Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete. Deo žalbe koji osporava meritum sudskih presuda je odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3963/06, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz B. je 5. maja 2011. godine, preko punomoćnika Lj. S, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3963/06, kao i protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3963/06 od 17. januara 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4836/07 od 8. aprila 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3168/10 od 1. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Detaljno hronološki iznoseći tok osporenog sudskog postupka, podnosi lac ustavne žalbe, između ostalog, navod i: da je 24. decembra 1998. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu kojom je tražio da sud poništi predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, zbog povrede prava preče kupovine, kao i da se nepokretnost koja je bila predmet ugovora o kupoprodaji, proda njemu pod uslovima pod kojim je prodata tuženima; da je prvostepena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3968/06 doneta 17. januara 2007. godine; da je drugostepena presuda Okružnog suda u Beogradu doneta 8. aprila 2009. godine, iz čega proizlazi da je postupak po tužbi trajao više od deset godina; da je nakon toga vođen i revizijski postupak u kojem je doneta osporena presuda Rev. 3168/10 od 1. marta 2011. godine, te da je postupak ukupno trajao više od 12 godina; da „navedena dužina postupka, sama po sebi, ukazuje da parnični postupak nije okončan u razumnom roku“.

Podnosilac ustavne žalbe osporava nižestepene presude i presudu Vrhovnog kasacionog suda, između ostalog, navodeći: da mu je tužbeni zahtev odbijen iz razloga što nije u roku uplatio depozit, iako je zbog nezakonitog postupanja suda, vezano za mesnu nadležnost, više od dve godine bio onemogućen da uplati depozit, kao i da mu je sud naložio da položi u sudski depozit iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti, iako je bio dužan da primeni član 27. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“, broj 43/81, od 1. avgusta 1981. godine), kojim je bilo propisano da se položi iznos u visini kupoprodajne cene, što je sve dovelo do povrede njegovog prava na pravično suđenje.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i odredi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na materijalnu štetu na ime troškova koje je imao u predmetnom parničnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3963/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac S. S. iz B, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 24. decembra 1998. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu kojom je tražio da sud poništi ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tuženih, zbog povrede prava preče kupovine, kao i da se nepokretnost, koja je bila predmet ugovora o kupoprodaji, proda njemu pod uslovima pod kojim je prodata tuženima.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 6859/98. Drugi opštinski sud u Beogradu je 13. januara 1999. godine dostavio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu, bez donošenja rešenja i bez navođenja razloga za ustupanje predmeta drugom sudu. Prvo ročište za glavnu raspravu pred Prvim opštinskim sudom u predmetu P. 240/99 je bilo zakazano za 17. jun 1999. godine, kada je punomoćniku tužioca naloženo da u roku od 30 dana dostavi uredno punomoćje. Punomoćnik tužioca je 9. septembra 1999. godine dostavio overeno punomoćje, ali je sud istog dana doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, jer je istekao rok od 30 dana za postupanje po nalogu suda. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu, a nakon toga i dopunu žalbe 5. juna 2000. godine, kojom je tražio da se predmet vrati Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Prvi opštinski sud u Beogradu nije održao ročišta zakazana za 6. septembar i 6. oktobar 2000. godine, zbog nedostatka procesnih pretpostavki, odnosno obustave rada advokata, da bi na ročištu održanom 23. oktobra 2000. godine ukinuo rešenje o povlačenju tužbe i uz dopis od 30. oktobra 2000. godine, u kojem je navedeno da je usled očigledne omaške predmet bio dostavljen Prvom opštinskom sudu u Beogradu, predmet uputio Drugom opštinskom sudu u Beogradu na dalju nadležnost.

Predmet je 3. novembra 2000. godine dostavljen Drugom opštinskom sudu u Beogradu i zaveden pod brojem P. 4569/00. Sud je zakazao ročište za 26. april 2001. godine, kada je naloženo prikupljanje određene dokumentacije, a sledeće ročište za 19. mart 2002. godine, kada je tužiocu naloženo da položi u sudski depozit iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti koja je otuđena ugovorom čiji poništaj traži i da o tome dostavi dokaz sudu u roku od 30 dana. Sledeće ročište je bilo zakazano za 12. mart 2003. godine, ali nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a nakon toga za 2. jul 2003. godine, kada je tužiocu predočen izveštaj Poreske uprave Savski venac o tržišnoj vrednosti predmetne nepokretnosti.

Dopisom suda od 16. oktobra 2003. godine naloženo je tužiocu da uredi tužbu tako što će položiti u sudski depozit iznos tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti.

Na sledećem ročištu održanom 28. oktobra 2003. godine, tužilac je dostavio dokaz o uplati depozita. Nakon toga, sud je zakazao ročišta za 9. februar, 7. april, 18. maj, 8. jun i 20. septembar 2004. godine, od kojih ročište od 9. februara 2004. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a ročište od 18. maja 2004. godine jer na isto nije pristupio tužilac, iako je bio uredno obavešten. Na održanim ročištima sud je izvršio uvid u određenu pismenu dokumentaciju i odredio veštačenje od strane veštaka građevinske struke i stranke su se izjasnile u pogledu obavljenog veštačenja. Na ročište od 16. januara 2006. godine nisu pristupile parnične starnke, pa je sud rešenjem utvrdio da se tužba smatra povučenom, a rešenjem od 30. maja 2006. godine je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje po predlogu tužioca.

U nastavku postupka predmetu je dodeljen broj P. 3963/06. Ročište zakazano za 5. oktobar 2006. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a na ročištu održanom 17. januara 2007. godine sud je zaključio glavnu raspravu i doneo ustavnom žalbom osporenu presudu kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi predmetni ugovor o kupoprodaji zbog povrede prava preče kupovine tužioca, kao i da se nepokretnost proda tužiocu pod uslovima pod kojima je prodata tuženima.

Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4836/07 od 8. aprila 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3963/06 od 17. januara 2007. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 3168/10 od 1. marta 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca, izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4836/07 od 8. aprila 2009. godine.

U obrazloženju revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da su tuženi ponudili tužiocu na prodaju suvlasnički deo od ½ idealnog dela predmetne kuće po ceni od 700.000 dinara; da im je tužilac odgovorio 3. novembra 1998. godine da će koristiti svoje pravo preče kupovine posle okončanja postupka o razgraničenju vlasništva, koji se vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu; da su tužiocu za istu nepokretnost upućene ponude i 24. oktobra 1998. godine po ceni od 750.000 dinara i 5. novembra 1998. godine po ceni od 1.250.000 dinara; da je u ponudi učinjenoj 5. novembra 1998. godine tužiocu ostavljen rok od 30 dana da odgovori; da su tuženi sa drugim kupcima zaključili ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti koji su overili pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu 2. decembra 1998. godine; da je tužilac 24. decembra 1998. godine podneo tužbu za poništaj ugovora o kupoprodaji , a na ime kupoprodajne cene nepokretnosti u depozit suda je 28. oktobra 2003. godine uplatio iznos od 2.503.597,46 dinara.

Dalje, u obrazloženju revizijske presude Vrhovni kasacioni sud je, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca, s obzirom na to da tužilac u roku za podnošenje tužbe zbog povrede prava preče kupovine nije položio kod suda iznos kupoprodajne cene koji je dospeo za plaćanje do dana podizanja tužbe, saglasno odredbama člana 27. st. 3. i 4. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“, br. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 40/89, 53/93, 67/93 i 48/94), koji se u konkretnom slučaju primenjuje shodno članu 19. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98, sa izmenama i dopunama). Naime, prema odredbama člana 27. st. 3. 4. navedenog Zakona, tužba zbog povrede prava preče kupovine može se podneti u roku od jedne godine od dana saznanja nosioca prava preče kupovine za prodaju nepokretnosti trećem licu, a najkasnije u roku od tri godine od dana zaključenja ugovora o prodaji. Odredbom člana 19. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, broj 42/98), sa izmenama i dopunama propisano je da će lica kojima je do dana stupanja na snagu ovog zakona, kao imaocima prava preče kupovine, učinjena ponuda za prodaju nepokretnosti, ili im je na bilo koji način povređeno pravo preče kupovine, ostvariti to pravo po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona (postojanje samog prava, rok za izjašnjavanje o ponudi, podnošenje tužbe za poništaj ugovora, podnošenje tužbe za ostvarivanje ovog prava i dr.).

Pored toga, Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju revizijske presude naveo da se u ostalom delu revizijom ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (kada se između ostalog, navodi da je tužiocu „bila ponuđena ½ idealnog dela ulične zgrade, a kasnije se pokazalo da je zaključenim ugovorom sa tuženim Č. po istoj ceni prodata i ½ idealnog dela i dvorišne zgrade“, „da je tužilac položio sumu duplo veću od one iz ponude, po kojoj su nepokretnosti prodate“, po nalogu suda), što nije dozvoljen razlog za izjavljivanje revizije, na osnovu odredbe člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Pismeni otpravak revizijske presude je 5. aprila 2011. godine dostavljen tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, i 111/09), koji se primenjivao do okončanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 24. decembra 1998. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je završen donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3168/10 od 1. marta 2011. godine, iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao preko 12 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu. Naime, Drugi opštinski sud u Beogradu je 13. januara 1999. godine dostavio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu, bez donetog rešenja u kojem je naveden razlog za ustupanje predmeta drugom sudu, da bi nakon godinu dana i deset meseci predmet bio vraćen Drugom opštinskom sudu u Beogradu na dalju nadležnost uz dopis suda u kojem je konstatovano da je predmet „usled očigledne omaške“ bio dostavljen Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, do donošenja presude, zakazivao ročišta za glavnu raspravu u vremenskim razmacima od po nekoliko meseci, pa i više od godinu dana, a presudu P. 3963/06 od 17. januara 2007. godine je doneo osam godina nakon podnošenja tužbe.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer je više od dve godine (do donošenja presude Gž. 4836/07 od 8. aprila 2009. godine) odlučivao o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude P. 3963/06 od 17. januara 2007. godine, imajući u vidu da je u vreme odlučivanja o žalbi predmetni postupak već trajao više od deset godina.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne može opravdati navedeno trajanje postupka. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac i sam svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Pri tome, Sud je imao u vidu da je zbog nepostupanja tužioca u ostavljenom roku prema nalogu suda, kao i zbog njegovog izostanka sa ročišta, sud dva puta donosio rešenja o povlačenju tužbe, koja su ukinuta po predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, ali je odlučivanje o navedenim predlozima za vraćanje u pređašnje stanje samo po sebi nužno dovelo do izvesnog produženja parničnog postupka. Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju je vodio radi poništaja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zbog povrede prava preče kupovine. Pri tome, ne sme se izgubiti iz vida da je podnosilac, po nalogu prvostepenog suda još 2003. godine u depozit suda uplatio značajna novčana sredstva u iznosu od 2.503.597,46 dinara na ime kupoprodajne cene nepokretnosti.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Drugog opštinskog suda u Beogradu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3963/06.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno postupanje prvostepenog suda, predmet spora, dužinu trajanja osporenog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o pretrpljenoj šteti, pa je ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Razmatrajući navode i razloge iz ustavne žalbe, kojima se osporavaju presude donete u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje navode o povredi ovog prava zasniva na tome da mu je tužbeni zahtev odbijen iz razloga što nije u roku uplatio depozit, iako je zbog nezakonitog postupanja suda, vezano za mesnu nadležnost, više od dve godine bio onemogućen da uplati depozit, kao i da mu je sud naložio da položi u sudski depozit iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti, iako je bio dužan da primeni član 27. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“, broj 43/81, od 1. avgusta 1981. godine), kojim je bilo propisano da se položi iznos u visini kupoprodajne cene, što je sve dovelo do povrede njegovog prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a da na istim razlozima zasniva i svoju tvrdnju o povredi prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Ustavni sud stoga ističe da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku garantuje da će postupak biti vođen i okončan od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe . U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa relevantnim zakonskim propisima. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi izneo i jasno obrazložio zašto je kao pravilno prihvatio pravno stanovište koje su zauzeli nižestepeni sudovi kada su odbili tužbeni zahtev tužioca, s obzirom na to da tužilac u roku za podnošenje tužbe zbog povrede prava preče kupovine nije položio kod suda iznos kupoprodajne cene koji je dospeo za plaćanje do dana podnošenja tužbe, saglasno odredbama člana 27. st. 3. i 4. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“, br. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 40/89, 53/93, 67/93 i 48/94), koji se u konkretnom slučaju primenjuje shodno članu 19. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, broj 42/98), sa izmenama i dopunama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Rev. 3168/10 od 1. marta 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe uskratio neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog i dovoljnog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo na štetu podnosioca. Sledom navedenog, nema osnova ni za tvrdnju da su podnosiocu pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za poništaj ugovora o kupoprodaji zbog povrede prava preče kupovine, povređena prava na sudsku zaštitu. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenim aktima povređena prava iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojima se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava i slobode. Stoga povreda predmetnog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode.

U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije presude od presuda koje se osporavaju ustavnom žalbom, te je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljene tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2 Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred sudom više instance, ispita zakonitost osporene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom postupku iskoristio i žalbu, kao redovno pravno sredstvo i pravo na izjavljivanje revizije, te je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljene tvrdnje o uskraćivanju ili povredi prava podnosioca na pravno sredstvo.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u preostalom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti