Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa penzijskim sporom

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu o penziji. Istovremeno, odbacuje delove žalbe protiv presude i rešenja Upravnog suda, jedan zbog neblagovremenosti, a drugi zbog neispunjenosti procesnih pretpostavki.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. R . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Kragujevcu u predmetima U. 9308/12 i Uv. 181/13.

2. Odbacuje se ustavna žalba B. R . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 20341/10 od 19. januara 2012. godine i rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu Uv. 181/13 od 7. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B . R . iz Kraljeva podneo je , 19. marta 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Kraljevu u predmetu broj D-26477 i protiv presude Upravnog suda U. 20341/10 od 19. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog istom odredbom Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava garantovanih čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe je 16. decembra 2013. godine podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u istom postupku, kao i protiv rešenja Upravnog suda Uv. 181/13 od 7. novembra 2013. godine , zbog povrede istih prava, kao i prava iz člana 58. i 70. Ustava , koja je evidentirana u upisniku predmeta Ustavnog suda pod brojem Už-10823/2013. Imajući u vidu da je navedenom ustavnom žalbom osporen isti postupak, te pojedinačni akt donet u istoj upravnoj stvari, Ustavni sud je spojio predmete formirane po navedenim ustavnim žalbama i o njima nastavio postupak u predmetu Už-2027/2013, koji je prvo formiran.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog navodi da se 3. novembra 2003. godine prvi put obratio Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Kraljevu zahtevom za priznavanje prava na starosnu penziju, koji je odbijen zbog neuplaćenih doprinosa i da je, odlučujući o novom zahtevu podnetom 22. marta 2004. godine, nadležni organ doneo privremeno rešenje 29. marta 2004. godine.

Prema navodima ustavne žalbe podnete 19. marta 2012. godine, „ovaj upravni spor“ traje od 18. oktobra 2004. godine, kada je podneta prva upravna tužba, do 23. februara 2012. godine, kada je podnosilac primio osporenu presudu Upravnog suda U. 20341/10 od 19. januara 2012. godine. U ustavnoj žalbi podnetoj 16. decembra 2013. godine navodi se da „ovaj upravni spor“ traje do 6. decembra 2013. godine, kada je podnosilac primio osporeno rešenje Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu Uv. 181/13 od 7. novembra 2013. godine.

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje na to da je osporena presuda nepravična, jer „ne okončava ovaj maratonski postupak, iako se to tužbom tražilo“, a da je osporenim rešenjem potvrđena pristrasnost i nepravičnost, jer tužbom „nije osporavan nikakav akt, već je upravo traženo donošenje tog akta, pa kako ne postoji konačni upravni akt, to se tužba ne može odbaciti kao neuredna“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i utvrdi da je „u upravnom sporu koji se vodio pred Okružnim sudom u Kraljevu, a nastavio pred Upravnim sudom“ podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe se zahteva naknada nematerijalne štete u iznosu od 880.000, odnosno 950.000 dinara i naknada troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte i spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo D-26477, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 22. marta 2004. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Kraljevo zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju. Privremenim rešenjem D. 26477 od 29. marta 2004. godine utvrđeno je pravo podnosioca ustavne žalbe na starosnu penziju, a rešenjem Direkcije Fonda od 30. jula 2004. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog rešenja prvostepenog organa. Odlučujući o tužbi podnetoj 18. oktobra 2004. godine, Okružni sud u Kraljevu je presudom U. 52/04 od 23. novembra 2004. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio pobijano drugostepeno rešenje.

U daljem toku postupka upravni organi i nadležni sudovi su nastavili odlučivanje o predmetnom pravu podnosioca ustavne žalbe, a prvostepeni organ je 16. decembra 2009. godine doneo novo rešenje kojim je utvrdio pravo podnosioca na starosnu penziju. Podnosilac ustavne žalbe je 26. marta 2010. godine podneo Upravnom sudu tužbu zbog ćutanja uprave, „radi poništaja rešenja Filijale Kraljevo od 16. decembra 2009. godine i donošenja presude o penzionisanju po načelima pune jurisdikcije“. U toku navedenog upravnog spora podnosilac je primio rešenje Direkcije Fonda od 9. marta 2010. godine, kojim je uvažena njegova žalba i poništeno rešenje od 16. decembra 2009. godine. Nezadovoljan konačnim rešenjem Direkcije Fonda, podnosilac je proširio tužbu na to rešenje i ostao pri predlogu da sud odluči u sporu pune jurisdikcije.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 20341/10 od 19. januara 2012. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta radi poništaja rešenja Direkcije Fonda od 9. marta 2010. godine. Upravni sud je naveo da iz spisa predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi da prvostepeni organ nije utvrdio sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za rešenje predmetne upravne stvari. Taj sud je, imajući u vidu da je pobijanim rešenjem poništeno rešenje Filijale Kraljevo od 16. decembra 2009. godine i predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje, ocenio da će podnosilac u ponovnom postupku pred prvostepenim organom moći da zaštiti svoja prava i interese.

Odlučujući u ponovnom postupku, p rvostepeni organ je doneo rešenje D-26477 od 18. maja 2010. godine, kojim je utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na starosnu penziju, a rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj P. 175471 od 3. septembra 2010. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog rešenja prvostepenog organa. Presudom Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Direkcije Fonda od 3. septembra 2010. godine, čime je osporeni upravni postupak pravnosnažno okončan. Navedena presuda dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe 13. februara 2012. godine.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 11. juna 2012. godine podneo Upravnom sudu „upravnu tužbu“, u kojoj je kao tuženog označio Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija. Tužba je podneta protiv „akta tuženog 02/1 broj P. 175471 od 18. maja 2010. godine, radi okončanja ove pravne stvari koja ima zameniti nedoneti upravni akt, utvrđivanja visine prava na odgovarajuću penziju po načelima pune jurisdikcije“. U tužbi je navedeno da je tuženi organ pobijanim aktom obavestio podnosioca da je prvostepeni organ u svemu postupio u skladu sa primedbama iznetim u presudama Upravnog suda. Tužbom je traženo da se poništi „prvostepeno rešenje tuženog“ broj 181.6-7 00161/10 od 18. maja 2010. godine i drugostepeno rešenje tuženog 02/1 broj P. 175471 od 3. septembra 2010. godine i utvrdi pravo podnosioca na starosnu penziju u iznosu od 17. 516,72 dinara počev od 1. marta 2003. godine.

Rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 9308/12 od 7. decembra 2012. godine naloženo je podnosiocu ustavne žalbe da u ostavljenom roku otkloni nedostatke podnete tužbe, tako što će se izjasniti da li osporava rešenje tuženog 02/1 broj P. 175471 od 18. maja 2010. godine, kako je u uvodu tužbe označio, rešenje broj 181.6-7 00161/10 od 18. maja 2010. godine ili rešenje tuženog 02/1 broj P. 175471 od 3. septembra 2010. godine, u kom slučaju će dostaviti sudu rešenje koje tužbom osporava. Podnosilac je upozoren da će, ukoliko u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke koji sprečavaju rad suda, tužba biti odbačena. Postupajući po nalogu Upravnog suda, podnosilac ustavne žalbe je u podnesku od 17. decembra 2012. godine naveo da rešenje tuženog 02/1 broj P. 175471 od 18. maja 2010. godine ne postoji, pa se ne može osporavati, a da je prvostepeno rešenje broj 181.6-7 00161/10 od 18. maja 2010. godine, odnosno rešenje tuženog 02/1 broj P. 175471 od 3. septembra 2010. godine bilo predmet presude Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine, „koja je bespredmetna i, praktično, stavljena van snage presudom Upravnog suda U. 20341/10 od 19. januara 2012. godine, po osnovu vremena postajanja pravnosnažnosti“. Rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 9308/12 od 27. avgusta 2013. godine odbačena je tužba podnosioca ustavne žalbe, primenom člana 25. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, iz razloga datih u obrazloženju rešenja tog suda od 7. decembra 2012. godine, a imajući u vidu da se podnosilac nije izjasnio o tome koji konačni upravni akt osporava.

Osporenim rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu Uv. 181/13 od 7. novembra 2013. godine odbijen je prigovor podnosioca ustavne žalbe podnet protiv rešenja tog suda U. 9308/12 od 27. avgusta 2013. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da se podnosilac nije precizno izjasnio u pogledu naloga suda iz rešenja od 7. decembra 2012. godine, zbog čega je primenom člana 27. st. 2, 3. i 5. Zakona o upravnim sporovima, odlučeno kao u dispozitivu rešenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (č lan 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 1 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odred aba člana 32. stav 1 . i člana 36. stav 2. Ustava, kojima se garantuje pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo. Stoga Ustavni sud postojanje povrede označenih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje u predmetu broj D -26477, po zahtevu za priznavanje prava na starosnu penziju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, „ovaj upravni spor“ traje od 18. oktobra 2004. godine, kada je podneo prvu upravnu tužbu, do 6. decembra 2013. godine, kada je primio osporeno rešenje Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu Uv. 181/13 od 7. novembra 2013. godine.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje u predmetu broj D -26477 pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine. Ustavni sud ukazuje da je, odlučujući o ustavnoj žalbi istog podnosioca, podnetoj 24 . februara 2012. godine, doneo Odluku Už-1446/2012 od 7. septembra 2015. godine, kojom je, pored ostalog, utvrdio da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo u predmetu broj D-26477, podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, u navedenoj odluci ocenjivao trajanje osporenog postupka od 18. oktobra 2004. godine do donošenja osporene presude Upravnog suda Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine.

Imajući u vidu da je odlučivanje Upravnog suda u predmetu U. 20341/10 trajalo od podnošenja tužbe 26. marta 2010. godine do donošenja osporene presude od 19. januara 2012. godine, dakle, u periodu koji je obuhvaćen Odlukom Už-1446/2012 od 7. septembra 2015. godine, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 20341/10.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da nije osnovana tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je postupak odlučivanja o visini njegove starosne penzije trajao do dana prijema osporenog rešenja Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu Uv. 181/13 od 7. novembra 2013. godine. Stoga je Ustavni sud, odlučujući o osnovanosti ustavne žalbe sa stanovišta istaknutog prava na suđenje u razumnom roku, ispitivao samo trajanje upravnog spora koji je započeo 11. juna 2012. godine pred Upravnim sudom – Odeljenje u Kragujevcu u predmetu U. 9308/12, a okončan osporenim rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu Uv. 181/13 od 7. novembra 2013. godine, koje je dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe 6. decembra 2013. godine.

Ustavni sud konstatuje da je predmetni upravni spor, u kome su ispitivane procesne pretpostavke za postupanje po tužbi, trajao nepunih godinu i po dana.

Ispitujući postupanje Upravnog suda koji je odlučivao o tužbi podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da je taj sud šest meseci nakon podnošenja tužbe naložio podnosiocu ustavne žalbe da uredi tužbu, a da je osam meseci nakon toga doneo rešenje kojim se tužba odbacuje kao neuredna. Međutim, imajući u vidu da je o prigovoru podnosioca ustavne žalbe protiv navedenog rešenja veće tog suda odlučilo u roku kraćem od dva meseca, Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnog suda, u celini, može oceniti efikasnim.

Ustavni sud nalazi da odluka u osporenom postupku nije bila od značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer nije mogla proizvesti pravne posledice u pogledu njegovog prava na starosnu penziju, budući da je o tom pravu bilo pravnosnažno odlučeno pre podnošenja predmetne tužbe. Ustavni sud je, takođe, ocenio da je podnosilac ustavne žalbe doprineo dužem trajanju osporenog postupka, podnoseći neurednu tužbu, a potom propuštajući da je uredi, uskladu sa zakonom.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Kragujevcu u predmetima U. 9308/12 i Uv. 181/13, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporena presuda Upravnog suda U. 20341/10 od 19. januara 2012. godine nepravična, jer „ne okončava ovaj maratonski postupak, iako se to tužbom tražilo“.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi u ovom delu, Ustavni sud je konstatovao da je navedenom osporenom presudom odlučeno o tužbi podnosioca kojom je tražen poništaj rešenja Direkcije Fonda od 9. marta 2010. godine, a da je u daljem toku postupka drugostepeni organ doneo rešenje od 3. septembra 2010. godine. Ocenjujući zakonitost tog rešenja Direkcije Fonda, Upravni sud je presudom U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine odbio tužbu podnosioca kao neosnovanu. Navedena presuda je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 13. februara 2012. godine, a ustavna žalba protiv presude Upravnog suda U. 20341/10 od 19. januara 2012. godine je podneta 19. marta 2012. godine.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud ukazuje da je pravnosnažnim okončanjem upravnog postupka po zahtevu za priznavanje prava na starosnu penziju podnosilac stekao mogućnost da osporava akte donete u tom upravnom postupku i upravnom sporu koji je usledio, ali da je to pravo izgubio istekom roka od 30 dana od dana prijema presude Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine, kojom je predmetni postupak pravnosnažno okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Upravnog suda U. 20341/10 od 19. januara 2012. godine kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

Na drugačiju ocenu Ustavnog suda o blagovremenosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, ne može uticati činjenica da nije protekao rok od 30 dana od dana dostavljanja osporene presude Upravnog suda U. 20341/10 od 19. januara 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe.

7. Ispitujući navode ustavne žalbe u delu kojim se osporava rešenje Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu Uv. 181/13 od 7. novembra 2013. godine, Ustavni sud je ocenio da osporeno rešenje sadrži jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, te da se navodi podnosioca da njegova tužba nije mogla biti odbačena kao neuredna, budući da „nije osporavao nikakav akt, već je upravo tražio donošenje akta“, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je predmetna tužba podneta 11. juna 2012. godine, nakon pravnosnažnog okončanja upravnog postupka po zahtevu podnosioca za priznavanje prava na starosnu penziju, zbog čega sud nije mogao odlučivati o zakonitosti konačnog upravnog akta donetog u tom postupku, niti o tužbi zbog „nedonošenja tog akta“.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), takođe u tački 2. izreke, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava rešenje Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu Uv. 181/13 od 7. novembra 2013. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa penzijskim sporom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti