Odluka Ustavnog suda o pogrešnoj primeni materijalnog prava o zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su pogrešno primenili odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete u vidu novčane rente, te je naloženo Apelacionom sudu da ponovi postupak po žalbi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milutin Šešlija iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milutina Šešlije i utvrđuje da je presudama Opštinskog suda u Vranju P. 1342/05 od 14. novembra 2008. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 200/10 od 10. februara 2010. godine i povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Nišu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1342/05 od 14. novembra 2008. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milutina Šešlije izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Apelacionim sudom u Nišu u predmetu Gž. 200/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milutin Šešlija iz Vranja je 20. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Dragana S. Stojanova, advokata iz Vranja, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1342/05 od 14. novembra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 200/10 od 10. februara 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbom člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 36. Ustava, prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Apelacionim sudom u Nišu u predmetu Gž. 200/10.

Podnosilac je istakao da je u vreme donošenja prvostepene presude, prema vrednosti spora bilo moguće izjavljivanje revizije, ali da je Apelacioni sud u Nišu, svojom neažurnošću, onemogućio podnosioca u ostvarivanju prava na jednaku zaštitu i pravno sredstvo, jer je drugostepena presuda doneta 10. februara 2010. godine, a uručena podnosiocu 24. marta 2010. godine. Dalje je istakao da je drugostepeni sud blagovremeno i u razumnom roku doneo presudu podnosilac bi imao mogućnosti izjavljivanja revizije, ali je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku od 29. decembra 2009. godine onemogućen u ostvarivanju prava na izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog leka. Podnosilac je istakao da mu je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku pravnu zaštitu i na pravično suđenje, jer su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo , odnosno odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Vranju P. 1342/05 od 14. novembra 2008. godine, u stavu prvom izreke je odbijen kao neosnovan precizirani tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija, Vojska Srbije, VP 6967 Vranje , da mu na ime materijalne štete isplati: na ime izgubljene zarade za period od 1. aprila 2002. godine do 31. avgusta 2008. godine iznos od 479.446,00 dinara i na ime troškova lečenja i nabavke lekova iznos od 310.814,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. septembra 2008. godine do isplate, kao i da mu počev od 1. septembra 2009. godine pa ubuduće isplaćuje novčanu rentu u iznosu od 9.824,00 dinara svakog 5-og u mesecu za tekući mesec, sve dok za to postoje zakonski uslovi, s tim što će mu dospele rate isplatiti odjednom. Stavom drugim ove presude obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je potraživanje materijalne štete tužioca za prvo utuženo potraživanje zastarelo primenom odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac za štetu saznao odmah nakon ostvarivanja prava na invalidsku penziju sa 1. aprilom 2002. godine, koje pravo mu je utvrđeno rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje-Filijala Vranje broj 182.1182.7-10 od 12. aprila 2002. godine, kojim rešenjem mu je utvrđena visina invalidske penzije, kada je i saznao da je penzija manja od njegove zarade koju bi ostvarivao kao laborant Zdravstvenog centra u Vranju; da je kada je saznao za ovu razliku imao rok od tri godine da traži naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade, koji rok mu je istekao 2005. godine, a tužbu je podneo 21. septembra 2005. godine; jer je sud našao da je zastarelo i potraživanje tužioca za naknadu materijalne štete za troškove lečenja i nabavke lekova, a takođe i pravo na dosuđenje novčane rente za buduću štetu koju je tražio preciziranim tužbenim zahtevom; da kako se radi o prvom utuženom potraživanju tužioca za izgubljenu zaradu, troškove lečenja i nabavke lekova, dosuđenja novčane rente, rok zastarelosti se računa na tri godine od dospelosti prvog utuženog potraživanja, a kako je prvo utuženo potraživanje neostvarena zarada, troškovi lečenja i nabavke lekova za april 2002. godine, a tužilac je tužbu podneo tek 21. septembra 2005. godine, to je njegovo potraživanje zastarelo.

Odlučujući o žalbi Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 200/10 od 10. februara 2010. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Vranju P. 1342/05 od 14. novembra 2008. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da se rokovi zastarelosti za ovakvu materijalnu štetu, i to za prvo utuženo potraživanje , računaju po odredbama člana 376. Zakona o obigacionim odnosima koji propisuje da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo; da je u konkretnom slučaju tužilac za ovu štetu saznao nakon ostvarivanja prava na invalidsku penziju rešenjem od 12. aprila 2002. godine, kojim je utvrđena i visina invalidske penzije, te je tada i saznao da je ista manja od njegove zarade; da je tužbu podneo 21. septembra 2005. godine, što znači nakon isteka roka od tri godine od ovog saznanja, pa je zbog toga njegovo potraživanje za navedeni period zastarelo; takođe je iz istog razloga zastarelo i potraživanje za troškove lečenja i nabavke lekova, kao i za novčanu rentu, jer se radi o naknadi štete koja će sukcesivno nastajati u budućnosti, u kom slučaju se rokovi zastarelosti za prvo utuženo potraživanje računaju po odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a za svako sledeće utuženje teče novi rok zastarelosti od dana kada je okončan prethodni spor.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. ); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) ; da se jemči pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) ) je propisano da p ravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija; ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom; to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja i da isto važi i za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja (član 372. stav 1. i 2.); da samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja, a kad zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti (član 373. stav 1. i 2.); potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo; da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. stav 1. i 2.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre perekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, da zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja, a kad je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe ili pozivanjem u zaštitu, ili isticanjem prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana kad je spor okončan ili svršen na neki drugi način (član 392. stav 1, 2. i 3. ).

Zakonom o parničnom postupku (Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je propisano: da k ad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (član 29. stav 1.); da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, u svim sporovima stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 382. stav 1. i 2.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 od 29. decembra 2009. godine) bilo je predviđeno da se član 394. menja , tako da propisuje: „da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne Banke Srbije na dan podnošenja tužbe “ (član 38. stav 1. i 2.); da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, ok ončati po odredbama ovog zakona, da će izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 55.); da ovaj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 56. ).

5. U odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe kojima se osporavaju presude Opštinskog suda u Vranju P. 1342/05 od 14. novembra 2008. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 200/10 od 10. februara 2010. godine, Ustavni sud konstatuje da su razlozi koje podnosilac ustavne žalbe iznosi usmereni na to da njegovo potraživanje nije zastarelo, jer nije protekao subjektivni rok od tri godine od kako je saznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a da "u svakom slučaju... nije protekao objektivni rok od 5 godina od kada je šteta nastala".

Ceneći iznete navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i odredaba člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Predmet spora je naknada materijalne štete zbog izgubljene zarade, troškova lečenja, nabavke lekova, kao i novčana renta.

Zastarelost zahteva za naknadu štete ceni se prema odredaba čl . 376. i 377. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira na to da li se naknada zahteva za već nastalu štetu ili za štetu za koju je po redovnom toku stvari izvesno da će sukcesivno nastajati u budućnosti, kao i bez obzira na to da li se naknada buduće štete zahteva u obliku rente ili u jednokratnom iznosu. Naknada štete koja će sukcesivno nastajati u budućnosti je izgubljeno izdržavanje, izgubljena zarada, naknada za tuđu pomoć i negu i u drugim slučajevima kada se po zakonu može ostvarivati i sukcesivnim utuživanjem naknade za protekli period, a ne samo u vidu rente. U tom slučaju rokovi zastarelosti za prvo utuženo potraživanje računaju se po odredbama člana 376, odnosno 377. Zakona o obligacionim odnosima, a za svako sledeće utuženo potraživanje (utuženje) teče novi rok zastarelosti od dana kad je prethodni spor okončan (član 392. stav 3. ZOO).

Sudovi su u osporenim presudama utvrdili da se rokovi zastarelosti za materijalnu štetu, i to za prvo utuženo potraživanje tj. naknadu izgubljene zarade računaju po odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, koj a propisuje da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. U konkretnom slučaju, tužilac je za ovu štetu saznao nakon ostvarivanja prava na invalidsku penziju rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Vranje broj 182.1182.7-10 od 12. aprila 2002. godine, kojim je utvrđena i visina invalidske penzije, te je tada i saznao da je ista manja od zarade koju bi ostvarivao kao laborant Zdravstvenog centra u Vranju. Tužbu je podneo 21. septembra 2005. godine, što znači nakon isteka roka od tri godine od ovog saznanja, pa je zbog toga njegovo potraživanje zastarelo. Sudovi su takođe utvrdili da je zastarelo i potraživanje tužioca za troškove lečenja i nabavke lekova, kao i za novčanu rentu, jer se radi o naknadi štete koja će sukcesivno nastajati u budućnosti, u kom slučaju se rokovi zastarelosti za prvo utuženo potraživanje računaju po odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a za svako sledeće utuženje teče novi rok zastarelost, od dana kada je okončan prethodni spor.

Ustavni sud nalazi da se ovakav stav iz osporenih presuda ne može privatiti kao pravilan, iz razloga što je naknada materijalne štete u vidu rente povremeno potraživanje u smislu člana 372. Z akona o obligacionim odnosima, koje dospeva u određenim vremenskim razmacima i koje se duguje iz istog pravnog osnova, te zastareva u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Prema čl anu 373 . st . 1 . i 2 . Zakona o obligacionim odnosima, samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanje, a kada zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti. Navedeni član Zakona reguliše rok zastarelosti samog osnovnog prava iz koga proističu povremena potraživanja, a zastarelost osnovnog prava ne povlači samo gubitak prava na zahtev budućih povremenih potraživanja, već se gubi i pravo zahtevati ona povremena potraživanja koja su već dospela pre nastanka zastarelosti. Kako pravo na rentu predstavlja povremeno potraživanje, to u konkretnom slučaju ima mesta primeni čl ana 373 . st . 1 . i 2 . Zakona o obligacionim odnosima u vezi čl ana 372 . istog zakona.

Ustavni sud ocenjuje da, pravilna primena materijalnog prava iziskuje da se razjasni da li je došlo do zastarelosti svih obročnih potraživanja nastupanjem zastarelosti samog prava, ili su neki obroci potraživanja još u sferi civilnih obligacija.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Vranju P. 1342/05 od 14. novembra 2008. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 200/10 od 10. februara 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je naložio Apelacionom sudu u Nišu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 1342/05 od 14. novembra 2008. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, kao u tački 2. izreke.

7. Analizirajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom utvrđenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Apelacionim sudom u Nišu, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja žalbenog postupka ukazuje da je taj postupak okončan u okviru granica razumne dužine.

Naime, kako je iz sadržine ustavne žalbe utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv prvostepene presud e 16. januara 2009. godine, a postupak pred Apelacionim sudom u Nišu je okončan za godinu i mesec dana, odnosno presudu je doneo 10. februara 2010. godine, a ista je dostavljena podnosiocu 24. marta 2010. godine, to je Ustavni sud našao da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je o njegovoj žalbi rešeno u okviru prihvaćenih standarda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Odlučujući o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, Ustavni sud je imajući u vidu nalog Apelacionom sudu u Nišu da ponovo odluči o žlabi na presudu Opštinskog suda u Vranju P. 1342/05 od 14. novembra 2008. godine, utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni razlozi koji bi opravdali tvrdnju podnosioca da postoji povreda načela garantovanog odredbom člana 21. Ustava, kao ni prava iz člana 36. stav 2. Ustava, s ozbirom da podnosilac nije ni izjavio vanredno pravno sredstvo odnosno reviziju, Sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca ustavne žalbe da je rešenje kojim mu je utvrđena invalidska penzija i njena visina doneto 12. aprila 2002. godine i da je isto privremenog karaktera, jer su takva rešenja podložna reviziji i da je novo privremeno rešenje doneto 2. juna 2006. godine kojim se iznos penzije usklađuje i novim rešenjem se zamenjuje ranije privremeno rešenje.

Međutim, Ustavni sud nalazi da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje u smislu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju u posebnom upravnom postupku, koji se pokreće na zahtev osiguranika odnosno korisnika osiguranja, a u kome se detaljno ispituje tačnost obračuna ranije utvrđenih penzija.

9. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45 tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević