Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud u Beogradu je zauzeo suprotan stav od Okružnog suda u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, bez obrazloženja za odstupanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Milan Stanić, dr Olivera Vučić , dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. T. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. T. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13951/10 od 3. februara 2011. godine povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčen o odredb om člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. T. protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13951/10 od 3. februara 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T. iz B. je 4. maja 2011. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13951/10 od 3. februara 2011. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporenom drugostepenom odlukom preinačena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7621/06 od 2. aprila 2007. godine, tako što je odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje komisije Savezne Vlade za stambena pitanja broj 36-5/2003 od 25. decembra 2002. godine. Navedenim rešenjem stavljeno je van snage rešenje direktora Savezne uprave carina 06/1 broj D 34/1 od 23. februara 2000. godine kojim mu je, kao radniku Savezne uprave carina, dodeljen u zakup na neodređeno vreme dvoiposoban stan u Beogradu. S obzirom na to da su sudovi u potpuno identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneli suprotne odluke, u prilog čemu je dostavio presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 98/03 od 30. oktobra 2003. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1629/04 od 25. avgusta 2004. godine, podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Rešenjem direktora Savezne uprave carina 06/1 broj D 34/1 od 23. februara 2000. godine podnosiocu ustavne žalbe dodeljen je na korišćenje u zakup na neodređeno vreme predmetni stan.

Rešenjem Komisije Savezne vlade za stambena pitanja broj 36 - 5/2003 od 25. decembra 2002. godine stavljeno je van snage napred navedeno rešenje direktora Svezne uprave carina i obavezan je podnosilac ustavne žalbe da isprazni sporni stan od svih lica i stvari i preda ga Saveznoj direkciji za imovinu Savezne Republike Jugoslavije.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7621/06 od 2. aprila 2007. godine, ispravljenom rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75891/10 od 7. jula 2010. godine, usvojen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i poništeno je kao nezakonito rešenje Komisije Savezne vlade za stambena pitanja broj 36 - 5/2003 od 25. decembra 2002. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13951/10 od 3. februara 2011. godine preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da je rešenje o dodeli stana pravno nepostojeći akt jer je donet od strane nenadležn og organ a, te da je stoga zakonita odluka Komisije Savezne vlade za stambena pitanja kojom je takav akt stavljen van snage.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1621/04 od 25. avgusta 2004. godine, koja je dostavljena kao dokaz različitog postupanja sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 98/03 od 30. oktobra 2003. godine kojom je poništeno kao nezakonito rešenje Komisije Savezne vlade za stambena pitanja broj 36-2457/2002 od 25. decembra 2002. godine. Iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi: da je rešenjem Komisije Savezne vlade za stambena pitanja broj 36-2457/2002 od 25. decembra 2002. godine stavljeno van snage rešenje direktora Savezne uprave carina 06/1 broj D 5138/1 od 14. maja 1999. godine kojim je tužiocu A.Đ, radniku Savezne uprave carina, dodeljen u zakup na neodređeno vreme dvosoban stan u Beogradu; da je Komisija Savezne vlade u postupku preispitivanja rešenja o dodeli stana od 14. maja 1999. godine zaključila da je navedeno rešenje doneo stvarno nenadležan organ zbog čega je to rešenje i stavljeno van snage; da je prvostepeni sud poništio pomenuto rešenje Komisije Savezne vlade sa obrazloženjem da se pravnosnažna odluka o dodeli stana ne može staviti van snage iz razloga što ju je doneo nenadležan organ, već jedino iz razloga ako je doneta pod uslovom koji se nije ostvario ili ili ako je davalac stana bio doveden u zabludu o činjenicama koje su od značaja za zaključenje ugovora, što u konkretnom nije slučaj. Prema oceni Okružnog suda u Beogradu, prvostepeni sud je za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge.

Prema obaveštenju dobijenom od Prvog osnovnog suda u Beogradu, protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1621/04 od 25. avgusta 2004. godine nije izjavljena revizija.

4. Prilikom ocenjivanja ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ima u vidu da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu Unedic protiv Francuske , od 18. decembr a 2008. godine, § 74 .). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije “, odluka od 14. januara 2010. godine, § 38 .).

Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud podseća da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda označenog ustavnog prava, jeste različito postupanje sudova u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, što podrazumeva da mora postojati identitet činjeničnog i pravnog stanja u predmetima koji se porede i različito postupanje sudova najviše instance u tim predmetima. Ocenjujući navode podnosioca o nejednakom postupanju redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu , kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju , u svojoj presudi Gž1. 1621/04 od 25. avgusta 2004. godine zauzeo stav da se pravnosnažna odluka o dodeli stana ne može staviti van snage iz razloga što ju je doneo nenadležan organ, dok je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 13951/10 od 3. februara 2011. godine zauzeo suprotan stav, nalazeći da je rešenje o dodeli stana pravno nepostojeći akt jer je donet od strane nenadležn og organ a, te da je stoga zakonita odluka Komisije Savezne vlade za stambena pitanja kojom je takav akt stavljen van snage. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da postoji identitet činjeničnih i pravnih pitanja koja su postavljena u presudi koja se osporava ustavnom žalbom i presudi Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1621/04 od 25. avgusta 2004. godine, budući da se u oba predmeta odlučivalo o poništaju rešenja Komisije Savezne vlade kojima su stavljene van snage odluke direktora Savezne uprave carina o dodeli stana licima koja su bila zaposlena u pomenutom državnom organu, te da su po tom pitanju drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance, donosili različite presude. Ustavni sud konstatuje da je u Rešenju Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine ukazao da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna različita odluka ne predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Međutim, i majući u vidu da su drugostepeni sudovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke o osnovanosti tužbe dva lica kojima su pod istim uslovima i na identičan način dodeljeni u zakup stanovi, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac u predmetnom parničnom postupku, na taj način, doveden u bitno različit položaj od onoga u ko me se nalazio tužilac o čijem pravu je konačno odlučeno pomenutom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1621/04 od 25. avgusta 2004. godine. Istovetan pravni stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj Odluci Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda, stranica sudske prakse).

Polazeći od toga da se odredbom člana 36. stav 1. Ustava garantuje jednaka zaštita prava sudovima i drugim državnim organima, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13951/10 od 3. februara 2011. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US ) i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine utvrđenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je identično pravno pitanje u kontekstu povrede označenog ustavnog prava razmatrao u svojoj Odluci Už-716/09 od 27. oktobra 2011. godine (videti na www.ustavni.sud.rs). U ovoj odluci Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama, kojima je odbijen zahtev tog podnosioca za poništaj rešenja Komisije Savezne vlade za stambena pitanja sa obrazloženjem da je rešenje direktora Savezne uprave carina nezakonito jer je doneto od strane nenadležnog organa, nije došlo do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga se Ustavni sud, umesto posebnog obrazloženja ove odluke u pogledu navoda o povredi prava na pravično suđenje, poziva na obrazloženje i razloge iznete u svojoj Odluci Už-716/09 od 27. oktobra 2011. godine.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13951/10 od 3. februara 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , u ovom delu ustavnu žalbuodbio, odlučujući kao prvom delu tačke 2. izreke.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi načela iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, Sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je našao da je samim utvrđivanjem povrede navedenog ustavnog prava podnosiocu ustavne žalbe pruženo pravično zadovoljenje.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Slični dokumenti

• Už 8447/2015: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog produženja pritvora nakon prvostepene osuđujuće presude
• Už 4159/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog povrede načela pravne sigurnosti
• Už 716/2009: Odbijanje ustavne žalbe povodom poništaja rešenja o dodeli stana
• Už 2703/2009: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv sudskih odluka u stambenom sporu