Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosuđuje naknadu štete. Parnični postupak, pokrenut 1996. godine, još uvek nije okončan, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić , dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović , dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svete Božovića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svete Božovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 743/96 ( kasnije P. 410/97, P. 697/04, P. 2012/09), a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 301/10, povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Užicu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sveto Božović iz Užica podneo je 19. aprila 2010. godine , preko punomoćnika Miroslava Tešića, advokata iz Užica, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi o pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 1012/09, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 301/10.

Podnosilac ustavne žalbe je dopunio ustavnu žalbu podnescima od 4. novembra 201 1. i 31. oktobra 2012. godine.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, nave deno je : da je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe pokrenuo osporeni parnični postupak 23. maja 1996. godine, radi utvrđenja i radi naknade štete; da je podnosilac preuzeo navedenu parnicu 4. oktobra 2004. godine, kao i da zbog nečinjenja suda konkretan postupak traje nerazumno dugo i da mu se ne nazire kraj. Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava.

U dopuni ustavne žalbe od 4. novembra 2011. godine podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povred e prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku . Tražio je i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u iznosu od 62.500, 00 dinara.

Podneskom od 31. oktobra 2012. godine podnosilac je opredelio svoj zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000,00 dinara, i tražio je naknadu troškova za sastav ustavne žalbe u iznosu od 75.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava , uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni s ud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 301/10 ( ranije: Opštinskog sud a u Užicu P. 2012/09, P. 697/04, P. 410/97, P. 743/96), utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut po tužbi od 24. maja 1996. godine, koju je pravni prethodnik p odnosioca ustavne žalbe podneo Opštinskom sudu u Užicu radi utvrđenja i naknade štete protiv 22 tužena lica, (s tim što je u toku postupka broj tuženih povećan na 26 osoba). Povodom navedene tužbe formiran je predmet P. 743/96. Podnosilac ustavne žalbe je nakon smrti tužioca preuzeo parnicu 4. oktobra 2004. godine. Osporeni parnični postupak se još uvek nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja.

3.1.Činjenice i okolnosti vezane za osporeni postupak od podnošenja tužbe do stupanja podnosioca ustavne žalbe u parnicu:

Postavljenim tužbenim zahtevom u tužbi od 24. maja 1996. godine, pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe je tražio da se utvrdi da tuženi nisu titulari službenosti prolaza preko određenih parcela čiji je on vlasnik, kao i da se obavežu tuženi na naknadu štete pričinjene neovlašćenim prelaskom preko navedenih parcela.

Rešenjem Opštinskog suda u Užicu P. 743/96 od 24. juna 1996. godine naloženo je tužiocu da uredi tužbu, tako što će u petitumu označiti tačne katastarske brojeva povlasnih par cela tuženih i dostaviti dokaz njegovog prava svojine za poslužnu parcelu.

Rešenjem donetim na ročištu od 11. septembra 1996. godine prekinut je postup ak i odlučeno je da će se nastaviti kada naslednici preminulog tuženog N.S. preuzmu parnicu. Podneskom tužioca od 17. februara 1997. godine povučena je tužba u odnosu na tuženog N.S. i postupak je nastavljen pod poslovnim brojem P. 410/97.

U nastavku postupka prvo ročište je bilo zakazano i održano 21. maja 1997. godine, a do ponovnog prekida 14. decembra 2000. godine usled smrti tuženog S.C. bilo je održano još 15 ročišta za glavnu raspravu ; ni su održan a dva ročišta , jedno zbog nemogućnosti pozivanja jednog od tuženih (zbog netačne adrese), a drugo zbog nedolaska uredno pozvanog tuženog i svedoka. Na održanim ročištima sud je izvodio sledeće dokaze: tri puta je izvršen uviđaj, sprovedena su dva veštačenja i saslušano je 14 svedoka i šest tuženih u svojstvu parničnih stranaka .

Na održanom ročištu od 14. decembra 2000. godine doneto je rešenje o prekidu postupka zbog smrti tuženog S.C. do stupanja u parnicu njegovih pravnih sledbenika.

Podneskom punomoćnika tužioca od 25. decembra 2000. godine označeni su kao tuženi naslednici preminulog tuženog S.C.

Tužena M.S. j e 14. januara 2004. godine podnela protivtužbu radi utvrđenja prava službenosti, a podneskom od 15. januara 2004. godine je predložila nastavak osporenog parničnog postupka, obaveštavajući sud da je i tužilac preminuo i predložila da sud pozove njegove naslednika da preuzmu parnicu. Rešenjem od 26. januara 2004. godine odlučeno je da se prekinuti postupak nastavi. Predmet je dobio nov poslovni broj P. 697/04.

3.2.Činjenice i okolnosti vezane za osporeni postupak nakon stupanja podnosioca ustavne žalbe u parnicu u svojstvu tužioca:

U nastavku postupka, do donošenja prvostepene presude (u periodu od 58 meseci ) bilo je održano 18 ročišta (od ukupno 28 zakazanih), na kojima je sud ponovo izlazio na uviđaj (jer je došlo do promene postupajućeg sudije), a od izvedenih dokaza saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka i sprovedeno je dopunsko veštačenje od strane geometra. U ovom delu postupka dva ročišta nisu održana zbog „odsutnosti zapisničara“, odnosno zbog „manjka“ zapisničara u sudu, dok ostalih osam nije bil o održan o, uglavnom, zbog nepostojanja urednih poziva nekima od tuženih.

Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 1159/09 od 2. septembra 2009. godine ukinuta je prvostepena presuda Opštinskog suda u Užicu P. 697/04 od 31. decembra 2008. godine i predmet je vraćen na ponovni postupak. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 3. septembra 2009. godine i zavedeni su pod novim poslovnim brojem P. 2012/09.

Postupajući po primedbama drugostepenog suda Opštinski sud u Užicu je na prvom zakazanom i održanom ročištu od 21. oktobra 2009. godine naložio uređenje protivtužbenog zahteva uz dostavljanje potrebnih dokaza.

U daljem toku ponovnog prvostepenog postupka Opštinski sud u Užicu je zakazao još jedno ročište za 8. decembar 2009. godine, koje je dopisom suda otkazano „zbog reforme pravosuđa“, sa konstatacijom da će naredno biti zakazano naknadno „kada budu ispunjeni zakonski uslovi za isto“.

Novoformirani Osnovni sud u Užicu je 5. januara 2010. godine navedeni predmet Opštinskog suda u Užicu P. 2012/09 zaveo pod brojem P. 301/10 i od tada, pa u narednom periodu dužem od godinu dana nije preduzeta nijedna radnja od strane suda.

Podneskom punomoćnika tužioca od 18. februara 2011. godine upućena je „molba“ sudu da zakaže ročište radi nastavka raspravljanja.

Rešenjem Osnovnog suda u Užicu P. 301/10 od 14. marta 2011. godine vraćene su i tužba i protivtužba na uređenje. Punomoćnik tužioca je 24. marta 2011 godine dostavio uređenu tužbu, a sud je novim rešenjem od 6. aprila 2011. godine ponovio nalog protivtuženoj za uređenje protivtužbe, po kojem je ona postupila podneskom od 21. aprila 2011. godine. Nakon toga sud je naredbom od 20. marta 2012. godine zakazao prvo ročište za glavnu raspravu za 16. jul 2012. godine , koje nije održano jer nije bilo dokaza o urednom pozivanju svih tuženih, a sledeće ročište je održano 2. oktobra 2012. godine na kojem je rasprava odložena radi izvođenja dokaza dopunskim veštačenjem od strane geometra, po predlogu tužioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje na predmetni postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. ).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 24. maja 199 6. godine i da još uvek nije okončan.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na pravnu snagu.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da predmetni postupak traje duže od šesnaest godina, da je još uvek u fazi prvostepenog odlučivanja, koje činjenice same po sebi govore da je postupak premašio standarde razumnog roka.

Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka. Ustavni sud je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u konkretnom parničnom postupku nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, iako je u parnici na strani tuženih učestvovalo više lica i odlučivalo se jednovremeno o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, jer prvostepeni sud je trebalo da utvrdi da li je neko od tuženih ( među njima i protivtužilja) titular prava službenosti prolaza preko poslužnih parcela tužioca i po kom osnovu, kao i visinu eventualno pričinjene materijalne štete tužiocu zbog neovlašćenog prolaza preko parcela koje su u njegovom vlasništvu.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je blagovremeno okončanje konkretnog parničnog postupka bilo od značaja za podnosioca ustavne žalbe, u cilju zaštite njegovih imovinskih prava od eventualnog protivpravnog uznemiravanja.

Što se tiče postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je prvostepena presuda doneta posle više od deset godina od podnošenja tužbe, kao i da su po nalogu drugostepenog suda tužba i protivtužba vraćene na uređenje nakon trinaest godina vođenja postupka i izvođenja dokaza.

Po oceni Ustavnog suda, na teret Opštinskom sudu u Užicu se može staviti i neefikasnost u vođenju dokaznog postupka koja se ogleda , sa jedne strane u nepotrebno velikom broju izvršenih uviđaja, a sa druge strane u nedovoljnoj koncentraciji dokaza. Naime, Ustavni sud smatra da nije bilo opravdanih razloga da sud četiri puta vrši neposredno opažanje spornog mesta, s obzirom na to da sud ne rapolaže stručnim znanjem geodetske struke koje je za razjašnjenje konkretnih spornih okolnosti bilo ključno. Ustavni sud, nadalje ukazuje da sudskim postupkom upravlja sud, a ne stranke u sporu. S tim u vezi, dužnost je suda da ceni osnovanost svakog dokaznog predloga, kao i značaj izvođenja pojedinih dokaza (bez obzira na insistiranje stranaka) , te da se potrudi da što potpunije iscrpi svako dokazno sredstvo (kako ne bi morao da ponavlja izvođenje već izvedenih dokaza) , a sve u cilju da se postupak sprovede bez odugovlačenja . Drugi propust suda u sprovođenju dokaznog postupka , a tiče se nedovoljne koncentracije dokazne građe, ogleda se u okolnosti da je četrnaest svedoka saslušavano u periodu od jedanaest meseci (od 29. oktobra 1997. godine do 15. septembra 1998. godine), i to na ukupno sedam ročišta, kao i da je izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka sprovedeno takođe na sedam ročišta u periodu od sedam meseci (od 6. septembra 2007. godine do 20. marta 2008. godine) .

Ustavni sud je posebno cenio period od donošenja rešenja o prekidu postupka od 14. decembra 2000. godine usled smrti jednog od tuženih , do odluke suda o njegovom nastavku od 26. januara 2004. godine, i našao da se ovaj period neaktivnosti suda od četiri godine može staviti na teret Opštinskom sudu u Užicu , i to iz sledećih razloga. Po oceni Ustavnog suda, nema opravdanog razloga za to što je prvostepeni parnični sud potpuno ignorisao prijem podneska punomoćnika tužioca od 25. decembra 2000. godine kojim su umesto preminulog tuženog S.C, za tužene označeni njegovi zakonski naslednici. Ustavni sud smatra da, bez obzira na to što navedenim podneskom tužilac nije formalno predložio nastavak postupka, on je faktički to učinio upravo označivši za tužene naslednike tuženog usled čije smrti je osporeni postupak bio u prekidu, te je parnični sud bio u obavezi da tim povodom preduzme odgovarajuće mere kako bi se postupak što pre nastavio.

Ustavni sud dodatno želi da naglasi da je obaveza postupajućeg parničnog suda bila, ne samo da u razumnim rokovima zakazuje ročišta, već i da, pre svega, obezbedi tehničke uslove za njihovo održavanje (prisustvo zapisničara) , kao i da preduzme sve neophodne mere (pre datuma zakazanih ročišta) u cilju obezbeđenja proces nih pretpostavk i za njihovo održavanje, odnosno da se učini sve što je potrebno da sve stranke budu uredno pozvane , a što Opštinski sud u Užicu nije u dovoljnoj meri činio, zbog čega više od deset ročišta nije mog lo da se održi.

U pogledu postupanja Osnovnog suda u Užicu, Ustavni sud je, uvažavajući opštepoznate okolnosti prouzrokovane stvaranjem nove mreže sudova u Republici Srbiji od januar a 2010. godine , našao da se ničim ne može opravdati apsolutna neaktivnost novoformiranog suda u periodu dužem od četrnaest meseci ( od zavođenja spisa predmeta 5. januara 2010. godine do prve preduzete radnje - donošenja rešenja P. 301/10 od 14. marta 2012. godine).

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo sveukupnoj dužini trajanja osporenog parničnog postupka.

Ocenjujući sve prethodno izloženo u kontekstu činilaca koji utiču na dužinu trajanja postupka u svakom konkretnom slučaju, posebno imajući u vidu zaključak o složenosti predmeta i postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da se dužina trajanja predmetnog postupka ni u kom slučaju ne može smatrati razumnom i da se prevashodno može staviti na teret nadležnim sudovima.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog utvrđene povrede ustavnih prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka od trenutka stupanja podnosioca ustavne žalbe u parnicu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrp eo isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pruži o dokaze da je pretrpeo materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku , pa ga nije posebno razmatrao.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti