Odbijanje ustavne žalbe protiv pravnosnažne osuđujuće presude za ratni zločin
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih presuda u predmetu za ratni zločin. Nisu utvrđene povrede prava na pravično suđenje, uključujući pravo na nepristrasan sud i zakonitost dokaza, niti je utvrđena diskriminacija.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2021. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. K . izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 4/18 od 27. marta 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. N. K . iz Beograda podne la je Ustavnom sudu, 19. februara 2018. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine , zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32, 33, 34. i 36. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je dopunjena podneskom od 5. jula 2018. godine i proširena i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 4/18 od 27. marta 2018. godine, zbog povrede istih označenih ustavnih načela i prava .
U ustavnoj žalbi se osporavanje prvostepene i posebno drugostepene presude, koje su navede u izreci ove odluke, zasniva pre svega na tome da su te sudske odluke i ocena dokaza u tim presudama, po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, u suprotnosti sa rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž.I.r.z. 1/06 od 18. oktobra 2006. godine, kojim je, uvažavanjem žalbi Tužioca za ratne zločine, optuženih, među kojima i podnositeljke ustavne žalbe, i njihovih branilaca, ukinuta presuda Okružnog suda u Beogradu, Veća za ratne zločine K.V. 1/03 od 12. decembra 2015. godine, kojom je podnositeljka ustavne žalbe oglašena krivom zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od devet godina i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovono suđenje, a prema optuženima produžen pritvor do dalje odluke suda.
U obrazloženju ustavne žalbe je, između ostalog, dodatno navedeno:
- da je očigledno postojala diskriminacija nad podnositeljkom ustavne žalbe zbog pola, jer su neshvatljivi dvostruki aršini u kompletnom pristupu njenom predmetu;
- da se ta diskriminacija „ogledala“ počev od određivanja i trajanja pritvora duže od pet godina, do neshvatljivog odbijanja, i pored ispunjenosti svih uslova, da joj se omogući uslovni otpust;
- da je „sud morao da izdvoji iskaz jednog od svedoka saradnika, jer je očigledno obmanuo državne organe i sud kada je davao svoju izjavu. Stoga, kada se utvrdi da je svedok saradnik u svojoj osnovnoj izjavi, a i nadalje, obmanjivao sud, ima se smatrati da je takva izjava data suprotno članu 504đ Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10) (ponavljam pri tome se ne dira u njegov status!), kao i odredbi čl. 9, 15. i 16. Zakonika, pa će sud, saglasno odredbi člana 84. st. 1. i 2. Zakonika izdvojiti istu u celosti iz sudskog spisa. Prema tome, iskaz svedoka saradnika predstavlja strogo formalno dokazno sredstvo, te se isti ne može delimično prihvatati ili ne prihvatati, kao što se često cene iskazi običnih svedoka. A pogotovo je nedopušteno delimično ceniti njegov iskaz, odnosn o, selektivno, tražeći navodne 'motive' za njegovo lažno svedočenje određenih lica“;
- da „nije u interesu odbrane da se postavlja kao branilac ista osoba koja brani i svedoka saradnika koji tereti tog okrivljenog. Na kraju, branilac svedoka saradnika učestvuje kao posebno lice u predistražnim radnjama, kod postavljanja tog okrivljenog za svedoka saradnika. On ne bi smeo da bude branilac drugih okrivljenih zbog zaštite svedoka saradnika broj 1. U to vreme, to je službena tajna. I sud je morao da zabrani njegov kontakt sa ostalim okrivljenima, a ne da ga prihvati za branioca drugog okrivljenog“;
- da je u konkretnom krivičnom predmetu trebalo izdvojiti iskaz svedoka saradnika broj 1 , jer bi se izbegla kolizija koja je očigledna;
- da ne postoje drugi dokazi protiv podnositeljke ustavne žalbe, osim spornog iskaza svedoka saradnika broj 1, a da je postupajući sud odbio kao suvišan dokaz saslušanje drugog svedoka čiji iskaz isključuje iskaz svedoka saradnika broj 1;
- da je „drugostepeni sud svojom odlukom grubo povredio osnovne odredbe o pravičnosti suđenja, koje se ogledaju u činjenici da je u članu 16. Zakonika o krivičnom postupku utvrđeno i određeno na koji način sud ocenjuje dokaze i kvalitet samih tih dokaza“;
- da je Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine, u pogledu dvojice članova veća – magistra S.J. i O.H. bio nepropisno sastavljen, jer je podnositeljka ustavne žalbe za vreme izdržavanja kazne, kao osuđeno lice, podnosila molbe za uslovni otpust i da su se dva puta u većima koja su odlučivala o tom uslovnom otpustu nalazili, pored sudije S.V, čije je učešće u prethodnom drugostepenom postupku Ustavni sud „poništio“, i sadašnji predsednik drugostepenog veća magistar S.J. i kao član veća O.H, koji je učestvovao i treći put u odlučivanju o uslovnom otpustu podnositeljke ustavne žalbe ;
- da su u obrazloženj ima predmetnih rešenja, kojim a su odbijan i uslovni otpust i podnositeljki ustavne žalbe, navedene sudije kao članovi postupajućih veća izrazile stav da svrha kažnjavanja još uvek nije postignuta, te da su kroz ovakve stavove izražene u prethodnim odlukama po pitanju uslovnog otpusta, na nesumnjiv način, ne samo izgradile svoj stav o njenoj krivici, već je podnositeljka ustavne žalbe protiv sebe imala nedvosmisleno pristrasan sud o njenoj krivici, čak i kada je izostala pravnosnažnost presude i ponovo „stupila pretpostavka nevinosti“, prilikom odlučivanja o njenoj žalbi;
- da se u osporenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ . 4/18 od 27. marta 2018. godine taj sud služi neprimerenom metodom zaključivanja, koja se ogleda u tome – što nije zabranjeno, samim tim je dopušteno;
- da je i ovo veće Vrhovnog kasacionog suda bilo nepropisno sastavljeno, jer je u veću, pored pojedinih sudija iz Apelacionog suda i već ranije po odluci Ustavnog suda izuzetog predsednika veća – sudije S.V, učestvovala sudija R.D.D, koja je tada, postupajući kao sudija Apelacionog suda u Beogradu povodom žalbe zamenika Tužioca za ratne zločine protiv odluke Višeg suda u Beogradu – Odeljenja za ratne zločine da se usvoji molba N. K . za uslovni otpust, svojim rešenjem br. Kž.2. Po2-5/13 od 22. januara 2013. godine, kao član veća, istu ukinula uz obrazloženje da su osnovani navodi javnog tužilaštva u pogledu nedostatka specijalne prevencije , a da svrha kažnjavanja nije postignuta, te da bi „suočavanje s posledicama činjenja krivičnog dela moglo da utiče na promenu stavova osuđene “;
- da Vrhovni kasacioni sud prelazi preko navoda iz zahteva za zaštitu zakonitosti kojim se ukazivalo da se radi o nedozvoljenom dokazu, a to je iskaz S.P, jer je isti, iako je nesporno utvrđeno da je lagao prilikom dobijanja statusa svedoka saradnika, morao biti izdvojen kao nezakonit dokaz;
- da je u „zahtevu za zaštitu zakonitosti posebno istaknuto da je sud bio nepropisno sastavljen,… jer su pojedini članovi veća već bili u veću koje je donelo odluku koja je poništena odlukom Ustavnog suda zbog postupanja predsednika veća koji je morao biti izuzet“.
Podnositeljka ustavne žalbe je predloži la da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da poništi osporene presude i odredi da postupajući sudovi donesu novu odluke povodom podnete žalbe .
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosteljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu, kao i uvidom u spise premeta Už-2271/18, između ostalog, utvrdio sledeće činjenice:
3.1. Činjenice koje se odnose na krivični postupak vođen protiv podnositeljke ustavne žalbe
Protiv podnositeljke ustavne žalbe i još 17 lica pred Okružnim sudom u Beogradu – Većem za ratne zločine vođen je krivični postupak, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, u vezi sa članom 22. KZ SRJ .
Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine okrivljeni, među kojima i ovde podnositeljka ustavne žalbe, oglašeni su krivim da su učinili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i podnositeljka ustavne žalbe je osuđena na kazn u zatvora u trajanju od devet godina .
Presudom Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine uvažene su žalbe Tužioca za ratne zločine, okrivljenog I .A. i njegovog branioca, te je preinačena presuda Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine u pogledu odluke o kazni samo u odnosu na tog okrivljenog, dok su žalba Tužioca za ratne zločine u preostalom delu, kao i žalbe ostalih okrivljenih , među kojima i podnositeljke ustavne žalbe i njenog branioca, odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.
Odlukom Ustavnog suda Už-4461/10 od 12. decembra 2013. godine usvojena ustavna žalba S. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine i utvrđeno je da je tom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na nepristrasan sud, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, garantovano g članom 32. stav 1. Ustava, te je naloženo Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi koju je podnosilac izjavio protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4 /06 od 12. marta 2009. godine. Takođe, određeno je da navedena Odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo i prema svim ostalim licima iz predmeta Kv. 4/06, a koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe S. R , što se odnosilo i na podnositeljku ustavne žalbe.
Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 2/14 od 19. juna 2014. godine usvojeni zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, te je ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine .
Osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine, u stavu trećem izreke, usvajanjem žalbi Tužioca za ratne zločine, optuženog I.A. i njegovog branioca , preinačena je prvostepena presuda Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine samo u delu odluka o kazni tako što je Apelacioni sud u Beogradu optuženu, ovde podnositeljku ustavne žalbe , osudio na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina, dok su žalba optuženog I.A. i njegovog branioca u preostalom delu, kao i žalba podnositeljke ustavne žalbe i njenog branioca odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena .
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz . RZ . 4/18 od 27. marta 2018. godine odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti više branilaca okrivljenih, među kojima i ovde podnositeljke ustavne žalbe, podneti protiv pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je : da suprotno navodima branioca okrivljene N. K , sudije koje su učestvovale u donošenju pravnosnažne drugostepene presude nisu morale biti izuzete od sudijske dužnosti u označenom predmetu, s obzirom na to da se u konkretnom slučaju (odlučivanja o uslovnom otpustu) radi o postupku izvršenja kazne, a ne o učešću u donošenju meritorne odluke koja se pobija zahtevom za zaštitu zakonitosti; da Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje i navode iz zahteva branioca okrivljenog P.M. da su se sudije mr S .J, dr M.M. i O .H morali izuzeti od sudijske dužnosti u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine imajući u vidu da, iako su navedene sudije učestvovale u ponovljenom postupku nakon ukidanja ranije pravnosnažne presude istog suda , i to mr S .J. u svojstvu predsednika veća i O .H. i dr M .M. u svojstvu članova veća, s obzirom na to da sudije postupajućeg veća nisu učestvovale u donošenju prvostepene odluke koja se u ovom slučaju pobija žalbom; da s ledstveno iznetom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, imajući u vidu da branioci ovih okrivljenih u zahtevima za zaštitu zakonitosti nisu naveli konkretne i zakonom propisane razloge za izuzeće u smislu odredaba člana 37. stav 1. tač. 1) do 4) Zakonika o krivičnom postupku, to je Vrhovni kasacioni sud, imajući u vidu i okolnost da sudije postupajućeg veća nisu učestvovale u donošenju prvostepene odluke koja se u ovom slučaju pobija žalbom, neosnovanim ocenio navode iz zahteva branilaca okrivljenih N . K . (podnositeljke ustavne žalbe) i P.M. da je pravnosnažna presuda Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po. 2/14 od 24. novembra 2017. godine doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku; da Vrhovni kasacioni sud neosnovan im ocenjuje navode iz zahteva branilaca okrivljenih M.V, S.V. i N . K, da je time što je isti branilac branio dvojicu osumnjičenih lica, pri čemu je jedan od osumnjičenih stekao svojstvo svedoka saradnika pre drugog, učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5) ZKP, posebno imajući u vidu da se navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka odnosi na glavni pretres, kada su oba ova lica već imala svojstvo svedoka saradnika, a ne okrivljenih; da je suprotno navodima iz zahteva okrivljenih, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iskaz svedoka saradnika S.P. dat u svemu u skladu sa odredbom člana 504đ tada važećeg ZKP koji je propisivao dužnost svedoka saradnika da će svoj iskaz dati o svemu što mu je poznato i da ništa neće prećutati, nakon što su mu predočena prava i obaveze iz člana 102. stav 2. i člana 106, kao i čl. 98. i 100. tada važećeg ZKP; da je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda , iskaz svedoka saradnika S.P. dat u svemu u skladu sa napred navedenim zakonskim odre dbama tada važećeg ZKP, o čemu je drugostepeni sud na strani 36, poslednji pasus, str . 37 . i 38 , i strani 39. stav ovi prvi, drugi, treći i četvrti obrazloženja presude dao jasne, detaljne i uverljive razloge , koje kao pravilne u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i u smislu odredbe čl ana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje; da je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a suprotno navodu branioca okrivljene N. K, u izreci pravnosnažne presude eksplicitno navedeno da je u izvršenju predmetnog krivičnog dela sa direktnim umišljajem učestvovala i okrivljena N . K , i to tako što je ispred hangara najpre nogom u cevanicu udarila jednog NN ratnog zarobljenika, a nešto kasnije ga je i lišila života, pucajući mu iz pištolja u glavu i da, kako je to već navedeno, izvršilac dela može biti bilo ko a ne samo pripadnik nekakve vojne, paravojne ili druge jedinice; da, sledstveno iznetom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a suprotno navodima iz zahteva branilaca okrivljenih, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da su ovi okrivljeni preduzetim radnjama sa umišljajem izvršili krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ, dakle, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke pravnosnažne presude proizlaze sva zakonska obeležja predmetnog krivičnog dela, o čemu je drugostepeni sud u obrazloženju pravnosnažne presude na strani 241 . stav dva, str ani 242. i str ani 243 . stav jedan dao ja sne, detaljne i uverljive razloge koje , kao pravilne, u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.
3.2. Činjenice koje se odnose na postupak po zahtevima za uslovni otpust podnositeljke ustavne žalbe
Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.2. Po2. 51/12 od 26. novembra 2012. godine, u veću sastavljenom od s udija S.V, predsednika veća, mr S.J. i O.H, članova veća, uvažena je žalba branioca osuđene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, jer je prvostepeni sud primenio zakon koji se ne može primeniti, ukinuto je rešenje Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine, K. Po2. 16/10 (K.V. 4/06) Kuo. Po2. 3/12 od 4. oktobra 201 2. godine, kojim je bila odbačena molba branioca osuđene za uslovni otpust i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje .
Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.2. Po2. 5/13 od 22. januara 201 3. godine, u veću sastavljenom od sudija R.D.D, predsednika veća, sudija S.M. i O.H, članova veća, uvažena je žalba zamenika Tužioca za ratne zločine, ukinuto rešenje Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po2. 16/10 (K.V. 4/06) Kuo. Po2. 6/12 od 9. januara 2013. godine, kojim je bila usvojena molba branioca osuđene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za uslovni otpust i predmet vraćen prvostep enom sudu na ponovno odlučivanje.
Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.2. Po2. 12/13 od 25. februara 2013. godine, u veću sastavljenom od sudija S.V, predsednika veća, S.M. i mr S.J, članova veća, uvažena je žalba Tužioca za ratne zločine, preinačeno rešenje Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po2. 16/10 (K.V. 4/06) Kuo. Po2. 1/13 od 11. februara 2013. godine, kojim je bila usvojena molba branioca osuđene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za uslovni otpust i odbijena kao neosnovana molba branioca osuđene za puštanje na uslovni otpust.
Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.2. Po2. 20/13 od 5. juna 2013. godine, u veću sastavljenom od s udija S.V, predsednika veća, mr S.J. i O.H, članova veća, uvažena je žalba Tužioca za ratne zločine, preinačeno rešenje Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po2. 16/10 Kuo. Po2. 6/13 od 22. maja 2013. godine, kojim je bila usvojena molba branioca osuđene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za uslovni otpust i odbijena kao neosnovana molba branioca osuđene za puštanje na uslovni otpust.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosi teljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sudija ili sudija-porotnik ne može vršiti sudijske dužnosti: ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju odluke nižeg suda ili ako je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom ili ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost (član 40. tač. 5) i 6)); da se svedoci ispituju ponaosob i bez prisustva ostalih svedoka. Svedok je dužan da odgovore daje usmeno (član 102. stav 1.); da će se svedok prethodno opomenuti da je dužan da govori istinu i da ne sme ništa prećutati, a zatim će se upozoriti da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo, da će se svedok upozoriti da nije dužan da odgovara na pitanja predviđena u članu 100. ovog Zakonika i ovo upozorenja će se uneti u zapisnik (član 102. stav 2.); da će se od svedoka zahtevati da pre svedočenja položi zakletvu (član 106. stav 1.); da javni tužilac može sudu predložiti da se uz određene pogodnosti kao svedok ispita pripadnik organizovane kriminalne grupe, koji je priznao da joj pripada (u daljem tekstu: svedok saradnik), protiv koga se vodi krivični postupak za krivično delo iz člana 504a stav 3. ovog zakonika, pod uslovom da je u potpunosti priznao izvršenje krivičnog dela, i ako je značaj njegovog iskaza za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje drugih krivičnih dela organizovane kriminalne grupe pretežniji od posledica krivičnog dela koje je učinio (član 504o stav 1.); da svedok saradnik ne može biti lice za koje postoji osnovana sumnja da je organizator grupe iz stava 1. ovog člana (član 504o stav 2.); da će pre podnošenja zahteva, javni tužilac upozoriti svedoka saradnika na dužnosti iz člana 102. stav 2. i člana 106. ovog zakonika i pogodnosti iz člana 504t ovog zakonika, te da se na pogodnost oslobođanja od dužnosti svedočenja iz člana 98. ovog zakonika i oslobođenja od dužnosti odgovaranja na pojedina pitanja iz člana 100. ovog zakonika svedok saradnik ne može pozvati (član 504p stav 1.); da će posle upozorenja iz stava 1. ovog člana, javni tužilac pozvati svedoka saradnika da u roku koji ne može biti duži od 30 dana, samostalno i svojeručno, što detaljnije i potpunije, iskreno opiše sve što zna o predmetu suđenja povodom koga se vodi krivični postupak i o drugim krivičnim delima, da će nepismeni svedok saradnik diktirati ovaj preliminarni iskaz u aparat za snimanje glasa (član 504p stav 2.); da osim dužnosti da iskazuje istinu i da ne prećuti ništa što mu je o predmetu suđenja poznato, svedok saradnik ima sva prava koja po ovom zakoniku pripadaju okrivljenom (član 504t stav 5.).
Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja i način na koji novi i važeć i Zakonik o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11 i 121/12) (u daljem tekstu: ZKP 2011) , reguliše razloge za izuzeće i postupak za puštanje na uslovni otpust. Tako je relevantnim odredbama tog zakonika, pored ostalog, propisano: da će sudija ili sudija-porotnik biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim zakonikom nije drugačije propisano (član 37. stav 1. tačka 4)); da s udija ili sudija-porotnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost (član 37. stav 2.); da osuđeni koji je izdržao dve trećine izrečene kazne zatvora ili njegov branilac može podneti molbu za puštanje na uslovni otpust (član 563. stav 1.); da o molbi odlučuje veće (član 21. stav 4.) suda koji je sudio u prvom stepenu (član 563. stav 2.); da će odmah po prijemu molbe za puštanje na uslovni otpust veće ispitati da li su ispunjeni zakonski uslovi za podnošenje molbe i rešenjem će odbaciti molbu ako utvrdi: da je podneta od strane neovlašćenog lica; da osuđeni nije izdržao dve trećine izrečene kazne zatvora; da je u toku izdržavanje kazne zatvora osuđeni pokušao bekstvo ili je pobegao iz zavoda (član 564. stav 1.); da će ako ne donese rešenje iz stava 1. ovog člana, veće zatražiti izveštaj od zavoda u kojem osuđeni izdržava kaznu zatvora o njegovom vladanju i drugim okolnostima koje pokazuju da li je postignuta svrha kažnjavanja, kao i izveštaj poverenika iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija (član 564. stav 2.); da će veće odmah po okončanju ročišta doneti rešenje kojim odbija ili usvaja molbu za puštanje na uslovni otpust, pri čemu će posebno imati u vidu procenu rizika osuđenog, uspešnost u izvršavanju programa postupanja, raniju osuđivanost, životne okolnosti i očekivano delovanje uslovnog otpusta na osuđenog (član 567. stav 1.); da u rešenju o uslovnom otpustu veće može odrediti da je osuđeni dužan da ispuni određene obaveze predviđene krivičnim zakonom, a može odlučiti i da osuđeni za vreme uslovnog otpusta bude pod elektronskim nadzorom (član 567. stav 2.); da se rešenje o uslovnom otpustu dostavlja osuđenom i njegovom braniocu, javnom tužiocu, zavodu u kojem osuđeni izdržava kaznu, sudu koji je osuđenog uputio na izdržavanje kazne, sudiji za izvršenje krivičnih sankcija nadležnom prema prebivalištu osuđenog, organu policije, povereniku iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcije i centru za socijalni rad prema prebivalištu osuđenog (član 567. stav 3.); da protiv rešenja iz stava 1. ovog člana žalbu mogu izjaviti javni tužilac, osuđeni i njegov branilac (član 567. stav 4.).
Odredbama Krivičnog zakona SRJ („Službeni list SFRJ", br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90, 54/90 i „Službeni list SRJ", br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS", broj 39/03), koji se primenjivao do 1. januara 2006. godine, bilo je propisano: da će se, ako više lica, učestvovanjem u radnji izvršenja ili na drugi način, zajednički učine krivično delo, svako od njih kazniti kaznom propisanom za to delo (član 22.); da će se, ko kršeći pravila međunarodnog prava naredi da se prema ratnim zarobljenicima vrše ubistva, mučenja, nečovečna postupanja, biološki, medicinski ili drugi naučni eksperimenti, uzimanje tkiva ili organa radi transplantacije, nanošenje velikih patnji ili povreda telesnog integriteta ili zdravlja, prisiljavanja na vršenje službe u oružanim snagama neprijatelja, ili lišavanje prava na pravilno i nepristrasno suđenje, ili ko izvrši neko od navedenih dela, kazniti zatvorom najmanje pet godina ili zatvorom od četrdeset godina (član 144.).
5. Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe, kao pravnosnažno osuđeno lice u krivičnom postupku, ovom sudu suštinski obraća nezadovoljna odlukom nadležnog suda kojom je utvrđena nje na krivica za krivično delo ratni zločin protiv r atnih zarobljenika iz člana 144. u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, te joj je pravnosnažno izrečena kazna zatvora u trajanju od 11 godina. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su joj svim osporenim presudama povređena označena načela i prava, a pre svega pravo na pravično suđenje. Pri tome, u ustavnoj žalbi je navedeno i detaljno izloženo zašto podnositeljka ustavne žalbe osporava dodeljivanje statusa svedoka saradnika S.P, zatim valjanost iskaza svedoka saradnika br. 1. i 2, ocenu dokaza, kao i prihvatljivost obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda.
5.1. Razmatrajući istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud načelno konstatuje da se sudske odluke ne mogu zasnivati na pravno nevaljanim i nedopuštenim dokazima, gde spadaju oni dokazi koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa pozitivnim propisima. Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da nije ovlašćen da umesto i nakon redovnih sudova ocenjuje izvedene dokaze u krivičnom postupku i da time preuzima sudsku nadležnost, niti da utvrđuje činjenično stanje, da se izjašnjava o postojanju krivičnog dela, kao i o celishodnosti vrste i visine izrečene krivične sankcije, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden, odnosno da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu okrivljenog, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Ustavni sud nije nadležan ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom, već samo da ispita da li je postupak u kome su te odluke donete bio u celini pravičan, odnosno da li je obezbedio podnosi teljki ustavne žalbe procesne garancije sadržane u odredbi člana 32. Ustava.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe osporava valjanost iskaza svedoka saradnika broj 1. (S .P.) posebno zbog navodne kolizije s iskazom svedoka saradnika broj 2. (B.L.), ističući da drugih dokaza osim iskaza tog svedoka saradnika protiv nje nema, što je, po njenom mišljenju, dovelo do toga da je činjenično stanje u konkretnom slučaju pogrešno i nepotpuno utvrđeno.
Ustavni sud nalazi da je za ocenu osnovanosti ovih navoda podnositeljke ustavne žalbe najpre neophodno razmotriti i tzv. pravilo jedinog i odlučujućeg dokaza koje je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) ustanovio u presudi Luca protiv Italije, predstavka broj 33354/96, od 27. februara 2001. godine, a koje upućuje na to da bi , ako se osuda temelji isključivo, ili u odgovarajućoj meri, na izjavi koju je dala osoba koju optuženi nije mogao ispitati lično ili preko branioca, bilo tokom istrage ili na suđenju, pravo na odbranu bilo ograničeno u meri koja nije u skladu sa jemstvima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (pasus 40.). Od ovog pravnog stava ESLjP je delimično odstupio u presudi Al-Khawaya and Tahery protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 26766/05-22228/06, od 15. decembra 2011. godine, u kojoj se navodi: „Sud stoga zaključuje da u slučaju u kojem je izjava iz druge ruke (hearsay statement) jedini ili odlučujući dokaz protiv okrivljenog, njeno dopuštanje kao dokaza neće automatski dovesti do povrede člana 6. stav 1. Istovremeno, ako se osuđujuća presuda temelji isključivo ili odlučujuće na iskazu odsutnih svedoka, Sud mora podvrgnuti postupak najpažljivijoj ispitnoj proveri.“ (pasus 147.). U istoj presudi navedeno je da izraz „odlučujući“ mora biti usko shvaćen u smislu da označava dokaz takvog značenja ili važnosti koji će verovatno biti presudan za ishod slučaja (pasus 131.).
Dodatno, Ustavni sud naglašava da saglasno praksi i stavovima kako ovog suda, tako i ESLjP, pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava ne znači garanciju da će tokom sudskog postupka biti prihvaćeni svi dokazni predlozi okrivljenog, kao i da će postupajući sud pokloniti veru svim dokazima odbrane. Naime, sud u svakom konkretnom slučaju ceni da li je i koje dokaze potrebno izvesti radi potpunog i pravilnog utvrđenja relevantnog činjeničnog stanja, kao i kojim dokazima će pokloniti veru, a kojim ne, a u presudi je dužan da izvedene dokaze oceni i obrazloži svoj stav u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja (videti presudu ESLjP Perić protiv Hrvatske, br oj predstavke 34499/06, od 27. marta 2008. godine, st. 17-25, kao i Odluku Ustavnog suda Už-2271/ 2018 od 2. jula 2020. godine).
Primenjujući navedene stavove i kriterijume na konkretan ustavnosudski predmet, Ustavni sud je uvidom u presudu Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine i osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine utvrdio da su u sprovedenom krivičnom postupku pribavljeni brojni dokazi, kao i da je ispitano više svedoka. Dakle, iskazi svedoka saradnika 1. i 2, odnosno svedoka saradnika S.P. i B.L. nisu bili jedini dokazi na kojima je zasnovana osporena presuda. Ali, po oceni Ustavnog suda, iskazi svedoka saradnika jesu bili odlučujući za donošenje osuđujuće presude. Imajući u vidu pravilo „jedinog i odlučujućeg dokaza“ koje je ustanovio ESLjP, Ustavni sud podseća da sama činjenica da se osuđujuća presuda u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe temelji na izjavama dva svedoka saradnika, ne predstavlja automatski povredu prava na pravično suđenje. Za ocenu da li je suđenje bilo pravično ili nije, bitno je i u kojoj meri je sud podvrgao takve iskaze ozbiljnoj proveri i da li je nesumnjivo utvrdio njihovu verodostojnost.
Ustavni sud smatra da je u prvostepenoj presudi Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine pažljivo analiziran svaki pojedinačni dokaz, te da su iskazi svedoka saradnika cenjeni kako u odnosu na iskaze drugih ispitanih svedoka, tako i u vezi sa ostalim dokazima koji su izvedeni u toku postupka. Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine je , kao drugostepeni sud , u tački 4.2, odnosno na str. 26. i 27. osporene presude, dao detaljne i jasne ustavnopravno prihvatljiv e razlo ge za zaključak zašto je dodeljivanje statusa „svedoka saradnika“ okrivljenima (S .P. i B .L.) izvršeno u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, dok je na str. 36. do 39. data razumljiva i sa stanovišta Ustavnog suda prihvatljiva ocena iskaza svedoka saradnika .
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud naročito napominje da svedok saradnik ima dužnost da govori istinu, za razliku od okrivljenog, tako da je kada su okrivljeni S.P. i B.L. postali svedoci saradnici u konkretnom slučaju, nastala njihova dužnost da iskažu istin u i da se ništa što im je poznato o predmetu suđenja neće prećutati, a kako to proizlazi iz odredbe člana 504t stav 5. ZKP. Ustavni sud napominje da je ocenio i da su u osporenoj drugostepenoj presudi dati jasno obrazloženi razlozi zašto je dodeljivanje statusa „svedoka saradnika“ izvršeno u skladu sa relevantnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, te zašto nije bilo razloga da im se u toku postupka taj status oduzme.
Takođe, Apelacioni sud u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine , u tački 6, odnosno na str. 46-50 . osporene drugostepene presude, u delu u kome su detaljno obrazloženi i razlozi za preinačenje presude u odnosu na optuženu, ovde podnositeljku ustavne žalbe, između ostalog navodi i da: „ … se neosnovano žalbom opt. K. i njenog branioca osporava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, jer je prvostepeni sud na osnovu ocene izvedenih dokaza pravilno utvrdio da je opt. K . u svemu postupala na način opisan u izreci prvostepene presude. Naime, nesporno je utvrđeno da je opt. N . K . ispred hangara udarila jednog zarobljenika nogom u „cevanicu” tj. nogu, što je, prema obrazloženju pobijane presude, utvrđeno iz iskaza svedoka saradnika br. 1 i svedoka S, pa su stoga neprihvatljivi navodi žalbi u kojima se ukazuje na razlike u tim iskazima i u vezi sa tim i osporava istinitost tih iskaza. Nisu odlučne činjenice na koje se u žalbama ukazuje, kao npr. razlike u pogledu toga da li je zarobljenik udaren u hangaru ili ispred hangara, da li je nakon toga doveden kod majora V. ili nije, itd. Takođe, insistiranje u žalbama u vezi sa utvrđivanjem identiteta ubijenog zarobljenika koji se u izreci pobijane presude označava sa NN, dok se u obrazloženju analiziraju dokazi kojima prvostepeni sud ipak pokušava da utvrdi ime i prezime tog čoveka, nisu odlučne činjenice, tako da se tim navodima ne dovodi u pitanje činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud. Naime, utvrđivanje tačnog identiteta ubijenog lica, činjenice da li je on bio nekakav šef odnosno pretpostavljeni opt. K . ili samo kolega sa posla ne predstavlja odlučne činjenice … niti bi ta činjenica bila bitno obeležje ovog krivičnog dela. Samim time, ukazivanje u žalbama na nove dokaze, odnosno ukazivanje na nova imena i prezimena pretpostavljenih i rukovodilaca okrivljene N . K . u RK „N . ”, čime bi se osporilo da je ubijeni bio pretpostavljeni okrivljenoj K, pa bi zbog toga izostao i razlog da ga ona ubije, što implicitno proizlazi kao osnovni razlog za udaranje i kasnije ubijanje tog lica, nema potrebnu težinu kojom bi se dovele u sumnju odlučne činjenice u odnosu na opt. K, a to je upravo da je ona, na način opisan u izreci pobijane presude lišila života jednog ratnog zarobljenika, Tvrdnje da svedok saradnik br. 1 svojim neistinitim iskazom želi da spreči da se otkrije istina i njegova uloga u događajima na Ovčari i Grabovu, te da se osveti opt. Kalabi, koja o njemu i njegovom ponašanju moguće je dosta zna, obzirom da je svedok saradnik br. 1 za vreme vukovarske operacije bio smešten u njenoj kući, predstavljaju sopstvenu ocenu iskaza svedoka saradnika br. 1 i nisu ničim potkrepljene, pa ih ovaj sud ne može prihvatiti.“.
Ustavni sud napominje da se i Okružni sud u Beogradu – Veće za ratne zločine u presudi Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine detaljno izjasnio, u skladu sa standardima prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, i na gore iznete okolnosti koje su iznete i kao navodi ustavne žalbe. Takođe, u osporenim presudama postupajući sudovi su obrazložili, na ustavnopravno prihvatljiv način, i zašto su odbijeni dokazni predlozi podnositeljke ustavne žalbe.
Imajući u vidu navedeno, stanovišta prvostepenog i drugostepenog suda prihvata i Ustavni sud, jer razloge navedene u presudama ocenjuje kao detaljne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive, zbog čega i tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da su iskazi svedoka saradnika pravno nevaljani i neistiniti, Ustavni sud smatra neosnovanim.
5.2. Drugo, podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenim presudama kako Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine, tako i Vrhovnog kasacionog suda povređeno i pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje. Ocenjujući osnovanost tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, okrivljenom u krivičnom postupku garantovao i pravo na nepristrastan sud, odnosno pravo da nepristrasan sud odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv okrivljenog. Ova ustavna garancija je uređena odredbom člana 40. ZKP, kao poseban institut krivičnog procesnog prava – izuzeće sudija. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da ratio legis instituta izuzeća sudije jeste da obezbedi da sudija, koji je inače apstraktno sposoban da vrši sudijsku funkciju u bilo kom krivičnom postupku, ne učestvuje u postupku povodom određene krivične stvari zbog postojanja određenog razloga koji dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost. To može da bude određeni lični interes sudije u samoj stvari, postojanje određenog odnosa sa strankama i drugim učesnicima krivičnog postupka ili vršenje u istom krivičnom postupku sudijskih ili nesudijskih funkcija.
Povredu označenog prava u odnosu na osporenu drugostepenu presudu podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže time „ da je Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, u pogledu dvojice članova veća – magistra S.J. i O.H. bio nepropisno sastavljen“, jer su u većima koja su odlučivala o molbama podnositeljke ustavne žalbe za uslovni otpust nalazili, „pored sudije S.V, čije je učešće u prethodnom drugostepenom postupku Ustavni sud poništio, i sadašnji predsednik drugostepenog veća magistar S.J. i kao član veća O.H, koji je učestvovao i treći put u odlučivanju o uslovnom otpustu podnositeljke ustavne žalbe“, a u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda da „je u veću, pored pojedinih sudija već iz Apelacionog suda … učestvovala sudija R.D.D, koja je, postupajući kao sudija Apelacionog suda u Beogradu povodom žalbe zamenika Tužioca za ratne zločine protiv odluke Višeg suda Odeljenja za ratne zločine da se usvoji molba N. K . za uslovni otpust, svojim rešenjem br. Kž.2. Po2-5/13 od 22. januara 2013. godine, kao član veća, istu ukinula“.
Ustavni sud ove navode podnositeljke ustavne žalbe ocenjuje kao neosnovane. Naime, najpre u odnosu na osporenu drugostepenu presudu Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine, podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na nepristrasan sud povređeno time što su dvoje od pet sudija – članova veća (predsednik veća sudija mr S.J. i sudija O.H.) koji su učestvovali u donošenju te presude, prethodno učestvovali u donošenju sudskih odluka kojima su pravnosnažno odbijane njene molbe za uslovni otpust (sudija mr S.J. u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.2. Po2. 12/13 od 25. februara 2013. godine , sudija O.H. u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.2. Po2. 5/13 od 22. januara 2013. godine, a obe sudije u donošenju reš enja Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.2. Po2. 20/13 od 5. juna 2013. godine).
S tim u vezi, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ističe svoj stav da iz odredaba važećeg ZKP 2011 proizlazi da postupak za puštanje osuđene na uslovni otpust nije krivični postupak, niti njegov deo, nego poseban postupak regulisan odredbama ZKP 2011 koji se pokreće molbom osuđen e podnetom sudu koji je sudio u prvom stepenu i da sud ispituje ispunjenost uslova potrebnih da bi osuđen a mog la biti pušten a na uslovni otpust, o čemu donosi odluku. Usvajanje molbe za puštanje na uslovni otpust ima za posledicu otpuštanje osuđen e sa izdržav anja kazne pre njenog isteka , ali ne i preinačenje pravnosnažne presude u pogledu odluke o kazni, niti odluke o utvrđenoj krivičnoj odgovornosti osuđenog lica. Polazeći od izloženog, Ustavni sud oce njuje da se u postupku po molbi za puštanje na uslovni otpust ne odlučuje o pravima, obavezama ili krivici za neko kazneno delo podnositeljke ustavne žalbe, pa se stoga i ne radi o „suđenju“ u smislu garancija koje pruža odredba člana 32. stav 1. Ustava. U konkretnom slučaju, o krivičnim optužbama protiv podnositeljke ustavne žalbe odlučeno je u krivičnom postupku koji je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine, koja je samo u pogledu odluke o kazni preinačena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine, dok je rešenjima Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine kojima su pravnosnažno odbijane njene molbe za uslovni otpust odlučivano samo o tome da li su ispunjeni zakonski uslovi za njeno puštanje na uslovni otpust. Pri tome, uslovni otpust sa izdržavanja kazne ne predstavlja Ustavom zajemčeno subjektivno pravo osuđenog lica. Po oceni Ustavnog suda, ishod takvog postupka nikako ne može biti izmena odluke o krivičnoj odgovornosti podnositeljke ustavne žalbe , niti u konkretnom slučaju odluke suda kojima je odbijena kao neosnovana molba podnositeljke ustavne žalbe za puštanje na uslovni otp ust sa izdržavanja kazne zatvora mogu dovesti do povrede njenih ustavnih prava. Istovetan pravni stav Ust avni sud je već iskazao u svom Rešenju Už-2059/10 od 18. novembra 2010. godine.
Imajući u vidu da postupak za puštanje osuđene na uslovni otpust nije krivični postupak, niti njegov deo, to Ustavni sud ne nalazi ustavnopravno prihvatljivom tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da joj je pravo na nepristrasan sud povređeno time što su dvoje od pet sudija – članova veća (predsednik veća sudija mr S.J. i sudija O.H.), koji su učestvovali u odlučivanju o žalbi podnositeljke ustavne žalbe i donošenju drugostepene krivične presude, učestvovali i u donošenju rešenja kojima je pravnosnažno odlučivano o uslovn om otpust u istog lica. Tim pre što je Ustavni sud u ovom postupku utvrdio da su u jednom od postupaka za puštanje osuđene na uslovni otpust, upravo sudije mr S.J. i O.H, kao članovi veća, učestvovali i u donošenju rešenj a Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.2. Po2. 51/12 od 26. novembra 2012. godine, kojim je bila uvažena žalba branioca osuđene, ovde podnositeljke ustavne žalbe i ukinuto rešenje Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po2. 16/10 (K.V. 4/06) Kuo. Po2. 3/12 od 4. oktobra 2012. godine, kojim je bila odbačena molba branioca osuđene za uslovni otpust i predmet vraćen prvostep enom sudu na ponovno odlučivanje. Sve ovo se, prema oceni Ustavnog suda, u okolnostima konkretnog slučaja, ne može smatrati dovoljnim da ukaže na postojanje objektivne opravdane bojazni u nepristrasnost sudije.
Ustavni sud je , imajući u vidu značaj prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje, i u ovom predmetu posebno imao u vidu činjenicu da su troje sudija – imenovani mr S.J. i O.H, kao i dr M.M. bili članovi petočlanog veća , koji su ranije u ovom krivičnom postupku učestvovali u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine, kao i da su navedene sudije bili članovi i petočlanog veća koje je donelo osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine. Međutim, O dlukom Ustavnog suda Už-4461/2010 od 12. decembra 2013. godine svojevremeno je usvojena ustavna žalba S. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1 Po2-1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine i utvrđeno da je tom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na nepristrasan sud kao sastavni deo prava na pravično suđenje, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je naloženo da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi koju je S. R . izjavio protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine. Takođe, određeno je da Odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo i prema svim ostalim licima iz predmeta Kv. 4/06, a koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i taj podnosilac ustavne žalbe. Navedena presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine je potom ukinuta presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. R Z. 2/14 od 19. juna 2014. godine. Kako je, u konkretnom slučaju, reč o osporenoj presudi Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine, koja je doneta u postupku po žalbi protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06, to Ustavni sud ukazuje da napred navedene sudije – mr S.J. i O.H. očigledno nisu učestvovale u donošenju i prvostepene i drugostepene presude protiv podnositeljke ustavne žalbe . Navedene sudije su bili članovi veća Apelacionog suda u Beogradu, kao žalbenog suda, koje je donelo (ukinutu) presudu Kž.1. Po.2. 1/10 od 14, 15, 16, 17, 18, 21. i 23. juna 2010. godine i samu ovde osporenu presudu Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine , ali nisu učestvovali u donošenju meritorne (prvostepene) odluke o optužbi protiv podnositeljke ustavne žalbe . Do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava bi nesumnjivo došlo da su napred navedene sudije učestvovale i u donošenju prvostepene i u donošenju drugostepene presude, protivno odredbama ZKP, a do čega u konkretnom slučaju očito nije došlo.
Ustavni sud ukazuje i na to da je i Vrhovni kasacioni sud na strani 7. svoje presude Kzz. RZ . 4/18 od 27. marta 2018. godine ocenio istaknutu povredu prava na nepristrasan sud iz člana 32. stav 1. Ustava, na način koji je u potpunosti ustavnopravno prihvatljiv i za Ustavni sud.
Stoga je Ustavni sud i u ovom delu, u pogledu navoda podnosi teljke ustavne žalbe o povredi prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da su neutemeljeni.
5.3. Treće, podnositeljka ustavne žalbe smatra i da joj je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda takođe povređeno pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje. Povredu tog prava u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže time da „je u veću, pored pojedinih sudija već iz Apelacionog suda … učestvovala sudija R.D.D, koja je, postupajući kao sudija Apelacionog suda u Beogradu povodom žalbe zamenika Tužioca za ratne zločine protiv odluke Višeg suda Odeljenja za ratne zločine da se usvoji molba N . K . za uslovni otpust, svojim rešenjem br. Kž.2. Po2-5/13 od 22. januara 2013. godine, kao član veća, istu ukinula“. Naime , podnositeljka ustavne žalbe i u ovom slučaju smatra da joj je pravo na nepristrasan sud povređeno time što je jedna od pet sudija – članova veća Vrhovnog kasacionog suda (sudija R.D.D.) koja je učestvovala u odlučivanju o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca podnositeljke ustavne žalbe i donošenju te osporene presude, prethodno učestvovala u donošenju jednog od rešenja kojim je pravnosnažno odbijena njena molbe za uslovni otpust (rešenje Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.2. Po2. 5/13 od 22. januara 2013. godine, kojim je uvažena žalba zamenika Tužioca za ratne zločine, ukinuto rešenje Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po2. 16/10 (K.V. 4/06) Kuo. Po2. 6/12 od 9. januara 2013. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ).
Ustavni sud i ove navode podnositeljke ustavne žalbe ocenjuje kao neosnovane, imajući u vidu, kako je to već prethodno i navedeno, da postupak za puštanje osuđene na uslovni otpust nije krivični postupak, niti njegov deo, to Ustavni sud ne nalazi ustavnopravno prihvatljivom tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da joj je pravo na nepristrasan sud moglo biti povređeno učešćem jedne sudije – člana veća u donošenju presude o vanrednom pravnom leku, koja je prethodno učestvovala u donošenju rešenja kojima je pravnosnažno odlučivano o uslovnom otpustu istog lica.
Stoga je Ustavni sud i u ovom delu navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, ocenio kao neutemeljene.
5.4. Četvrto, u vezi sa tvrdnjama podnositeljke ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči ni jedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već ono ima akcesorni karakter, te se povreda zabrane diskriminacije može utvrditi samo u slučaju postojanja povrede nekog od zajemčenih ljudskih prava ili sloboda, ukoliko su pruženi dokazi za povredu ovog načela. Kako Ustavni sud nije utvrdio povrede nekog od Ustavom zajemčenih ljudskih prava ili sloboda, to nije našao ni da su osnovane iznete tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.
6. Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava osporenim presudama Okružnog suda u Beogradu – Veće za ratne zločine Kv. 4/06 od 12. marta 2009. godine, Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.2. 2/14 od 24. novembra 2017. godine i Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 4/18 od 27. marta 2018. godine , te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.
7. U odnosu na navode ustavne žalbe kojima podnositeljka polemiše sa ocenama i stavovima izraženim u presudi Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 2/14 od 19. juna 2014. godine, Ustavni sud je, suprotno tim navodima , utvrdio da ova osporena presuda sadrži detaljno i jasno obrazloženje , zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom t umačenju merodavnog prava, te je, stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se izneti navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude.
Dodatno, Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe u vezi istaknutih povred a prava iz čl . 33, 34. i 36. Ustava, isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio , odlučujući kao drugom delu izreke.
8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.