Odluka Ustavnog suda o povredi na radu tokom pauze

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud je ocenio da je tumačenje pojma "povreda na radu", kojim se isključuje povreda nastala van prostorija poslodavca tokom pauze, proizvoljno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2023/2020
18.05.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. P . iz Brusa , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2465/19 od 22. novembra 2019. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2465/19 od 22. novembra 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Beograd UP II-02/6 broj 180.2-311/18 od 17. decembra 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P . iz Brusa je , 5. februara 2020. godine , Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2465/19 od 22. novembra 2019. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 16, 32. i 68. Ustava Republike Srbije, kao i člana 194. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da sud, prilikom odlučivanja, nije imao u vidu Odluku Ustavnog suda IUz-314/2011 od 18. oktobra 2012. godine, niti odredbe Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 121, koju je Republika Srbija ratifikovala, te da predmetna povreda ima karakter povrede na radu.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt, spise predmeta prvostepenog organa uprave i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 24. septembra 2018. godine podnela Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje – Filijala za Rasinski okrug zahtev za donošenje rešenja o utvrđivanju povrede koja joj se dogodila 3. avgusta 2018. godine u 10,05 časova, za vreme redovne pauze u toku rada, kao povrede na radu.

Rešenjem Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje – Filijala za Rasinski okrug broj 180.21-263/18-4 od 5. novembra 2018. godine predmetni zahtev je odbijen kao neosnovan. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka zaposleno lice u Prekršajnom sudu u Kruševcu – Odeljenje u Brusu i da je prijavljena na obavezno zdravstveno osiguranje; da je Prekršajni sud u Kruševcu dostavio Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje – Filijala za Rasinski okrug obrazac Izveštaja o povredi na radu – povrednu listu; da je prvostepena lekarska komisija dala ocenu broj 4380 da povreda koja se dogodila podnositeljki nije povreda na radu u smislu Zakona o zdravstvenom osiguranju, jer je nastala van prostora koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca; da su i podnositeljka i poslodavac podneli prigovor protiv ocene prvostepene lekarske komisije, te da se drugostepena lekarska komisija svojom ocenom broj 814 od 17. septembra 2018. godine saglasila sa ocenom prvostepene lekarske komisije i odbila prigovore. U obrazloženju su dalje navedene odredbe člana 33. st. 4. i 6. Zakona o zdravstvenom osiguranju, člana 9. stav 3. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, kao i Instrukcija Ministarstva zdravlja broj 011-00-142/2012-20 od 7. avgusta 2012. godine, te je, na osnovu navedenih propisa, kao i navedene instrukcije, ocenjeno da se pod povredom na radu podrazumeva i povreda koja se dogodila u toku dnevnog odmora – pauze, ali samo na radnom mestu, odnosno u prostoru u kome zaposleni boravi ili ima pristup u toku rada i koji je pod kontrolom poslodavca, ali ne i povreda koja se dogodila za vreme pauze van radnih prostorija poslodavca, odnosno van prostora koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 23. novembra 2018. godine izjavila žalbu, u kojoj je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka povredu – prelom skočnog zgloba zadobila za vreme osmočasovnog radnog vremena, i to za vreme propisane pauze za doručak u 10,05 časova; da je poslodavac sačinio povrednu listu i sa svom ostalom medicinskom dokumentacijom istu dostavio nadležnom fondu; da je prvostepeni organ pogrešno primenio materijalno pravo.

Rešenjem Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Beograd UP II-02/6 broj 180.2-311/18 od 17. decembra 2018. godine žalba je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored navođenja obrazloženja prvostepenog rešenja i istih propisa, navedeno i da je u Praktikumu za primenu propisa o zaštiti na radu, koji je objavljen 2013. godine, objašnjeno da se pod povredom na radu smatra povreda koja je nastala usled događaja koji je vremenski, prostorno i uzročno povezan sa radom, a da se pod prostornom povezanošću podrazumeva događaj koji se desio na redovnom radnom mestu, mestu na kome osiguranik obavlja posao u interesu poslodavca, na redovnom putu od stana do mesta rada i obrnuto, na putu preduzetom radi izvršavanja službenih poslova i na putu preduzetom radi stupanja na rad, iz čega proizlazi da se povreda nastala za vreme dnevne pauze, na prostoru van prostorija poslodavca, na kom se radnik zatekao po slobodnom izboru, ne može smatrati povredom na radu.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je podnela tužbu, u kojoj je, pored ostalog, navedeno: da poslodavac nema organizovanu ishranu u okviru zgrade; da je poslodavac doneo Pravilnik o kućnom redu od 27. decembra 2017. godine u kome je, pored ostalog, navedeno da je radno vreme suda od 7,30 časova do 15,30 časova, a da se pauza za doručak zaposlenih koristi od 10,00 časova do 10,30 časova, s tim što će se za vreme pauze u pisarnici obezbediti prisustvo jednog zaposlenog; da je podnositeljka 3. avgusta 2018. godine krenula na pauzu za doručak, uobičajenom trasom, kao i svakog radnog dana, te da joj se u 10,05 časova, prilikom prelaska na pešačkom prelazu, iskrivila leva noga u skočnom zglobu, izgubila je ravnotežu i pala, nakon čega joj je pružena prva pomoć u Domu zdravlja u Brusu, a potom je izvršena operacija u Medicinskom centru Kruševac; da je zbog navedene teške telesne povrede podnositeljka bila na bolovanju; da organi uprave prilikom odlučivanja nisu imali u vidu odredbe Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 121, koju je Republika Srbija ratifikovala, niti Odluku Ustavnog suda IUz-314/2011 od 18. oktobra 2012. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2465/19 od 22. novembra 2019. godine tužba podnositeljke je odbijena kao neosnovana, sa obrazloženjem da je pravilno tuženi organ odbio žalbu podnositeljke, nalazeći da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da povreda koja joj se dogodila van prostorija poslodavca i na koju zbog nepredvidivih okolnosti poslodavac nije mogao da utiče ne predstavlja povredu na radu i da je za svoju odluku tuženi organ dao jasne i dovoljne razloge koje u svemu prihvata sud, te da su razmatrani navodi tužbe, ali je ocenjeno da su isti neosnovani.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu, pored ostalog, podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 121 o davanjima za slučaj nesreća na poslu i profesionalnih bolesti, koja je ratifikovana Uredbom Saveznog izvršnog veća od 8. jula 1964. godine („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 27/70) je predviđeno: da nacionalno zakonodavstvo u vezi sa davanjima za slučaj nesreće na poslu i profesionalnih bolesti treba da štiti sve zaposlene (uključujući učesnike u privredi) u privatnom i javnom sektoru, podrazumevajući zadruge i u slučaju smrti hranioca porodice, propisane kategorije korisnika (član 4. stav 1.); da osigurani slučajevi treba da obuhvataju sledeće slučajeve ako su nastali zbog nesreća na poslu ili profesionalne bolesti, i to: a) bolesno stanje, b) nesposobnost za rad koja je nastala zbog takvog bolesnog stanja i koja povlači gubitak zarade onako kako je definisano nacionalnim zakonodavstvom, c) potpuni gubitak sposobnosti za privređivanje ili delimičan gubitak sposobnosti za privređivanje iznad propisanog stepena kada je verovatno da će ovaj gubitak, potpun ili delimičan, biti trajan, ili odgovarajuće smanjenje fizičkog integriteta, d) gubitak sredstava za izdržavanje usled smrti hranioca porodice za propisane kategorije korisnika (član 6.); da svaka članica treba da propiše definiciju „nesreće na poslu“ koja će sadržavati uslove u kojima se nesreća prilikom dolaska i odlaska sa posla smatra kao nesreća na poslu i treba da u svojim izveštajima u vezi sa primenom ove konvencije koje podnosi saglasno članu 22. Ustava MOR, specificira izraze ove definicije (član 7. stav 1.).

Zakonom o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 109/05, 57/11, 110/12 – Odluka US, 119/12, 55/13 – Rešenje US, 99/14, 123/14 – Odluka US, 106/15 i 10/16) bilo je propisano: da se načelo zaštite prava osiguranih lica i zaštite javnog interesa ostvaruje preduzimanjem mera i aktivnosti koje omogućavaju da interes osiguranog lica, zasnovan na pravednoj dostupnosti, predstavlja osnovu sistema obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i da osigurano lice što lakše zaštiti i ostvari svoja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, vodeći računa da ostvarivanje tih prava ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih osiguranih lica niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesom (član 13. stav 1.); da su prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja: pravo na zdravstvenu zaštitu; pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad osiguranika (u daljem tekstu: naknada zarade); pravo na naknadu troškova prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite (u daljem tekstu: naknada troškova prevoza); da se prava iz zdravstvenog osiguranja iz stava 1. ovog člana ostvaruju pod uslovom da je dospeli doprinos za zdravstveno osiguranje plaćen, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 30.); da pravo na zdravstvenu zaštitu u slučaju povrede na radu ili profesionalne bolesti obuhvata zdravstvenu zaštitu u slučaju nastanka povrede na radu ili profesionalne bolesti koja se obezbeđuje na primarnom, sekundarnom i tercijernom nivou: da se zdravstvena zaštita iz st. 1. i 2. ovog člana pruža na način da sačuva, povrati ili unapredi zdravstveno stanje osiguranog lica i njegovu sposobnost da radi i zadovolji svoje lične potrebe u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona; da je povreda na radu, u smislu ovog zakona, svaka povreda, oboljenje ili smrt nastala kao posledica nesreće na poslu, odnosno kao posledica svakog neočekivanog ili neplaniranog događaja, uključujući i akt nasilja koji je nastao usled rada ili je povezan sa radom i koji je doveo do povrede, oboljenja ili smrti osiguranika koja je nastupila odmah ili u periodu od 12 meseci od dana nastanka povrede na radu; da se p ovreda na radu utvrđuje na osnovu izveštaja o povredi na radu (u daljem tekstu: povredna lista), koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca i koja se dostavlja Republičkom fondu, odnosno matičnoj filijali radi ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja u skladu sa ovim zakonom; da sadržaj i obrazac povredne liste i način popunjavanja, odnosno dostavljanja, obrade podataka iz povredne liste, kao i druga pitanja od značaja za utvrđivanje povrede na radu, sporazumno propisuju ministri nadležni za poslove zaštite zdravlja i bezbednosti na radu (član 33. st. 2, 3, 4, 6. i 7.); da pravo na naknadu zarade iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja imaju osiguranici - zaposleni iz člana 17. stav 1. tač. 1) - 7) ovog zakona (član 73. stav 1. tačka 1); da naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad pripada osiguranicima iz člana 73. ovog zakona, ako je zdravstveno stanje osiguranika, odnosno člana njegove uže porodice takvo da je osiguranik sprečen za rad iz razloga propisanih ovim zakonom, bez obzira na isplatioca naknade zarade, i to ako je privremeno sprečen za rad usled profesionalne bolesti ili povrede na radu (član 74. stav 1. tačka 2); da visina naknade zarade koja se obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, kao i iz sredstava poslodavca, u slučajevima iz člana 74. stav 1. tač. 2) i 6) ovog zakona iznosi 100% od osnova za naknadu zarade (član 96. stav 2.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – Odluka U S, 113/17 i 95/18 – autentično tumačenje) propisano je: da radni odnos može da se zasnuje za obavljanje poslova van prostorija poslodavca; da radni odnos za obavljanje poslova van prostorija poslodavca obuhvata rad na daljinu i rad od kuće (član 42. st. 1. i 2.); da zaposleni koji radi najmanje šest časova dnevno ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta; da zaposleni koji radi duže od četiri, a kraće od šest časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 15 minuta; da zaposleni koji radi duže od deset časova dnevno, ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 45 minuta; da odmor u toku dnevnog rada ne može da se koristi na početku i na kraju radnog vremena; da se vreme odmora iz st. 1 - 3. ovog člana uračunava u radno vreme (član 64.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da odluka nadležnog organa o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom moglo smatrati da je rezultat proizvoljnog postupanja i pravno neutemeljenog stanovišta nadležnog organa, odnosno suda.

Osporenom presudom odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv konačnog upravnog akta kojim je odbijen zahtev podnositeljke za donošenje rešenja o utvrđivanju povrede koja joj se dogodila 3. avgusta 2018. godine u 10,05 časova, za vreme redovne pauze u toku rada, kao povrede na radu.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, kao i u tužbi podnetoj protiv konačnog upravnog akta, ukazala da je protivno odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju, kao i protivno Odluci Ustavnog suda IUz-314/2011 od 18. oktobra 2012. godine i odredbama Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 121, zaključeno da povreda koja se dogodila van prostorija poslodavca, iako nastala tokom korišćenja dnevne pauze u toku rada, ne predstavlja povredu na radu.

Iz navedenih odredaba Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 121, na koju se poziva podnositeljka, proizlazi da svaka članica treba da propiše definiciju „nesreće na poslu“ koja će sadržavati uslove u kojima se nesreća prilikom dolaska i odlaska sa posla smatra kao nesreća na poslu i treba da u svojim izveštajima u vezi sa primenom ove konvencije koje podnosi saglasno članu 22. Ustava MOR, specificira izraze ove definicije.

Odlukom Ustavnog suda IUz-314/2011 od 18. oktobra 2012. godine, na koju se podnositeljka poziva, utvrđeno je da odredba člana 33. stav 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 109/05, 106/06 i 57/11) nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom. Ustavni sud je u obrazloženju Odluke istakao da je država, ratifikovanjem Konvencije međunarodne organizacije rada broj 121 o davanjima za slučaj nesreća na poslu i profesionalnih bolesti, preuzela obavezu da u svom zakonodavstvu propiše osigurane slučajeve ako su nastali zbog nesreća na poslu ili profesionalne bolesti, navedene u članu 6. Konvencije, kao i da, prema odredbi člana 7. stav 1. Konvencije, propiše definiciju „nesreće na poslu“ koja će sadržavati uslove u kojima se nesreća prilikom dolaska i odlaska sa posla smatra kao nesreća na poslu, a da je odredbom člana 33. stav 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju propisano, suprotno odredbi člana 7. stav 1. Konvencije, da se pod povredom na radu u smislu stava 4. ovog člana ne podrazumevaju profesionalna oboljenja, kao i povrede pri dolasku, odnosno povratku sa posla, zbog čega je Ustavni sud ocenio da je osporena odredba Zakona nesaglasna sa odredbom člana 7. stav 1. Konvencije, a samim tim i sa odredbama člana 194. st. 4. i 5. Ustava, kojima je predviđeno da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije i da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.

Dakle, nesporno je da se pod povredom na radu, u smislu Zakona o zdravstvenom osiguranju, podrazumeva i povreda nastala pri dolasku, odnosno prilikom povratka sa posla.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da se u predmetnom postupku kao sporno pitanje postavilo da li je povreda koja se dogodila u toku radnog vremena, za vreme pauze, ali van prostorija poslodavca, povreda koja se može podvesti pod pojam povrede na radu.

Imajući u vidu sporno pitanje, Ustavni sud ukazuje da je odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju koji je važio u momentu podnošenja zahteva podnositeljke i odlučivanja o istom, bilo propisano da povreda na radu, u smislu ovog zakona, jeste svaka povreda, oboljenje ili smrt nastala kao posledica nesreće na poslu, odnosno kao posledica svakog neočekivanog ili neplaniranog događaja, uključujući i akt nasilja koji je nastao usled rada ili je povezan sa radom i koji je doveo do povrede, oboljenja ili smrti osiguranika koja je nastupila odmah ili u periodu od 12 meseci od dana nastanka povrede na radu. Takođe je propisano da se p ovreda na radu utvrđuje na osnovu izveštaja o povredi na radu ( u daljem tekstu: povredna lista), koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca i koji se dostavlja Republičkom fondu, odnosno matičnoj filijali radi ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja u skladu sa ovim zakonom .

Dakle, iz navedenih odredaba Zakona o zdravstvenom osiguranju proizlazi sledeće: da je povreda na radu svaka povreda nastala kao posledica neočekivanog ili neplaniranog događaja na poslu ili povezano sa poslom i da se povreda na radu utvrđuje na osnovu povredne liste koja se dostavlja Republičkom fondu, odnosno matičnoj filijali radi ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Ustavni sud dalje konstatuje da odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju nisu propisani izuzeci, odnosno koja se to povreda nastala tokom radnog vremena, a koja jeste posledica „neočekivanog i neplaniranog događaja“, ne smatra povredom na radu. Ustavni sud ponavlja da se pod povredom na radu podrazumeva i povreda nastala neposredno pre i posle radnog vremena, na putu od i do posla.

Organi uprave, a potom i Upravni sud se u obrazloženju svojih akata pozivaju i na odredbu člana 9. stav 3. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, ali i na Instrukciju Ministarstva zdravlja broj 011-00-142/2012-20 od 7. avgusta 2012. godine i Praktikum za primenu propisa o zaštiti na radu, a saglasno kojima se, po njihovoj oceni, povreda koju je podnositeljka zadobila ne može podvesti pod povredu na radu.

Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 91/15 i 113/17) propisano: da se ovim zakonom uređuje sprovođenje i unapređivanje bezbednosti i zdravlja na radu lica koja učestvuju u radnim procesima, kao i lica koja se zateknu u radnoj okolini, radi sprečavanja povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom (član 1. stav 1.); da je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenom rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu; da se poslodavac ne oslobađa obaveza i odgovornosti u vezi sa primenom mera bezbednosti i zdravlja na radu određivanjem drugog lica ili prenošenjem svojih obaveza i odgovornosti na drugo lice; da u slučaju nastanka povrede na radu zbog neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su izvan kontrole poslodavca ili zbog izuzetnih događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći, poslodavac nije odgovoran u smislu ovog zakona; da je poslodavac dužan da obezbedi da radni proces bude prilagođen telesnim i psihičkim mogućnostima zaposlenog, a radna okolina, sredstva za rad i sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu budu uređeni, odnosno proizvedeni i obezbeđeni, da ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje zaposlenog (član 9.).

Iz navedenog proizlazi da je ovim zakonom uređeno sprovođenje i unapređivanje bezbednosti i zdravlja na radu lica koja učestvuju u radnim procesima, kao i lica koja se zateknu u radnoj okolini, radi sprečavanja povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom, te situacije u kojima je isključena odgovornost poslodavca, odnosno kada i pored svih preduzetih mera bezbednosti dođe do povrede usled neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su izvan kontrole poslodavca ili zbog izuzetnih događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći.

Međutim, u konkretnom slučaju se ovo pitanje nije ni postavilo, već je podnositeljka podnela nadležnom fondu za zdravstveno osiguranje zahtev za donošenje rešenja da se povreda koja joj se dogodila za vreme redovne pauze u toku rada utvrdi kao povreda na radu. Naime, jedno od prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja koje podnositeljki pripada, kao zaposlenom licu za vreme privremene sprečenosti za rad iz člana 73. Zakona o zdravstvenom osiguranju, jeste pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad osiguranika. Smisao zahteva podnositeljke da se povreda koja joj se dogodila za vreme redovne pauze u toku rada smatra povredom na radu jeste u visini pripadajuće naknade, jer kada je reč o slučaju privremene sprečenosti za rad zaposlenog usled profesionalne bolesti ili povrede na radu naknada iznosi 100% od osnova za naknadu zarade, dok u slučaju kada je zaposleni sprečen za rad zbog bolesti ili povrede van rada, onda se ona utvrđuje u iznosu od 65% od osnova za naknadu zarade.

Iz činjenica i okolnosti konkretnog slučaja proizlazi: da je podnositeljka zaposleno lice u Prekršajnom sudu u Kruševcu – Odeljenje u Brusu i da je prijavljena na obavezno zdravstveno osiguranje; da je poslodavac doneo Pravilnik o kućnom redu od 27. decembra 2017. godine u kome je, pored ostalog, navedeno da je radno vreme suda od 7,30 časova do 15,30 časova, a da se pauza za doručak zaposlenih koristi od 10,00 časova do 10,30 časova; da poslodavac nema organizovanu ishranu u okviru zgrade; da je podnositeljka 3. avgusta 2018. godine krenula na pauzu za doručak, uobičajenom trasom, kao i svakog radnog dana, te da joj se u 10,05 časova, prilikom prelaska na pešačkom prelazu, iskrivila leva noga u skočnom zglobu, izgubila je ravnotežu i pala, nakon čega joj je pružena prva pomoć u Domu zdravlja u Brusu, a potom je izvršena operacija u Medicinskom centru Kruševac; da je podnositeljka povredu – prelom skočnog zgloba zadobila za vreme osmočasovnog radnog vremena, i to za vreme propisane pauze za doručak u 10,05 časova; da je poslodavac sačinio povrednu listu i sa svom ostalom medicinskom dokumentacijom istu dostavio nadležnom fondu; da je zbog navedene teške telesne povrede podnositeljka bila na bolovanju, odnosno bila je privremeno sprečena za rad .

Dakle, pored toga što je ispunjen jedan od zakonom propisanih uslova da se jedna povreda okarakteriše kao povreda na radu, a to je da je povreda posledica neočekivanog ili neplaniranog događaja, nesporno je i da je povreda nastala u radno vreme, tokom korišćenja pauze u propisano vreme, dakle povezano sa radom.

Pravo na odmor je jedno od prava koje je zakonom ustanovljeno u cilju zaštite zdravstvene sposobnosti zaposlenih, zaštite od prekomernog iscrpljivanja, kao i radi obnavljanja njihovih radnih sposobnosti. Pravo na odmor predstavlja i jedno od osnovnih ljudskih prava koje je, kao takvo, garantovano Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, dok je Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima njemu potvrđena i priroda osnovnog socijalnog prava. Utvrđivanje rasporeda radnog vremena, pak, kao jedno od prava koje u načelu pripada poslodavcu, podrazumeva da je na njemu da odredi početak i završetak rada, kao i period odmora u vezi sa tim. Odmor u toku dnevnog rada predstavlja kratkotrajni prekid rada koji treba da omogući zaposlenom licu da otkloni umor kao posledicu rada i obnovi svoje radne sposobnosti. Naime, zamor, kao stanje organizma do kojeg dolazi usled fizičkog ili umnog rada može dovesti do toga da zaposleni nije u mogućnosti da ispuni zahteve posla koji obavlja, ili mu je obavljanje posla otežano, a, takođe, može predstavljati uzrok kako loših rezultata rada zaposlenog, tako i njegove sklonosti povređivanju. U skladu sa tim, Zakonom o radu je propisano pravo na odmor u toku dnevnog rada koje, u zavisnosti od vremena koje zaposleni provodi u toku dana obavljajući rad, može biti različitog trajanja. Odmor u toku dnevnog rada se, pritom, računa kao radno vreme i ne može se upotrebiti na početku ili na kraju radnog vremena, jer ako bi odmor u toku dnevnog rada bio korišćen u to vreme, izgubio bi i svrhu zbog koje je predviđen.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud ponavlja, podnositeljka je zaposleno lice u Prekršajnom sudu u Kruševcu – Odeljenje u Brusu, poslodavac je doneo Pravilnik o kućnom redu u kome je, pored ostalog, navedeno da je radno vreme suda od 7,30 časova do 15,30 časova i da se pauza za doručak zaposlenih koristi od 10,00 časova do 10,30 časova, te da poslodavac nema organizovanu ishranu u okviru zgrade.

Kod činjenice da se i povreda nastala pri dolasku na posao i pri odlasku sa posla smatra povredom na radu, i to, kako se to u praksi uobičajeno kaže „redovnom trasom“, postavlja se pitanje iz kog razloga se povreda nastala u toku radnog vremena, za vreme pauze, i to, kako podnositeljka navodi – „kada je, imajući u vidu da poslodavac nema organizovanu ishranu u svojim prostorijama, krenula na pauzu za doručak, kao i svakog radnog dana, uobičajenom trasom“, ne smatra povredom na radu samo iz razloga što nije nastala u prostorijama poslodavca, odnosno onim koje su pod kontrolom poslodavca. Ovo pitanje se tim pre postavlja kada se ima u vidu da je Zakonom o radu propisano da radni odnos može da se zasnuje za obavljanje poslova van prostorija poslodavca, koji obuhvata rad na daljinu i rad od kuće, kada zaposleni nesporno ima sva prava i obaveze kao i zaposleni koji rad obavlja u prostorijama poslodavca. Postavlja se pitanje da li se u slučaju rada od kuće može smatrati da je takvo „radno mesto“ pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca, a vezano za ocenu da se povreda koja je nastala van prostora koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca, iako u radno vreme, ne može smatrati povredom na radu.

Kod ovakvog stanja stvari, Ustavni sud ocenjuje da ni organi uprave, ni sud, pre iznošenja svoje ocene nisu sagledali sve važne aspekte konkretnog slučaja i merodavne propise.

Ustavni sud ponavlja: da je, saglasno odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju, povreda na radu svaka povreda koja je nastala kao posledica neočekivanog ili neplaniranog događaja, da se povreda na radu utvrđuje na osnovu povredne liste koja se dostavlja Republičkom fondu, odnosno matičnoj filijali radi ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja; da Zakonom o zdravstvenom osiguranju nisu propisani izuzeci, odnosno koja se to povreda nastala tokom radnog vremena, a koja je posledica „neočekivanog i neplaniranog događaja“, ne smatra povredom na radu; da je Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu, na koji se organi uprave pozivaju, uređeno sprovođenje i unapređivanje bezbednosti i zdravlja na radu zaposlenih radi sprečavanja povreda na radu, te situacije u kojima je isključena odgovornost poslodavca, odnosno kada i pored svih preduzetih mera bezbednosti dođe do povrede usled neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su izvan kontrole poslodavca ili zbog izuzetnih događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći, dakle, koji nije merodavan u konkretnom slučaju; da Instrukcija Ministarstva zdravlja broj 011-00-142/2012-20 od 7. avgusta 2012. godine, a saglasno kojoj se, po oceni organa uprave, povreda koju je podnositeljka zadobila ne može podvesti pod povredu na radu, nije opšti pravni akt, već predstavlja akt donet radi lakše primene zakona u praksi, radi usmeravanja organizacije poslova i načina rada zaposlenih u organu državne uprave, te da se instrukcijom ne može određivati način postupanja i rešavanja u upravnoj stvari i njome se „ ne uređuju prava i obaveze“, već pojašnjava primena određenih odredaba zakona radi jedinstvenog i jednoobraznog postupanja nadležnih organa, odnosno daju uputstva ( instrukcije) u pogledu organizacije i sprovođenja zakona.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud smatra da je ocena data u osporenom pojedinačnom aktu, kao i u nižestepenim aktima proizvoljna, odnosno da je primena prava bila očigledno arbitrerna, na štetu podnositeljke ustavne žalbe . Imajući u vidu izneto, Sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Beograd UP II-02/6 broj 180.2-311/18 od 17. decembra 2018. godine.

Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi ostalih Ustavom zajemčenih načela i prava na koje je ukazano u ustavnoj žalbi.

6. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da Odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, s obzirom na širi značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi na radu tokom pauze

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti