Neosnovanost ustavne žalbe protiv odluke o uznemiravanju prava svojine

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je podnosiocu naloženo da izmesti klima uređaj. Sudske odluke su zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju prava svojine i nisu proizvoljne, te pravo na pravično suđenje nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vidosava Vidića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vidosava Vidića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 8030/08 od 24. februara 2009. godine i presude Apelacionog sud u Nišu Gž. 84/10 od 26. januara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vidosav Vidić je 21. aprila 2010. godine, preko punomoćnika, Milana Pavlovića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 8030/08 od 24. februara 20 09. godine i presude Apelacionog sud u Nišu Gž. 84/10 od 26. januara 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , prava na naknadu štete zajemčenog odredbom člana 35. stav 2. i 3. Ustava i prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštit u ljudskih prava i osnovnih sloboda, u skladu sa Protokolom 11.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, naveo: da su osporenim presudama povređene odredbe Zakona o parničnom postupku, Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba člana 34. stav 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, jer je kao vrednost predmeta spora prihvatio označenu vrednost od 501.000,00 dinara, iako je tuženi ukazivao da ista ne odgovara stanju stvari; da prvostepeni sud nije odlučio o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka, jer je pred drugostepenim sudom u postupku po žalbi delimično uspeo u sporu; da su sudovi u osporenim presudama pogrešno primenili materijalno pravo kada su tužiocu priznali pravo po osnovu građevinske dozvole koja ne sadrži ime nosioca građevinske dozvole u skladu sa odredbom člana 7. Zakona o preduzetnicima i obavezali podnosioca da izmesti kućište klima uređaja sa nepokretnosti čiji je on zakoniti i savesni držalac. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude, da naloži prvostepenom sud u da donese odluku u skladu sa Zakonom o parničnom postupku, Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakonom o obligacionim odnosima, da se štetne posledice otklone objavljivanjem odluke Ustavnog suda u dnevnom listu koji izlazi na teritoriji cele Srbije i da mu se naknade troškovi postupka i štet a zbog nezakonitog rada suda u iznosu od 100.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave; da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35. stav 2. i 3.).

Odredba člana 1. Prokola 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđuje da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko iste ne može biti lišen, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 8030/08 od 24. februara 2009. godine, u stavu prvom izreke je obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe da izmesti kućište klima uređaja, čiji je vlasnik, a koje se nalazi u stambenoj zgradi u Nišu, u ulici Bulevar dr Zorana Đinđića broj 103, na severnom delu potkrovlja zgrade, na spoljnoj strani zida koji se nalazi između stana broj 17 i novoformiranog stana broj 18 i na taj način omogući tužiocu Građevinskoj radnji „Simgradnja“ , Niš, vlasnika Slavoljuba Zdravkovića iz Niša, nesmetano izvođenje radova na sanaciji i nadgradnji te zgrade , stavom drugim izreke je naloženo tuženom da se ubuduće uzdržava od preduzimanja bilo kakvih radnji, kojima bi se onemogućavalo ili otežvalo tužiocu dalje izvođenje radova na sanaciji i nadgradnji stambene zgrade iz stava prvog izreke presude, a stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je tužilac na osnovu pisane saglasnosti većine vlasnika stanova predmetne zgrade, a i saglasnosti tuženog, po odluci Skupštine stanara te zgrade i po zaključenom ugovoru o uređenju međusobnih odnosa između predmetne zgrade i tužioca, izvodio radove na sanaciji i rekonstrukciji zgrade. Tuženi je vlasnik stana broj 17 na ranije poslednjem petom spratu i na spoljnoj fasadi svog stana je pre više godina postavio kućište klima uređaja, na kom delu fasade je sada izgrađen novi stan broj 18, koje više nije u funkciji. Sud je utvrdio da je na osnovu izvedenih građevinskih radova tužilac u delu gde se nalazi sporno kućište izgradio novi stan i tako postao vlas nik tog stana, a sporno kućište se nalazi unutar jedne od soba tog novog stana. Tužilac kao vlasnik tog novoizgrađenog stana ima pravo, u smislu člana 3. stav 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, da tim svojim stanom raspola že, pa i da traži uklanjanje tuđe stvari iz tog stana, odnosno uklanjanje spornog kućišta. Sud je cenio i predlog tuženog za prekid postupka, pa je našao da je isti neosnovan, jer sve da je tuženi i dokazao da je pokrenuo postupak za poništaj dozvole o gradnji, sud smatra da tuženi ne bi uspeo sa takvim zahtevom, jer se iz nalaz a veštaka može utvrditi da bi takva dozvola bila izdata i da je u zahtevu za njenim izdavanjem navedeno, da na fasadi zgrade postoji sporno kućište.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 84/10 od 26. januara 2010. godine , u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda u Nišu P. 8030/08 od 24. februara 2009. godine u stavovima prvom i trećem izreke , a stavom drugim iste presude preinačio je prvostepenu presudu u stavu drugom izreke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženom naloži da se ubuduće uzdržava od preduzimanja bilo kakvih radnji kojima bi onemogućavao ili otežavao tužiocu dalje izvođenje radova na sanaciji i nadgradnji stambene zgrade koja se nalazi u Nišu u ulici Bulevar dr Zorana Đinđića broj 103. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao dovoljne i pravilne razloge koje je prihvatio i drugostepeni sud. Drugostepeni sud je utvrdio da je neosnovano pozivanje tuženog na povredu člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je tuženi dao saglasnost tužiocu koji je na osnovu člana 5. ugovora o uređenju međusobnih odnosa stekao pravo svojine na celokupno sagrađenom stambenom prostoru. Takođe, Sud je ocenio da su bez uticaja žalbeni navodi tuženog u pogledu vrednosti predmeta spora, jer odredba člana 34. stav 2. Zakona o parničnom postupku predviđa da je merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi kada se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, a prvostepeni sud, u smislu stava 3. istog člana, nije pre početka raspravljanja proverio tačnost označene vrednosti. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da tuženi nije ni dostavio dokaze o pokretanju postupka za poništaj dozvole o gradnji i pravilno je zaključio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 12. Zakona o parničnom postupku, da se radi o prethodnom pitanju, zbog koga se u smislu člana 215. istog z akona može odrediti prekid postupka. Takođe ni spor, koji tuženi vodi zbog prozora koji mu je nadogradnjom zatvoren, nije prethodno pitanje zbog koga bi ovaj postupak trebalo prekinuti, niti su ispunjeni uslovi propisani članom 219. Zakona o parničnom postupku za zastajanje sa postupkom. Drugostepeni sud je našao da su osnovani navodi tuženog iz stava drugog izreke pobijane presude da je kućište klima uređaja postavljeno pre nego što je faktično stanje izmenjeno, koje tužilac štiti po osnovu prava svojine i traži izmeštanje navedenog kućišta, te sa tim zahtevom nije u bilo kakvoj vezi zahtev tužioca kojim se paušalno traži da se tuženom naloži da se ubuduće uzdržava od preduzimanja bilo kakvih radnji kojima bi se onemogućavao ili otežavao tužiocu dalje izvođenje radova na sanaciji i nadgradnji, te je u ovom delu prvostepena presuda preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04, 111/09 i 36/11), kojima je propisano: dakad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno (član 12. stav 1.); da u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi, da ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednost i (član 34. stav 2. i 3.); da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. stav 2.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa( "Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", br oj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05), je propisano da v lasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom; da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3.)

5. Odlučujući o postojanju povred e prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, osporenim presuda ma Opštinskog suda u Nišu P. 8030/08 od 24. februara 2009. godine i Apelacionog sud u Nišu Gž. 84/10 od 26. januara 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nisu povređena navedena prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Drugostepeni sud je ocenio da su neosnovani navodi tuženog u žalbi u pogledu vrednosti predmeta spora i da se ne može menjati vrednost predmeta spora označena u tužbi samo na osnovu podneska jedne parnične stranke, već samo, ukoliko sud smatra da je vrednost predmeta spora u tužbi označena suviše nisko ili suviše visoko, tako što će na brz i pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti predmeta spora na pripremnom ročištu ili na prvom ročištu za glavnu raspravu, u skladu sa odredbom člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Ustavni sud nalazi da sud utvrđuje vrednost predmeta spora samo ukoliko smatra da je suviše nisko ili visoko određena, te da utvrđivanje vrednosti predmeta spora ne predstavlja obavezu suda, već predstavlja diskreciono pravo suda.

Ustavni sud ocenjuje da su postupajući redovni sudovi bili ovlašćeni da u sprovedenom postupku utvrde da li u konkretnom slučaju postoji uznemiravanje u pravu svojine tuženog prema tužiocu. Sudovi su u toku postupka utvrdili da je na osnovu izvedenih građevinskih radova, tužilac u delu gde se nalazi sporno kućište klima uređaja izgradio novi stan i tako postao vlasnik tog stana, a da se sporno kućište nalazi unutar jedne od soba tog novog stana, odnosno ono više nije na spoljnoj fasadi zgrade. Tužilac kao vlasnik novoizgrađenog stana, ima pravo u smislu odred aba člana 3. stav 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, da tim svojim stanom raspolaže, pa i da traži uklanjanje tuđe stvari iz tog stana, odnosno uklanjanje spornog kućišta.

Drugostepeni sud je utvrdio da je neosnovano pozivanje tuženog na povredu prava iz člana 1. Protkola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, s obzirom na to da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, dao saglasnost na član 5. ugovora o uređenju međusobnih odnosna, na osnovu koga je tužilac, odnosno investitor , stekao pravo svojine na celokupno sagrađenom prostoru, što podrazumeva pravo investitora da taj prostor koristi i njime raspolaže potupuno samostalno, te je samim tim stekao pravo da kao vlasnik stana broj 18, u smislu člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa , štiti svoju imovinu.

Pored toga, sudovi su cenili predlog tuženog za prekid postupka, ali su našli da je isti neosnovan, jer tuženi nije dostavio dokaze o pokretanju postupka za poništaj dozvole o gradnji, te u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 12. Zakona o parničnom postupku, a takođe nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 219. Zakona o parničnom postupku za zastajanje sa postupkom.

Drugostepeni sud je utvrdio da s obzirom na delimično preinačenje, proizlazi da tužilac nije uspeo samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, zbog koga nisu nastali posebni troškovi, pa je odluku o troškovima postupka potvrdio.

Ustavni sud nalazi da osporene presude sadrže dovoljne i jasne razloge da u konkretnom slučaju postoji uznemiravnje tužioca u pravu svojine, te ocenjuje da navodi ustavne žalbe u ovom delu nisu osnovani. Ustavni sud konstatuje da su Opštinski sud u Nišu, a potom i Apelacioni sud u Nišu odlučujući o podnetoj žalbi, dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto je, po njihovoj oceni , osnovan tužbeni zahtev tužioca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. U ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi dokazi i argumenti, različiti od onih koje je podnosilac već isticao u žalbi na prvostepenu presudu, a na koje je odgovorio drugostepeni sud.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama Opštinskog suda u Nišu P. 8030/08 od 2 4. februara 2009. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 84/10 od 2 6. januara 2010. godine, povređena prav a na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštit u ljudskih prava i osnovn ih sloboda, te je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Neosnovanost ustavne žalbe protiv odluke o uznemiravanju prava svojine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti