Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Postupak, koji je trajao skoro šest godina, bio je složen, a stranke su doprinele njegovom trajanju, te povrede prava nema.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Belić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. maja 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorice Belić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2557/08, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9996/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Belić iz Novog Sada je, 4. marta 2014. godine , preko punomoćnika Ivana Jeneckova, advokata iz Novog Sada , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9996/11 od 4. septembra 2013. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4997/14 od 22. januara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilje Androniki Munjin protiv tužene - ovde podnositeljke ustavne žalbe za isplatu po osnovu duga. U ustavnoj žalbi se navodi da je pravo na pravično suđenje podnositeljke povređeno time što se osporene presude zasnivaju na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjenično m stanju i nepravilno j primeni materijalno g prava u ovom sporu, što se u ustavnoj žalbi detaljno obrazlaže, te da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak okončan nakon šest godina od dana podnošenja tužbe. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke, poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4997/2014 od 22. januara 2014. godine i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi podno siteljke izjavljenoj protiv prvostepene presude, da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete u iznosu koji odgovara visini tužbenog zahteva i troškova parničnog postupka, na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i troškove sastava ustavne žalbe, te da svoju odluku obavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

Podneskom od 14. juna 2016. godine podnositeljka je precizirala zahtev prema Ustavnom sudu, ali ovaj podnesak Ustavni sud nije razmatrao, imajući u vidu da je podnet nakon isteka roka za izjavljivanje ustavne žalbe od 30 dana od dana dostavljanja osporenog pojedinačnog akta, propisanog članom 84. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon o 103/15), te je stoga neblagovremen.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9996/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Androniki Munjin iz Bukovca, kao pravni sledbenik pok. supruga Đorđa Munjina, podnela je 27. marta 2008. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene Zorice Belić - ovde podnositeljke ustavne žalbe, sa predlogom da sud obaveže tuženu da tužilji plati iznos od 75.000 evra, u dinarskoj proitvvrednosti na dan plaćanja po srednjem kursu NBS , sa kamatom počev od 29. marta 2005. godine pa do isplate, kao i da joj naknadi parnične troškove.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, prvostepeni sud je dostavio tužbu na odgovor tuženoj, a zatim zakazao šest ročišta (20. juna, 15. septembra i 28. novembra 2008. godine, 27. januara, 3. aprila i 24. juna 2009. godine) , od kojih je održano pet, a jedno nije održano, i izveo dokaze saslušanjem tužilje i tužene u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem tri svedoka (N. F, D. M. i Z. K.) i suočenjem tužene i svedoka Z. K, te uvidom u dokumentaciju koju su dostavile stranke, samostalno ili po zahtevu suda.

Od početka 2010. godine, prvostepeni postupak se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu i drugim postupajućim sudijom. Do okončanja prvostepenog postupka 4. septembra 2013. godine, zakazano je 16 ročišta (10. marta, 20. oktobra i 16. decembra 2010, 14. marta i 7. novembra 2011, 23. januara, 5. aprila, 18. juna, 24. septembra, 24. oktobra i 3. decembra 2012. godine, te 4. februara, 18. aprila, 25. maja, 24. juna i 4. septembra 2013. godine), od kojih je održano 13, a tri nisu održana.

Na ročištu 16. decembra 2010. godine, po predlogu tužilje, određeno je veštačenje od sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke J. D, sa zadatkom da se veštak "nakon uvida u spis predmeta, kao i uvida u celokupnu spisu priloženu dokumentacij u, izjasni na okolnost postojanja i visine duga tužene prema tužilji, posebno uzimajući u obzir ugovore o zajmu i kamatne stope navedne u njima, kao i navode iz podneska tužene od 29. septembra 2009. godine u pogledu prirode ugovora i ugovorenih kamata".

Tužilja je 4. marta 2011. godine zatražila produženje roka za uplatu troškova veštačenja, a na ročištu 14. marta 2011. godine, na saglasan predlog parničnih stranaka, određen je prekid postupka radi pokušaja mirnog rešenja spora. Postupak je nastavljen na ročištu održanom 7. novembra 2011. godine.

U daljem toku postupka ponovo su saslušane parnične stranke, kao i svedoci N. F, D. M. i Z. K. Na ročištu 18. juna 2012. godine, ponovo je određeno veštačenje veštaka J. D. prema prethodno donetom rešenju o veštačenju. Veštak je prvostepenom sudu dostavio nalaz i mišljenje 21. septembra 2012. godine.

Tužena i tužilja su se izjasnile na nalaz i mišljenje veštaka podnescima od 25. oktobra i 29. oktobra 2012. godine, a na ročištu 3. decembra 2012. godine tužilja je predložila dopunsko veštačenje u odnosu na dva ugovora koji nisu obuhvaćeni u mišljenju veštaka (od 25. januara 2004. godine i 29. marta 2005. godine), iako su se nalazili u spisu. Veštak je dostavio dopunski nalaz 1. februara 2013. godine.

Veštak je dostavio još dva pismena izjašnjenja o primedbama stranaka - 15. marta i 11. ap rila 2013. godine, a saslušan je na ročištu 25. maja 2013. godine.

Tužilja je precizirala tužbeni zahtev podneskom od 28. juna 2013. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom P. 9996/11 od 4. septembra 2013. godine usvojio precizirani tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da tužilji isplati na os novu povraćaja primljenog zajma iznos od 75.000 evra sa kamatom u visini eskontne stope Evropske centralne banke počev od 30. aprila 2005. godine pa do isplate, kao i da tužilji naknadi troškove ovog p ostupka u iznosu od 896.666,51 dinara, sa zakonskom zat eznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate.

Tužena je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu 24. oktobra 2013. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom pesudom Gž. 4997/13 od 22. janaura 2014. godine, žalbu delimično usvojio, delimično odbio i presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9996/11 od 4. septembra 2013. godine delimično preinačio tako što je obavezao tuženu da tužilji dosuđeni iznos glavnice i kamate isplati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, dok je u preostalom delu potvrdio, te odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka. Naime, Apelacioni sud u Novom Sadu je našao da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, te da je na potpuno, i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o postojanju obaveze, a nepravilno u pogledu valute njenog ispunjenja; s obzirom na to da po imperativnoj odredbi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima sud ispunjenje obaveze tužene koja glasi na stranu valutu , može naložiti samo u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, pa je u navedenom delu prvostepenu presudu preinačio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 27. marta 2008. godine, a okončan pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu od 22. januara 2014. godine.

Dakle, parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, je pravnosnažno okončan posle pet godina i nepunih deset meseci od podnošenja tužbe. Navedeno trajanje parničnog postupka u izvesnoj meri prelazi okvire standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog s uda za ljudska prava u Strazburu, te može ukazivati na to da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom parničnom postupku sproveden obiman i složen dokazni postupak, u kome je sud, osim saslušanja parničnih stranaka i više svedoka, te upoznavanja sa obimnom pismenom dokumentacijom, izveo i dokaz ekonomsko -finansijskim veštačenjem, a izvođenje dokaza veštačenjem neminovno dovodi do izvesnog produžavanja trajanja postupka, posebno imajući u vidu da je veštak, osim osnovnog nalaza i mišljenja dao i tri dopunska pismena nalaza povodom izjašnjenja parničnih stranaka. Takođe je utvrdio da je prvostepeni sud zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, te da nije bilo dužih perioda neaktivnosti suda. Osim toga, na zajednički predlog parničnih stranaka od 14. marta 2011. godine došlo je do prekida postupka radi pokušaja mirnog rešenja spora, te se ovaj period ne može staviti na teret suda. Punomoćnici obe parnične stranke su na ročištu 23. januara 2012. godine tražili naknadi rok kako bi se pismeno izjasnili o daljim dokaznim predlozima, bez obzira na to što se od stranaka očekuje da vode računa o koncentraciji dokaznih predloga, a čime su takođe doprineli dužem trajanju postupka. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira na izvesno prekoračenje standarda roka za pravnosnažno okončanja parničnog postupka, u osporenom parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2557/08, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9996/11 podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima ustavna žalbe koji se odnose na to da je osporenim presudama Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9996/11 od 4. septembra 2013. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4997/14 od 22. januara 2014. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se u ustavnoj žalbi, u osnovi, ponavljaju stavovi koje je podnositeljka ustavne žalbe već iznela, kako u toku prvostepenog postupka, tako i u žalbi protiv prvostepene presude. Nadležni sudovi su se već izjasnili o ovim navodima, dajući za svoju odluku dovoljne, jasne i argumentovane razloge, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene presude, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti