Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje kao nedopuštenu ustavnu žalbu oštećenog kao tužioca izjavljenu protiv rešenja kojim je odbačen zahtev za sprovođenje istrage. Sud navodi da pravo na pravično suđenje primarno štiti okrivljenog i ne garantuje pravo na krivično gonjenje trećeg lica.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mladena Komadinića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. jula 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Mladena Komadinića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 865/10 od 2. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mladen Komadinić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 20. aprila 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 865/10 od 2. marta 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu, postupajući po krivičnoj prijavi podnosioca ustavne žalbe, odlučilo da ne pokrene krivični postupak protiv M.T; da je podnosilac upućen da može sam preduzeti krivično gonjenje protiv prijavljenog lica podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage Okružnom sudu u Beogradu, što je on i učinio; da „sud umesto da postupi po podnetom zahtevu donosi prvostepeno rešenje Ki. 70/10 Kv. 697/10 od 8. februara 2010. godine kojim odbacuje zahtev“; da je podnosilac „nezadovoljan takvom odlukom i zauzetim stavom“ izjavio žalbu protiv navedenog rešenja Apelacionom sudu u Beogradu koja je odbijena; da se „postupanje Apelacionog suda kada odbija žalbu protiv rešenja kojim se odbacuje zahtev radi sprovođenja istrage protiv osumnjičenog M.T. ne može prihvatiti ... prvostepeno veće sasvim neosnovano nalazi da u opisanim radnjama u zahtevu za sprovođenje istrage ni na koji način nisu povređeni ili ugroženi neko lično ili imovinsko pravo Mladena Komadinića ... izneti zaključak prvostepenog i drugostepenog veća kojim se formalno-pravno podnosiocu krivične prijave uskraćuje pravo na gonjenje počinioca krivičnog dela nema formalno pravno utemeljenje u datim ovlašćenjima u čl. 223. i 61. ZKP, odnosno očito je da su data prava u koliziji sa članom 221. ZKP koji pojmovno ne definiše podnosioca krivične prijave ... očito je da je veće Apelacionog suda ishitreno donelo svoju odluku zloupotrebljavajući terminološku nedorečenost zakona, koji ne poznaje pojam podnosioca krivične prijave ... veće Apelacionog suda ukida prava podnosioca krivične prijave data u članu 61. ZKP što je nedopustivo, čime (mi) se uskraćuje formalno pravo na pravično suđenje“; da je podnosilac „očigledno diskriminisan u svom ustavnom pravu da dođe do pravične odluke, pravilnom ocenom podnetog predloga i adekvatnom primenom relevantnog materijalnog prava“. Podnosilac ustavne žalbe je zahtevao da Ustavni sud usvoji podnetu žalbu, utvrdi da su mu osporenim rešenjem povređena označena ustavna prava i poništi osporeno rešenje.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio: da je aktom Okružnog javnog tužilaštva KTR. 4678/08 od 10. marta 2009. godine obavešten Milan Komadinić da je Tužilaštvo, u vezi sa podnetom krivičnom prijavom, donelo odluku da ne pokrene krivični postupak protiv prijavljenog M.T. jer je našlo da se u njegovim radnjama nisu stekla obeležja krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti i da podnosilac krivične prijave može sam preduzeti krivično gonjenje podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage Okružnom sudu u Beogradu u roku od osam dana od dana prijema ovog obaveštenja; da je Viši sud u Beogradu, odlučujući o neslaganju istražnog sudije sa zahtevom za sprovođenje istrage, rešenjem Ki. 70/10 Kv. 697/10 od 8. februara 2010. godine odbacio zahtev za sprovođenje istrage od 15. maja 2009. godine oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv M.T. zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa st. 3, 2. i 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09); da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 865/10 od 2. marta 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ki. 70/10 Kv. 697/10 od 8. februara 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredba člana 36. stav 2. Ustava utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavnom žalbom obraća ovom sudu u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom predmetu u kome je doneto osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 865/10 od 2. marta 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je ustavno pravo na pravično suđenje povređeno time što je krivični sud odbacio njegov zahtev za sprovođenje istrage protiv okrivljenog M.T. jer, kako se u žalbi izričito navodi, „veće sasvim neosnovano nalazi da u opisanim radnjama u zahtevu za sprovođenje istrage ni na koji način nisu povređeni ili ugroženi neko lično ili imovinsko pravo Mladena Komadinića“ i da je „veće Apelacionog suda ishitreno donelo svoju odluku zloupotrebljavajući terminološku nedorečenost zakona, koji ne poznaje pojam podnosioca krivične prijave“. Ustavni sud je utvrdio da se navodi sadržani u ustavnoj žalbi, u suštini, zasnivaju na tome da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan odlukom suda o zahtevu za sprovođenje istrage koji je on podneo protiv okrivljenog M.T. i da podnosilac smatra da je on imao svojstvo oštećenog krivičnim delom, te da je stoga bilo mesta kako sprovođenju istrage, tako i utvrđivanju krivične odgovornosti okrivljenog. Podnosilac ustavne žalbe navodi da, čak iako on nema svojstvo oštećenog kao tužioca, „svako ima pravo i obavezu kao građanin Republike Srbije da svojim radnjama u okviru sistema zaštiti interes svoje države, ako to neće da učini ovlašćeni državni organ“.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, niti Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se voditi krivični postupak, ili da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni kao tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom, kojom je pravnosnažno odbijen njegov zahtev za sprovođenje istrage protiv nekog lica i posledično nije ni pokrenut krivični postupak protiv tog lica, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više ranijih odluka (videti: Rešenje Už – 297/07 od 22. decembra 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi donetoj u predmetu Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Ustavni sud je, odlučujući na ovaj način, imao u vidu da su u ustavnoj žalbi istaknute i povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravno sredstvo. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da član 21. Ustava utvrđuje opšte načelo zabrane diskriminacije, koje je akcesornog karaktera i mora se dovesti u vezu sa sadržinom nekog Ustavom zajemčenog ljudskog prava ili slobode na čiju povredu ili uskraćivanje se ustavnom žalbom ukazuje. Podnosilac ustavne žalbe je samo naveo da je „očigledno diskriminisan“ u svojim pravima, ali bez preciziranja po kom osnovu je diskriminacija vršena i bez dostavljanja bilo kakvih dokaza koji bi potkrepili iznete tvrdnje. U odnosu na istaknutu povredu prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo, Ustavni sud ukazuje da su tvrdnje podnosioca ustavne žalbe u ovom delu očigledno neosnovane i protivrečne same sebi, jer se osporava akt suda koji je donet upravo u postupku po žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja.

Kako podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije naveo ustavnopravne razloge na kojima zasniva navode o povredi označenih ustavnih prava, već je samo istakao svoj interes da lice protiv koga je podneo zahtev za sprovođenje istrage bude krivično-pravno procesuirano, a potom i osuđeno u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti