Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 14 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina pre prekida zbog stečaja. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marij a Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandre Milutinović-Nikolić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandre Milutinović-Nikolić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5348/06, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere, ako se za to steknu uslovi, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke, okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandra Milutinović-Nikolić iz Beograda je 12. februara 2009. godine, preko punomoćnika mr Gorana Cvetića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajamčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Prvim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5348/06.

U ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe od 11. novembra 2010. godine je navedeno da je predmetni parnični postupak pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, od podnošenja tužbe 17. oktobra 1994. godine do donošenja rešenja o prekidu postupka, trajao preko 14 godina. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem-protivtuženim prekinut predmetni parnični postupak. Podnositeljka je istakla da ona nije doprinela dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, da postupak nije bio naročito složen, te da je predmet spora od posebnog značaja za nju. U predmetnom parničnom postupku, kako podnositeljka navodi, pravnosnažno je odlučeno o njenom protivtužbenom zahtevu da se obaveže tužilac-protivtuženi da joj preda u vlasništvo i posed stan od 87,59 m² na prvom spratu u zgradi u ulici Strahinjića Bana 38 u Beogradu. Prema navodima podnositeljke, kršenju njenog prava na suđenje u razumnom roku doprinelo je i neopravdano odbacivanje njenog zahteva za prinudno izvršenje, s obzirom na to da je izvršenje sastavni deo postupka iz koga izvire. S tim u vezi, podnositeljka je navela da je pravnosnažno odbačen njen predlog za izvršenje, sa obrazloženjem da presuda po osnovu koje se traži izvršenje nije pravnosnažna. Podnositeljka je navela da se obratila i Trgovinskom sudu u Beogradu sa izlučnim zahtevom u pogledu predmetnog stana, ali je taj zahtev odbijen iz razloga što je stečajni upravnik utvrdio da stečajni dužnik ne raspolaže predmetnim stanom. Podnositeljka smatra da je neblagovremeno postupanje suda dovelo i do povrede njenog prava na imovinu, zbog nemogućnosti da ostvari svoje potraživanje u predmetnom parničnom postupku od tužioca-protivtuženog, nad kojim je otvoren stečajni postupak. Takođe, podnositeljka smatra da je postupanjem nadležnih sudova u konkretnom slučaju povređen i član 18. Ustava, na osnovu koga se zajemčena ustavna prava neposredno primenjuju i kojim se jemči neposredna primena ljudskih i manjinskih prava zajemčenih potvrđenim međunarodnim ugovorima. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete za predmetni stan i nematerijalne štete zbog kršenja prava na suđenje u razumnom roku

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5348/06 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Stambena zadruga „Pobeda“ Beograd podnela je 17. oktobra 1994. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu , radi poništaja sporazuma i ugovora protiv tužene Aleksandre Milutinović-Nikolić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i još petoro tuženih. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 6796/94.

Postupajući u navedenom predmetu, Prvi opštinski sud u Beogradu je, nakon tri održana ročišta, doneo rešenje P. 6796/94 od 9. februara 1996. godine kojim se oglasio stvarno nenadležnim za suđenje u predmetnom sporu. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 4819/96 od 16. maja 1996. godine kojim je usvojio žalbu tužioca i ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6796/94 od 9. februara 1996. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku, u predmetu, koji je dobio broj P. 3612/96, od ukupno zakazanih 23 ročišta, održano je sedam ročišta (15. maja 1997. godine, 15. oktobra 1998. godine, 4. februara, 9. maja, 9. juna i 3. decembra 2003. godine i 13. maja 2004. godine), jedno ročište je otkazano (5. novembra 2003. godine), dok 15 ročišta nije održano (5. novembra 1996. godine, 13. februara i 9. oktobra 1997. godine, 23. januara i 13. maja 1998. godine, 26. januara i 29. aprila 1999. godine, 3. septembra i 12. novembra 2001. godine, 23. decembra 2002. godine, 28. marta, 7. jula i 25. septembra 2003. godine, 14. januara i 19. februara 2004. godine). Naime, deset ročišta nije održano zbog nedolaska jednog ili više tuženih, pri čemu najčešće nije bilo dokaza o urednoj dostavi, a na samo jedno od tih ročišta nije pristupila podnositeljka, iako je bila uredno pozvana. Pored toga, dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno na zahtev podnositeljke i dva zbog sprovođenja veštačenja i nedolaska veštaka. U toku postupka drugotužena i trećetužena podnele su i protivtužbe radi činidbe, kao i predloge za određivanje privremene mere. Prvostepeni sud je 8. jula 1999. godine doneo rešenje P. 3612/96 kojim je usvojio predlog drugotužene i trećetužene za određivanje privremene mere i zabranio tužiocu da raspolaže predmetnim nepokretnostima. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8434/99 od 3. novembra 1999. godine usvojena je žalba tužioca i ukinuto je navedeno prvostepeno rešenje, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U toku postupka prvostepeni sud je doneo i rešenje P. 3612/96 od 18. januara 2000. godine u kome je konstatovano da je povučena tužba tužioca protiv drugotužene u predmetnom postupku. Takođe, prvotužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je protivtužbu radi činidbe i predlog za određivanje privremene mere. U sprovedenom postupku izvedeni su dokazi veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, saslušanjem stranaka i čitanjem pismenih dokaza.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3612/96 od 13. maja 2004. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio: da sud poništi sporazum IV-01 broj 465-8/89 od 25. marta 1991. godine zaključen između tužioca i prvotužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, u delu u kome se tužilac obavezao da tuženoj izgradi i preda u vlasništvo jedan trosoban stan oznake broj 2 na prvom spratu zgrade u ulici Strahinjića Bana br. 36-38 u Beogradu, korisne površine 85,79 m²; da sud poništi ugovor o imovinskim pravima i obavezama broj 1227 od 12. aprila 1991. godine zaključen između tužioca i prvotužene, u delu u kome se tužilac obavezao da tuženoj izgradi i preda u vlasništvo navedeni trosobni stan; da raskine ugovor o čuvanju stana broj 1255 od 22. aprila 1991. godine zaključen između tužioca i prvotužene, te da sud obaveže tuženu da se svim licima i stvarima iseli iz stana broj 21 na petom spratu zgrade u ulici Kapetan Mišinoj broj 23a, površine 76,33 m². U preostalom delu stava prvog izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se ponište označeni sporazumi i ugovori zaključeni između tužioca i drugih tuženih u predmetnom postupku. U stavu drugom izreke presude usvojen je potivtužbeni zahtev drugotužene, a u stavu trećem izreke usvojen je protivtužbeni zahtev prvotužene i obavezan je tužilac da tuženoj preda u vlasništvo i posed navedeni stan koji se nalazi u ulici Strahinjića Bana broj 38, te da tuženoj omogući uknjižbu prava vlasništva na navedenom stanu. Stavom četvrtim izreke presude određena je privremena mera (koju je predložila drugotužena) tako što je tužiocu zabranjeno da raspolaže označenim stanom, a stavom petim izreke određena je privremena mera (koju je predložila prvotužena) , tako što je tužiocu zabranjeno da otuđi ili na bilo koji drugi način raspolaže ili optereti stanove u Beogradu u ulici Strahinjića Bana broj 38 i to na prvom spratu, stan oznake 1b, po strukturi dvosoban, površine 60,40 m², i stan oznake 2b, po strukturi trosoban, površine 88,40 m². U stavu šestom izreke presude obavezan je tužilac da tuženima na ime troškova postupka isplati označene iznose. Protiv navedene prvostepene presude žalbu je izjavio tužilac-protivtuženi.

Rešenjem Okružnog suda Gž. 11251/04 od 16. februara 2005. godine vraćeni su spisi prvostepenom sudu radi dopune postupka – donošenja odluke po predlogu M. G. iz Beograda da mu se dozvoli da u ovu parnicu stupi kao umešač na strani tužioca, kao i radi dostavljanja dopune žalbe tužioca-protivtuženog punomoćnicima tuženih.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3612/96 od 18. aprila 2005. godine dozvoljeno je M. G. iz Beograda stupanje u parnicu u svojstvu umešača na strani tužioca.

Rešenjem Okružnog suda Gž. 6588/05 od 15. septembra 2005. godine vraćeni su spisi prvostepenom sudu radi dopune postupka – dostavljanje prvostepene presude P. 3612/96 od 13. maja 2011. godine umešaču na strani tužioca. Protiv navedene prvostepene presude žalbu je izjavio i umešač.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 16930/05 od 25. aprila 2006. godine, u stavu prvom izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca-protivtuženog i umešača na strani tužioca i potvrđena je prvostepena presuda: u stavu prvom izreke, izuzev u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je tražio da sud obaveže tuženu-protivtužilju (o vde podnositeljku ustavne žalbe) da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj 23a, na petom spratu, u ulici Kapetan Mišinoj broj 21, površine 76,33 m², i u delu kojim je odbijen zahtev tužioca-protivtuženog da se tuženi solidarno obaveže da mu naknadi troškove vođenja parnice, kao i u stavu drugom, stavu četvrtom i stavu petom izreke. U stavu drugom drugostepene presude ukinuta je prvostepena presuda: u delu prvog stava izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da se sa svim licima i stvarima iseli iz navedenog stana u ulici Kapetan Mišinoj broj 23a i u delu kojim je odbijen zahtev tužioca da se tuženi solidarno obaveže da mu naknadi troškove vođenja ove parnice, kao i u stavu trećem i stavu šestom izreke, te je predmet u tom delu vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u predmetu, koji je dobio broj P. 5348/96, od ukupno zakazanih sedam ročišta, održan a su dva ročišta (2. novembra 2006. godine i 17. aprila 2008. godine), nisu održana četiri ročišta (12. jula 2006. godine, 16. januara i 6. septembra 2007. godine i 15. jula 2008. godine), i to jedno zbog nedolaska tužene, pri čemu nije bilo dokaza o urednoj dostavi, jedno zbog toga što su se spisi predmeta nalazili kod revizijskog suda i dva zbog nedolaska tužioca, dok je jedno ročište otkazano (8. aprila 1996. godine), i to na predlog tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe. U toku ponovnog postupka, tužilac-protivtuženi i umešač na strani tužioca izjavili su revizije protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 16930/05 od 25. aprila 2006. godine, a povodom kojih je Vrhovni sud Srbije doneo rešenje Rev. 145/07 od 8. februara 2007. godine kojim je odbacio kao nedozvoljene revizije protiv navedene drugostepene presude. Nakon toga, prvostepeni sud je doneo rešenje P. 5348/06 od 16. maja 2007. godine kojim je obavezao tužioca da na ime troškova parničnog postupka isplati označene iznose drugotuženoj i trećetuženima, a u odnosu na koje je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 16930/05 od 25. aprila 2006. godine postala pravnosnažana. Takođe, prvostepeni sud je doneo rešenje P. 5348/06 od 28. septembra 2007. godine kojim je odredio privremenu meru tako što je zabranio tužiocu da otuđi ili na bilo koji drugi način raspolaže i optereti sve stanove u Beogradu na adresi u ulici Strahinjića Bana 36, te je odredio upis ove zabrane iz privremene mere u javnu knjigu, a do pravnosnažnog okončanja ove parnice. Pored toga, Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti umešača na strani tužioca protiv navedene presude Okružnog suda u Beogradu, doneo rešenje Sgzz. 1128/07 od 27. decembra 2007. godine kojim je odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti.

Rešenjem Opštinskog suda u Beogradu P. 5348/06 od 12. novembra 2008. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari i određeno je da će postupak biti nastavljen kad stečajni upravnik preuzme postupak ili kada ga sud na predlog protivne strane pozove da to učini. U obrazloženju rešenja je navedeno da je podneskom Trgovinskog suda u Beogradu od 22. oktobra 2008. godine sud obavešten da je nad tužiocem otvoren stečajni postupak, rešenjem tog suda St. 83/07 od 14. maja 2008. godine, pa je sud, saglasno odredbama člana 214. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku , doneo rešenje o prekidu postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, je 14. januara 2008. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje, a na osnovu stava trećeg presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3612/96 od 13. maja 2004. godine. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I-I. 268/08 od 28. februara 2008. godine odbačen je predlog za izvršenje izvršnog poverioca kao nedozvoljen. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da navedena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu, u stavu trećem izreke, nije postala pravnosnažna, niti izvršna, te da je sud, saglasno odredbama čl. 9, 30. i 32. Zakona o izvršnom postupku, doneo rešenje kao u izreci. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6137/08 od 6. juna 2008. godine potvrđeno je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I-I. 268/08 od 28. februara 2008. godine, a žalba izvršnog poverioca odbijena kao neosnovana.

Odlučujući o izlučnom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe, kao izlučnog poverioca, stečajni upravnik Stambene zadruge „Pobeda“ u stečaju doneo je 29. septembra 2008. godine odluku St. 83/07 kojom nije prihvatio izlučni zahtev izlučnog poverioca kojim traži da se iz stečajne mase stečajnog dužnika izluče stanovi: stan broj 2, trosoban od 85, 79 m², u Beogradu, ulica Strahinjića Bana br. 36-38, prvi sprat i stan broj 21, trosoban od 73 m², u Beogradu, ulica Kapetan Mišina broj 23a, šesti sprat, iz razloga što stečajni dužnik ne raspolaže tim stanovima i što ti stanovi nisu ušli u stečajnu masu stečajnog dužnika. U obrazloženju rešenja je navedeno da je stečajni dužnik pre pokretanja stečajnog postupka raspolagao sa predmetnim stanovima i da ne raspolaže više tim stanovima, te da stoga ne postoje uslovi za izlučenje. Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 83/07 od 4. maja 2009. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izlučnog poverioca protiv odluke stečajnog upravnika od 29. septembra 2008. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“ , br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09 ) koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br oj 72/11), primenjuje na predmetni parnični postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 5)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač 1) do 5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine (član 217. stav 1.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem n a snagu Ustava Republike Srbije, kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembara 2006. godine , do kada je predmet bio nerešen 12 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 17. oktobra 1994. godine, kada je podneta tužba u predmetnom parničnom postupku.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao 14 godina i četiri meseca i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da je konkretan predmet bio u izvesnoj meri složen. Ovo stoga što je u predmetnom parničnom postupku odlučivano ne samo o tužbenom zahtevu tužioca radi poništaja više sporazuma i ugovora zaključenih između tužioca i tuženih, već i o više protivtužbenih zahteva tuženih-protivtužilaca. Ipak, određena složenost postupka, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja opravdan razlog za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Naime, odgovornost suda prvenstveno leži u činjenici da ni nakon 14 godina od podnošenja tužbe nije pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca radi iseljenja iz stana tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, niti o njenom protivtužbenom zahtevu radi predaje u posed stana. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu period od 17. oktobra 1994. godine, kada je podneta tužba u predmetnom parničnom postupku, pa do 12. novembra 2008. godine, kada je rešenjem suda prekinut postupak. U toku postupka pred prvostepenim sudom od ukupno zakazanih 33 ročišta održano je 12 ročišta, dva su otkazana, a čak 19 ročišta nije održano, i to pretežno iz razloga koji se mogu staviti na teret sudu. Pored toga, drugostepeni sud je, u postupku po žalbi na prvostepenu presudu, dva puta donosio rešenja i vraćao prvostepenom sudu spise predmeta radi dopune postupka.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe, kao tužena-protivtužilja u predmetnom parničnom postupku, svojim postupcima nije u većoj meri doprinela neopravdanoj du žini njegovog trajanja (na jedno ročište nije pristupila, dok jedno ročište nije održano, a jedno je otkazano, na njen zahtev). U pogledu interesa podnositeljke ustavne žalbe, prema oceni suda, nesumnjivo je da je predmet spora od značaja za podnositeljku, jer se radi o sporu radi iseljenja i radi predaje u posed predmetnih nepokretnosti.

Navodi podnositeljke ustavne žalbe o tome da je povredi njenog prava na suđenje u razumnom roku doprinelo i postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u izvršnom predmetu I-I. 268/08, pošto taj postupak čini sastavni deo parničnog postupka iz koga izvire, su bez osnova, budući da predmetni parnični postupak nije pravnosnažno okončan u odnosu na protivtužbeni zahtev podnositeljke radi predaje predmetne nepokretnosti, a povodom koga je ona tražila izvršenje u navedenom izvršnom postupku.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5348/06.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , a u tački 3. izreke je naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere, ako se za to steknu uslovi, kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud nalazi da je bez osnova zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete za označeni stan, čiju predaju je ona zahtevala protivtužbenim zahtevom u predmetnom parničnom postupku, imajući u vidu da taj postupak nije pravnosnažno okončan.

7. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava, kojom je zajemčeno pravo na imovinu, Ustavni sud je ocenio da je zahtev podnositeljke za utvrđivanje povrede tog prava preuranjen. Ovo iz razloga što predmetni parnični postupak povodom njenog protvitužbenog zahteva za predaju označene nepokretnosti nije pravnosnažno okončan, već je prekinut zbog otvaranja postupka stečaja nad tužiocem-protivtuženim. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe zaštitu svojih prava iz predmetnog spora može ostvariti na način propisan odredbama Zakona o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u tom delu ustavnu žalbu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, nalazeći da ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U pogledu povrede načela utvrđenog članom 18. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je u ustav noj žalbi samo parafraziran član 18. Ustava, te nije ni razmatrao eventualno postojanje povrede ovog načela.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od 14 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti