adekvatnost preduzetih mera treba ceniti i sa aspekta brzine njihove primene, imajući u vidu da protek vremena može izazvati nepopravljive posledice za odnos između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Hokkanen protiv Finske od 23. septembra 1994. godine, predstavka broj 19823/92, stav 58, Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije od 25. januara 2000. godine, predstavka broj 31679/96, stav 94. i V.A.M. protiv Srbije, st. 132. i 133.). Suština takvog zahteva jeste da zaštiti pojedinca od bilo koje vrste štete koja bi mogla nastati usled proteka vremena (videti presudu u citiranom predmetu Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, st. 102. i 106.). Verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom progresivno se smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihove prirodne veze neće doći (videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.). Član 8. Konvencije zahteva i aktivnu ulogu roditelja u postupcima koji se tiču dece s ciljem postizanja zaštite njihovih interesa. U situaciji u kojoj se zahteva izvršenje sudske odluke, ponašanje roditelja koji je tražio izvršenje takođe mora biti razmotreno, imajući u vidu da predstavlja jednako važan faktor kao i ponašanje samog suda (videti presude u predmetima Fuşcă protiv Rumunije, broj predstavke 34630/07, od 13. jula 2010. godine, stav 38. i Cristescu protiv Rumunije, broj predstavke 13589/07, od 10. januara 2012. godine, stav 59.). Prema tome, kako neizvršenje pravnosnažne i izvršne presude, kao što je u konkretnom slučaju, može imati negativne posledice po odnos između roditelja i deteta, a što dalje može dovesti u pitanje i mogućnost roditelja da nesmetano vrši roditeljska prava i ispunjava roditeljske dužnosti, Ustavni sud zaključuje da je ustavna žalba dopuštena sa aspekta člana 65. Ustava, bez obzira na to što je osporeni izvršni postupak, u vreme podnošenja ustavne žalbe, još uvek bio u toku (Ustavni sud je sličan stav prvi put izrazio u Odluci Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine, koja je dostupna na internet sajtu Ustavnog suda). Pored navedenog, Ustavni sud ima u vidu da je povreda člana 65. Ustava u osporenom izvršnom postupku istaknuta i u dopuni ustavne žalbe od 1. juna 2023. godine, koja je podneta nakon što je postupak okončan, zbog čega se dopuštenost ustavne žalbe u navedenom delu više ne može dovesti u pitanje.

Ustavni sud konstatuje da pravnosnažna i izvršna presuda, kojom je podnositeljki ustavne žalbe maloletna ćerka poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava, nije izvršena u periodu od skoro pet godina, koliko je ukupno trajao osporeni izvršni postupak, računajući od podnošenja predloga za izvršenje Osnovnom sudu u Senti, pa do donošenja osporenog rešenja Višeg suda u Subotici. Sud jeste preduzimao izvršne radnje. U prve dve godine, tačnije, do početka vanrednog stanja u proleće 2020. godine, zakazivana su ročišta za predaju deteta u prostorijama CSR Senta, kao nadležnog organa starateljstva. Štaviše, na prvom održanom ročištu je konstatovana predaja deteta majci, što je za posledicu imalo obustavu postupka izvršenja. Ta odluka je istog dana postala pravnosnažna, jer su se stranke odrekle prava na žalbu. Međutim, kako se dete već narednog dana vratilo kod oca, postupak izvršenja je nastavljen. Sud je dalje pratio proces reuspostavljanja odnosa između podnositeljke ustavne žalbe i deteta, zahtevajući dostavu periodičnih izveštaja od CSR Senta, pred kojim se taj proces odvijao, a nakon što je predsednik Osnovnog suda u Senti izdao naredbu da se izvršenje sprovodi efikasnije, postupajući sudija je organu starateljstva u tri navrata uputio i odgovarajuće smernice za dalje postupanje.

Zahvaljujući aktivnostima suda i CSR Senta, kao pomoćnog organa u izvršnom postupku, ostvarivani su kontakti između podnositeljke ustavne žalbe i deteta koje joj je izvršnom ispravom povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava. Međutim, Ustavni sud nalazi da njihov odnos nijednog trenutka nije dostigao onu sadržinu koju je suštinski trebalo da ima po izvršnoj ispravi. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je roditelj koji po sudskoj odluci samostalno vrši roditeljsko pravo nad detetom. Sadržina roditeljskog prava, u smislu člana član 68. st. 1. i 2. Porodičnog zakona, podrazumeva pravo i dužnost da se roditelj stara o detetu, što obuhvata čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje, kao i upravljanje i raspolaganje imovinom deteta. Počev od prvog ročišta za predaju, kada je maloletna N. K pristala da pređe kod podnositeljke ustavne žalbe, a psiholog organa starateljstva konstatovao da je ona za to spremna, ali je odmah zatim napustila domaćinstvo majke i vratila se ocu, njihov odnos je sve vreme u „regresiji“. Nakon ovog događaja, nikada se više nisu stvorili uslovi da dete bude predato podnositeljki ustavne žalbe, saglasno izvršnoj ispravi. Najpre je započeo proces emocionalnog zbližavanja, uz posredovanje CSR Senta, i to zbog intenzivnog otpora koje je dete iskazivalo u vezi sa prelaskom kod majke. Kasnije, nakon što je obavljeno psihološko veštačenje, organ starateljstva je, po shvatanju Ustavnog suda, počeo da deluje u pravcu faktičke izmene odluke o vršenju roditeljskog prava, utoliko što bi podnositeljka ustavne žalbe prihvatila da je u najboljem interesu deteta da ono ostane sa ocem, a da ona sa detetom nastavi da održava lične odnose. Organ starateljstva je samo u prvom planu intervencije (izveštaj od 18. oktobra 2018. godine) ukazao da postoji negativan uticaj oca na realizaciju izvršne isprave, konstatujući da on samo verbalno podržava zbližavanje deteta sa majkom, ali da svojim postupcima i dalje degradira ličnost majke. U svim kasnijim izveštajima, uloga oca je svedena na prijem sugestija za pripremu deteta na susrete sa majkom, uz konstataciju da se u njegovom ponašanju ne prepoznaje instrumentalizacija deteta. Dakle, organ starateljstva je sudu, tokom većeg dela postupka, oca deteta suštinski predstavljao kao stranku koja je konstruktivna, dok je istovremeno ponašanje majke prepoznavao kao uzrok generisanja progresivnog otpora na strani deteta.

Osnovna svrha odluke kojom je maloletna N. K. dodeljena na samostalno vršenje roditeljskog prava podnositeljki ustavne žalbe, kako to proizlazi iz izvršne isprave, bilo je zaustavljanje daljeg procesa njene indoktrinacije od strane oca, ovde izvršnog dužnika, što su potvrdili kako tim veštaka KC Vojvodina, tako i CSR Senta, koji je ulogu nadležnog organa starateljstva imao i u parnici. Štaviše, organ starateljstva je ocu deteta izrekao meru korektivnog nadzora zbog, kako se navodi, nedopustivog uticaja na decu u odnosu sa majkom, a kasnije zbog toga pokrenuo i postupak za delimično lišenje roditeljskog prava. Dakle, uticaj oca na dete koji je imao za posledicu sve veću otuđenost deteta od majke, bio je prioritetni razlog da se dete poveri majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Stoga je zadatak suda bio daleko kompleksniji i slojevitiji od nastojanja da izvršni dužnik pristane da preda dete podnositeljki ustavne žalbe i da otpor deteta bude dovoljan razlog da se izvršenje ne sprovede. Činjenica da je organ starateljstva, osim u prvom izveštaju, sve vreme izražavao suprotan stav u pogledu uticaja oca na dete, bio je dovoljan povod da sud izrazi sumnju u rad organa starateljstva, polazeći od toga da je u parnici taj isti organ zagovarao tezu o nedopustivom uticaju oca na decu, pa i maloletnu N. K, čija je predaja majci predmet izvršenja u osporenom postupku. Nasuprot tome, kako to proizlazi iz dopisa koje je upućivao CSR Senta, sud je stručnu pomoć u postupku sprovođenja izvršenja zahtevao i očekivao isključivo od CSR Senta, konstatujući da na području opštine Senta ne postoji nijedna druga specijalizovana ustanova koja se bavi posredovanjem u porodičnim odnosima. Po mišljenju Ustavnog suda, napred izneto nije moglo da posluži kao razlog da sud ne iskoristi ovlašćenje iz člana 375. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, tako što će u postupak uključiti školu, porodično savetovalište ili neku drugu specijalizovanu ustanovu za posredovanje u porodičnim odnosima, bez obzira na to gde se takva ustanova nalazi na području Republike Srbije. Sud je bio dužan da to učini već od trenutka kada je CSR Senta evidentno počeo da odstupa od stanovišta koje je u parnici bilo presudno za donošenje odluke o vršenju roditeljskog prava nad maloletnom N. K, pri čemu nijednom reči nije obrazložio u čemu se ogleda promena u ponašanju oca u odnosu na raniji period, kada je protiv njega pokrenut postupak za delimično lišenje roditeljskog prava zbog nedopustivog uticaja na decu u odnosu sa majkom.

Ustavni sud dalje nalazi da je sud pojačanu pažnju morao da usmeri prema detetu stranaka, budući da je u vreme podnošenja predloga za izvršenje ona već imala navršenih deset godina života, te je u postupku mogla da izrazi slobodno i neposredno mišljenje. S tim u vezi, opravdano se može postaviti pitanje da li je sud adekvatno vodio računa o zaštiti najboljeg interesa deteta, polazeći od toga da je u parnici jasno definisano da prioritetni interes jeste zaustavljanje dalje instrumentalizacije koja vodi ka potpunom otuđenju od majke. Detetu koje je sposobno da formira mišljenje, države potpisnice Konvencije o pravima deteta garantuju pravo da slobodno izrazi mišljenje o svim pitanjima koja ga se tiču, s tim da se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu s godinama života i zrelošću deteta. Ovo naročito važi za sudske i administrativne postupke, a kao najčešći primer u praksi jesu postupci koji slede nakon razdvajanja roditelja. Komitet UN za prava deteta je kroz opšte komentare Konvencije o pravima deteta (videti, pored ostalih, Opšti komentar br. 5, 12 i 14) posebno istakao: da sloboda izražavanja mišljenja podrazumeva da dete to treba da uradi bez ičijeg pritiska, uz iznošenje svog ličnog mišljenja, a ne projekcije tuđeg mišljenja; da se dete ispituje u granicama neophodnosti svakog konkretnog slučaja, jer je reč o teškom procesu koji može imati traumatski uticaj; da se mišljenje deteta mora ozbiljno razmotriti, naravno, ukoliko se prethodno oceni da je dete sposobno da formira sopstveni stav; da kada su u pitanju razdvajanja i razvodi, zakoni država potpisnica treba da uključe pravo deteta da bude saslušano od strane donosilaca odluka; da činjenica da je dete suviše mlado ne lišava ga prava da izrazi svoje mišljenje, niti umanjuje značaj tog mišljenja prilikom određivanja šta je u njegovom najboljem interesu. Polazeći od citiranih smernica Komiteta UN za prava deteta, Ustavni sud zaključuje da propust suda da pravilno i potpuno utvrdi da li je uticaj oca na dete bitno izmenjen u odnosu na period kada je doneta izvršna isprava, pri čemu stanovište organa starateljstva ne može biti relevantno, jer nije obrazloženo zašto je taj organ odstupio od svog izričitog stava iz parnice, istovremeno znači i propust suda da ozbiljno razmotri mišljenje deteta, te oceni da li je reč o ličnom mišljenju ili se, pak, može govoriti o projekciji tuđeg mišljenja.

Iz svega napred iznetog sledi da to što za pet godina podnositeljki ustavne žalbe nije omogućeno da samostalno vrši roditeljsko pravo nad detetom, saglasno izvršnoj ispravi, nesumnjivo ima za posledicu povredu prava iz člana 65. Ustava. Kod opisanog stanja stvari, Ustavni sud je mišljenja da na ocenu o postojanju povrede prava roditelja ne mogu, pored mišljenja deteta, o čemu je napred bilo reči, uticati ni okolnosti kao što su sukob roditelja koji su razdvojeni, mada ta okolnost, sama po sebi, ne može osloboditi nadležne organe pozitivnih obaveza da preduzmu mere koje bi pomirile suprotstavljene interese stranaka, imajući u vidu najbolje interese deteta (videti presudu ESLjP u predmetu Grujić protiv Srbije od 28. avgusta 2018. godine, broj predstavke 203/07, stav 65.), kao i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe tokom trajanja postupka.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da su u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Senti u predmetu I. 98/18 podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava roditelja ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu da je neizvršenje pravnosnažne i izvršne sudske odluke za podnositeljku ustavne žalbe, svakako, predstavljalo stalni izvor uznemirenosti, te iz razloga što razdvojenost između deteta i roditelja nesumnjivo proizvodi štetne posledice po njihov odnos. Ustavni sud je, takođe, uzeo u obzir i praksu Suda i ESLjP u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Što se tiče osporenog drugostepenog rešenja, Ustavni sud konstatuje da je izvršni postupak pravnosnažno obustavljen, s obzirom na to da je izvršna isprava, po stanovištu Višeg suda u Subotici, prestala da proizvodi pravno dejstvo nakon što je dete stranaka navršilo 15. godinu života, kada, saglasno odredbi člana 60. stav 4. Porodičnog zakona (ukoliko je sposobno za rasuđivanje), može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti. Viši sud u Subotici je, dakle, konstatujući odbijanje deteta da pređe da živi kod majke, u skladu sa izvršnom ispravom, zaključio da je izvršna isprava, nakon što je dete navršilo 15. godinu života, suštinski stavljena van snage, što je jedan od razloga za obustavu izvršnog postupka po članu 129. stav 1. tačka 1) Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Iz obaveštenja Osnovnog suda u Senti od 3. februara 2026. godine, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Osnovnog suda u Senti P2. 221/22 od 17. marta 2023. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 347/23 od 11. jula 2023. godine, izmenjena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 196/17 od 5. marta 2018. godine, ovde izvršna isprava, tako što je maloletna N. K. poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu, ovde izvršnom dužniku, a i uređen je način održavanja ličnih odnosa između deteta i majke, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud nalazi da je pravnosnažnom izmenom izvršne isprave na gore opisani način, prestao pravni interes podnositeljke ustavne žalbe da u ustavnosudskom postupku pobija osporeno rešenje Višeg suda u Subotici Gži. 42/23 od 19. aprila 2023. godine, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, reševajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 4170/2020: Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog trajanja izvršnog postupka predaje deteta
• Už 8733/2025: Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava roditelja zbog neizvršenja sudske odluke
• Už 6652/2025: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava roditelja u izvršnom postupku
• Už 2415/2025: Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava roditelja
• Už 6485/2025: Zaštita prava roditelja u postupku prinudne predaje deteta
• Už 5591/2025: Utvrđivanje povrede prava roditelja zbog neefikasnosti izvršnog sudskog postupka
• Už 15797/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi roditeljskih prava zbog nedelotvornog izvršnog postupka