Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog produženja pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora, nalazeći da su razlozi bili utemeljeni. Žalba zbog izjava zvaničnika kojima se krši pretpostavka nevinosti je odbačena jer izjave medijima nisu pojedinačni akti državnih organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Kneževića iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Kneževića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P. 322/09 od 11. septembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. II o.k. 248/09 od 25. septembra 2009. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Gorana Kneževića izjavljena zbog povrede prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava u odnosu na radnje - izjave predsednika Republike Srbije i ministra u Vladi Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Knežević iz Zrenjanina podneo je Ustavnom sudu 2. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Krste Bobota, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P. 322/09 od 11. septembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. II o.k. 248/09 od 25. septembra 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 30. stav 1. i člana 31. st. 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije i protiv radnji – izjave predsednika Republike Srbije Borisa Tadića od 2. oktobra 2008. godine i izjave ministra u Vladi Republike Srbije Olivera Dulića od 6. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi:

- da se protiv njega i još 21 optužena lica vodi postupak pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje, zbog krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika, krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 2. Krivičnog zakonika, koji je u fazi glavnog pretresa;

- da je glavni pretres zakazan skoro sedam meseci nakon podizanja optužnice;

- da se od ukupno 22 optužena lica, podnosilac ustavne žalbe i još jedno lice nalaze u pritvoru, dok se ostali brane sa slobode;

- da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P. 322/09 od 11. septembra 2009. godine, prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor i da je određeno da mu po tom rešenju pritvor može trajati dva meseca, te da je produženje pritvora zasnovano na odredbi člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku;

- da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. II o.k. 248/09 od 25. septembra 2009. godine odbijena žalba branilaca i potvrđeno rešenje Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P. 322/09 od 11. septembra 2009. godine;

- da se podnosilac ustavne žalbe u trenutku podnošenja ustavne žalbe i dalje nalazi u pritvoru koji mu se računa od 1. oktobra 2008. godine;

- da smatra da ni Okružni sud u Beogradu ni Vrhovni sud Srbije u svojim rešenjima, osim propisane kazne i težine konkretnog krivičnog dela, ne navode subjektivne razloge za produženje pritvora, te da nisu dati detaljni i individualizovani razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru;

- da je radnjama visokih državnih zvaničnika u vreme vođenja krivičnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe, pre ne samo donošenja prvavnosnažne presude o postojanju krivice, već i pre stupanja optužnice na pravnu snagu, povređeno pravo na pretpostavku nevinosti, i to izjavom predsednika Republike Srbije Borisa Tadića od 2. oktobra 2008. godine, koja je data medijima u kojoj se, između ostalog, ističe: „Lično sam pogođen zbog hapšenja Gorana Kneževića i želeo bih da on u sudskom postupku iskoristi pravo da dokazuje svoju nevinost i da je dokaže...“ i izjavom ministra Vlade Republike Srbije Olivera Dulića od 6. oktobra 2009. godine, koja je data medijima u kojoj se, između ostalog, ističe: „Jako mi je žao što je Goran Knežević u zatvoru i što se dokazalo da sve one optužbe koje mu se stavljaju na teret, izgleda jesu tačne“.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava, poništi osporena rešenja i naloži organima Republike Srbije da ukinu pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe i odmah ga puste na slobodu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu I Su. 1/11-122 od 29. aprila 2011. godine i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti vezane za krivični postupak

Pred Viši sudom u Beogradu-Posebno odeljenje (ranije Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje) vodi se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još 21 lica u predmetu K.Po1. 191/10.

Optužnicom Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu – Specijalnog tužilaštva Kt.S. 11/08 podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika, produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika, krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu u pokušaju iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 30. i 33. Krivičnog zakonika, krivično delo zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju iz člana 359. stav 2. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika i krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 2. Krivičnog zakonika.

Navedena optužnica je podignuta 31. marta 2009. godine, nakon sprovedene istrage koja je trajala šest meseci.

Odlučujući o prigovorima branilaca okrivljenih, krivično vanpretresno veće Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje je rešenjem Kv.P. 202/09 od 23. juna 2009. godine vratilo optužnicu tužilaštvu da u roku od tri dana stavi zahtev za dopunu istrage.

Optužnica Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu – Specijalnog tužilaštva Kt.S. 11/08 je stupila na pravnu snagu 9. septembra 2009. godine, kada su rešenjem krivičnog vanpretresnog veća Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje odbijeni kao neosnovani prigovori okrivljenih i njihovih branilaca na navedenu optužnicu.

Prvi glavni pretres je zakazan za 26. oktobar 2009. godine i trajao je u kontinuitetu do 4. novembra 2009. godine.

Na glavnom pretresu održanom 4. novembra 2009. godine veće je prema podnosiocu ustavne žalbe ukinulo pritvor.

B) Činjenice i okolnosti vezane za pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 1. oktobra 2008. godine do 4. novembra 2009. godine.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.P. 25/08 od 4. oktobra 2008. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 2. tač. 1), 2), 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku.

Pritvor je podnosiocu ustavne žalbe kasnije produžavan na osnovu odredaba člana 142. stav 2. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku.

Okružni sud u Beogradu-Posebno odeljenje je po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 146. stav 2. ZKP, ispitivao da li i dalje postoje razlozi za pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe i još jednom saokrivljenom licu i osporenim rešenjem Kv.P. 322/09 od 11. septembra 2009. godine im je produžio pritvor. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen, jer su, po oceni vanpretresnog veća, i dalje stajali razlozi za zadržavanje u pritvoru u smislu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika, uz obrazloženje da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni izvršio krivična dela koje su mu optužnicom stavljena na teret, za koja krivična dela je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, pri čemu postoje posebno teške okolnosti dela, koje se ogledaju u tome što „postoji osnovana sumnja da je optuženi Goran Knežević predmetna krivična dela izvršio kao funkcioner grada Zrenjanina, odnosno predsednik opštine od 2004. godine, a na funkciji gradonačelnika od 2008. godine...da postoji osnovana sumnja da je kriminalna grupa delovala u dužem vremenskom periodu, te da je izvršenjem tih dela pribavila imovinsku korist u ukupnom iznosu od najmanje 34.000.000,00 dinara, koji iznos višestruko premašuje imovinski cenzus ili donji limit za postojanje ovog kvalifikovanog oblika osnovnog krivičnog dela, nanoseći štetu Javnom preduzeću Direkcija za izgradnju i uređenje grada Zrenjanina, budžetskom korisniku opštine Zrenjanin u iznosu od 150.516.132,00 dinara, od kog iznosa je prema navodima optužnice optuženima Goranu Kneževiću i I.D. pripao novac u iznosu od najmanje 200.000 evra (u dinarskoj protivvrednosti od 16.000.000,00 dinara)“. U obrazloženju rešenja se dalje navodi „da je veće imalo posebno u vidu da su optuženi obavljali veoma važne javne funkcije i da su zbog toga bili u obavezi da savesno, zakonito i odgovorno postupaju u svom radu, štiteći državne i društvene interese, a da postoji osnovana sumnja da su postupali suprotno toj obavezi, u postupcima davanja građevinskih parcela u zakup, a optuženi Goran Knežević i u postupcima javnih nabavki, pa iz iznetih razloga veće nalazi da sve navedene okolnosti predstavljaju posebno teške okolnosti krivičnog dela, koje opravdavaju produženje pritvora prema optuženima na osnovu navedene zakonske odredbe“.

Vrhovni sud Srbije-Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž. II o.k. 248/09 od 25. septembra 2009. godine odbio kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih, izjavljenih protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P. 322/09 od 11. septembra 2009. godine. U rešenju se navodi „da je pravilan zaključak prvostepenog suda iz pobijanog rešenja da u odnosu na optužene Gorana Kneževića i I.D. stoji razlog iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP“. Dodaje se, pored ostalog, „da se zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja ne dovodi u sumnju ni žalbenim navodima branioca optuženog Gorana Kneževića da iz činjenica i dokaza u spisima ne proizlazi osnovana sumnja da je ovaj optuženi pribavio imovinsku korist u označenom iznosu, da su saslušani svedoci tokom dopune istrage ili dozvolili mogućnost da je odbrana optuženog Gorana Kneževića u delu koji se tiče imovinske koristi moguća ili su direktno potvrdili njenu istinitost, jer će ti navodi biti predmet ocene od strane suda u daljem toku postupka.“

Rešenjem pretresnog veća Okružnog suda u Beogradu K.P. 16/09 od 4. novembra 2009. godine, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe ukinut.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. st. 1, 2. i 3.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom; da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru; da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. stav 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Ostalim odredbama ZKP koje su od značaja za odlučivanje, bilo je propisano: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika; da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu; da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja; da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno: da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).

5. U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 30. stav 1. i člana 31. Ustava i citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P. 322/09 od 11. septembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. II o.k. 248/09 od 25. septembra 2009. godine, nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koje se pozvao.

Odredbom člana 27. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom. Odredbama člana 30. stav 1. Ustava i čl. 141. stav 1. i 142. stav 1. ZKP utvrđeni su sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda.

Ustavni sud je u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru, te da sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta, dok se u daljem toku krivičnog postupka više ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi.

Sledom navedenog, Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava zajemčenog članom 30. stav 1. Ustava, već da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana člana 31. Ustava. Ovim ustavnim odredbama utvrđeno je, pored ostalog, da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen. Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opavdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju potrebnu ažurnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je, polazeći, sa jedne strane, od navedenih opštih principa i, sa druge strane, od okolnosti koje se odnose na konkretan slučaj, utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio, pored ostalih, i produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu, krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu u pokušaju i krivično delo zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju, za koje delo je zakonom propisana kazna zatvora preko deset godina. U tom smislu, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju bio ispunjen prvi od Zakonikom propisanih uslova za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe po osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, a koji se odnosi na visinu zaprećene kazne za krivična dela za koja postoji osnovana sumnja da ih je okrivljeni izvršio. Stoga je u daljem toku postupka Ustavni sud ispitivao da li osnoreni akti sadrže relevantne i dovoljne razloge koji bi opravdali produženje pritvora po ovom zakonskom osnovu i da li je nadležni sud pokazao očekivanu hitnost u vođenju postupka.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen samo iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP. U odnosu na ovaj pritvorski razlog, u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.P. 322/09 od 11. septembra 2009. godine je, pored ostalog, navedeno da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret izvršio kao funkcioner grada Zrenjanina, kao predsednik opštine od 2004. godine i kao gradonačelnik od 2008. godine i da postoji osnovana sumnja da je kriminalna grupa delovala u dužem vremenskom periodu, te da je izvršenjem tih dela pribavila imovinsku korist u ukupnom iznosu od najmanje 34.000.000,00 dinara, koji iznos višestruko premašuje imovinski cenzus za postojanje ovog kvalifikovanog oblika osnovnog krivičnog dela. Iz iznetog je Okružni sud u Beogradu zaključio da sve navedene okolnosti predstavljaju posebno teške okolnosti krivičnog dela, koje opravdavaju produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe na osnovu navedene zakonske odredbe, a posebno jer postoji osnovana sumnja da je podnosilac postupao suprotno obavezi da savesno, zakonito i odgovorno postupa u svom radu i obavezi da štiti državne i društvene interese dok je obavljao veoma važnu javnu funkciju. Ovakav zaključak prvostepenog suda je Vrhovni sud Srbije u osporenom drugostepenom rešenju ocenio jasnim, dovoljnim i prihvatljivim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, Okružni sud u Beogradu – Posebno odeljenje i Vrhovni sud Srbije – Posebno odeljenje osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupili u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označenom zakonskom osnovu. Okružni sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije su svoje odluke argumentovano obrazložili, navodeći, pored osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe učinio krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko deset godina, sve posebno teške okolnosti koje, u konkretnom slučaju, opravdavaju dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru iz razloga predviđenih članom 142. stav 1. tačka 5) ZKP. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su relevantni i dovoljni i nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja. Takođe, po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru su detaljni i individualizovani.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe do podnošenja ustavne žalbe 2. novembra 2009. godine, nalazio u pritvoru 13 meseci, računajući od 1. oktobra 2008. godine kada je lišen slobode, kao i da mu je pritvor ukinut 4. novembra 2009. godine.

U navedenom periodu je protiv podnosioca ustavne žalbe i još 21. lica sprovedena istraga zbog više krivičnih dela, među kojima su zloupotreba službenog položaja, zločinačko udruživanje i primanje mita. Nakon sprovedene istrage, koja je trajala šest meseci, optužnica je podignuta 31. marta 2009. godine. Optužnica je vraćena radi dopune istrage po prigovorima branilaca okrivljenih i stupila je na pravnu snagu 9. septembra 2009. godine, kada su izjavljeni prigovori okrivljenih i njihovih branilaca odbijeni kao neosnovani. Glavni pretres je u kontinuitetu trajao od 26. oktobra do 4. novembra 2009. godine. Imajući u vidu da se krivični postupak sprovodi protiv 22 okrivljena lica, pri čemu se samom podnosiocu ustavne žalbe stavlja na teret da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje, produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu, zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu u pokušaju, zloupotreba službenog položaja u podstrekavanju i primanje mita, Ustavni sud je, polazeći od očigledne složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koja treba da budu raspravljena, ocenio da je dosadašnji tok ovog postupka u skladu sa zahtevima efikasnog postupanja u pritvorskim predmetima.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje okrivljenog u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, kao i da je krivični postupak vođen sa naročitom hitnošću.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 31. Ustava. Takođe, kako iz utvrđenih činjenica nesumnjivo proizlazi da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe sprovedeno iz razloga i u postupku predviđenim zakonom, kako to jemči odredba člana 27. stav 1. Ustava, to se izneta ocena Ustavog suda odnosi i na ovu istaknutu povredu Ustavom zajemčenog prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07), u ovom delu ustavnu žalbu odbio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava učinjenu radnjama – izjavom predsednika Republike Srbije Borisa Tadića od 2. oktobra 2008. godine i izjavom Olivera Dulića, ministra u Vladi, od 6. oktobra 2009. godine, Ustavni sud je ocenio da navedene izjave ne predstavljaju, u smislu člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, akt ili radnju državnog organa ili organizacije kojoj su poverena javna ovlašćenja, kojima se odlučuje o pojedinačnim pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, a kojima bi mogla biti povređena ili uskraćena ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčena Ustavom, već se radi o izjavi datoj medijima, koja ne predstavlja radnju državnog organa. Iz navedenog sledi da, ratione materiae, osporena radnja ne predstavlja pojedinačnu radnju protiv koje je ustavna žalba dopuštena.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi u ovom delu, te je stoga ustavnu žalbu odbacio i rešio kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević