Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu Tome Mirosavca, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje od 1999. godine. Nalaže se sudu da postupak okonča u najkraćem roku. Žalba prvobitnog poverioca Miroslava Rodića se odbacuje zbog nedostatka legitimacije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2028/2009
07.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Katarina Manojlović Andrić, Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Rodića i Tome Mirosavca, obojice iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Tome Mirosavca i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 156/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se ustavna žalba Miroslava Rodića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku iz tačke 1.

4. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Miroslav Rodić i Toma Mirosavac, obojica iz Novog Sada, su 28. oktobra 2009. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 384/99.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je nadležni sud u Novom Sadu doneo izvršnu presudu još 1998. godine i da ovaj izvršni postupak traje već 10 godina, pa podnosioci ustavne žalbe smatraju da je povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku; da je izvršni dužnik imao za cilj opstrukciju ovog postupka i da je “propustima prvostepenog suda Miroslav Rodić doveden u bezizlaznu situaciju, pa je preneo svoja poverilačka prava na gospodina Tomu Mirosavca“; da je postupajući sud održao četiri ročišta za prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika i “da se očekuje i peta licitacija pa se i taj rok odugovlači još od 12. maja 2008. godine do daljnjeg“. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu i naloži nadležnom izvršnom sudu da okonča ovaj postupak.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu I. 384/99, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac Miroslav Rodić, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 16. februara 1999. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Momčila Zeca, na osnovu pravnosnažne presude istog suda P. 1474/96 od 15. septembra 1997. godine, kojom je obavezan dužnik da isplati poveriocu novčani iznos od 49.526,17 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. juna 1997. godine i troškove parničnog postupka u iznosu od 8.750,00 dinara. Predložio je da se izvršenje sprovede plenidbom, procenom i prodajom pokretne imovine izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Novom Sadu je 22. februara 1999. godine doneo rešenje o izvršenju I. 384/99, kojim je usvojio predlog za izvršenje poverioca i odredio troškove izvršenja u iznosu od 2.245,00 dinara.

Postupajući sudija je 18. marta 1999. godine naložio sudskom izvršitelju da preduzme odgovarajuće radnje u cilju sprovođenja izvršenja. Sudski izvršitelj je u zapisniku od 2. oktobra 1999. godine konstatovao da je izašao na lice mesta, da je otac izvršnog dužnika vlasnik stana koji se nalazi u ulici Bate Brkića br. 32 u Novom Sadu i da u tom stanu nema pokretnih stvari dužnika, te da on ima svoju kuću u Ulici Kisačka br. 11 u Novom Sadu.

Imajući u vidu navedeno, izvršni poverilac je 4. oktobra 1999. godine tražio od prvostepenog suda da sprovede izvršenje zaplenom, popisom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika koje se nalaze u njegovoj stambenoj zgradi u Ulici Kisačka br. 11 u Novom Sadu. Sudski izvršitelj je u zapisniku od 18. januara 2000. godine konstatovao da je izašao na lice mesta, da je izvršni dužnik prodao stanove u stambenoj zgradi u Ulici Kisačka br. 11 i da stanari imaju ugovore o kupoprodaji kao dokaz o tome, te da se prodavnica nameštaja ne vodi na dužnika i da je on prodao vozila koja je naznačio izvršni poverilac.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 9. marta 2000. godine predložio da se promeni sredstvo izvršenja, tako što je tražio da se izvrši plenidba, procena i prodaja četvorosobnog stana izvršnog dužnika, koji se nalazi u prizemlju stambene zgrade u Ulici Kisačka br. 11.

Prvostepeni sud je 14. marta 2000. godine doneo rešenje I. 384/99, kojim je usvojio predlog izvršnog poverioca za promenu sredstva izvršenja. Izvršni dužnik je 23. marta podneo prigovor protiv prvostepenog rešenja.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, veće Opštinskog suda u Novom Sadu je rešenjem Ipv. (I) 181/2000 od 19. aprila 2000. godine odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje.

Postupajući po nalogu prvostepenog suda da izvrši veštačenje na okolnost vrednosti predmetne nepokretnosti izvršnog dužnika, Zavod za sudska veštačenja u Novom Sadu je 20. septembra 2002. godine dostavio nalaz u kome je istakao da u prizemlju stambene zgrade u Ulici Kisačka br. 11 ne postoji četvorosobni stan, već poslovni prostor koji je dužnik prodao Vojinu Grlici. Prvostepeni sud je 2. juna 2003. godine ekspedovao strankama nalaz veštaka.

Izvršni poverilac je podneskom od 22. avgusta 2003. godine predložio da se promeni predmet izvršenja, ističući da je izvršni dužnik suvlasnik na k.p. br. 315/9 i 316/1 KO Novi Sad i da je počeo neovlašćeno da gradi objekat na tim parcelama, te je tražio od suda da zabrani dalju gradnju i da se proda taj objekat. Opštinski sud u Novom Sadu je 2. septembra 2003. godine doneo rešenje I. 384/99, kojim se menja rešenje o izvršenju od 22. februara 1999. godine u pogledu sredstva i predmeta izvršenja, tako što se određuje izvršenje prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika – stambena poslovna zgrada, koja je sagrađena na k.p. 316/1 KO Novi Sad. Izvršni dužnik je 12. septembra 2003. godine izjavio prigovor na prvostepeno rešenje.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika, veće Opštinskog suda u Novom Sadu je rešenjem Ipv. (I) 242/02 od 13. maja 2004. godine odbilo kao neosnovan prigovor i potvrdilo prvostepeno rešenje.

U spisima predmeta postoje podaci da je prvostepeni sud održao četiri ročišta za javnu prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika, da prodaja nije izvršena jer se nije pojavio zainteresovani kupac i da je poslednje ročište za javnu prodaju održano 6. oktobra 2008. godine.

Izvršni poverilac Miroslav Rodić je podneskom od 13. februara 2009. godine obavestio prvostepeni sud da je preneo potraživanje Tomi Mirosavcu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu ugovora o ustupanju potraživanja koji je zaključen 9. februara 2009. godine i overen pod brojem Ov1. 4403/09 od 10. februara 2009. godine, pa je tražio da se ubuduće kao izvršni poverilac u ovom postupku pojavljuje Toma Mirosavac.

Opštinski sud u Novom Sadu je 19. marta 2009. godine doneo rešenje I. 384/99, kojim je: u stavu I izreke odbacio kao nedozvoljen prigovor trećeg lica Zorice Zec da se ne dozvoli izvršenje na navedenoj nepokretnosti; u stavu II izreke dozvolio da se precizira predmet izvršenja, tako što je posebno označio posebne stambene jedinice na koje se izvršenje odnosi; a u stavu III izreke utvrdio da je Toma Mirosavac pravni sledbenik Miroslava Rodića i da je on sada izvršni poverilac u ovom izvršnom postupku. Prvostepeno rešenje je 15. juna 2009. godine ekspedovano iz suda, a treće lice Zorica Zec je 13. jula podnela prigovor protiv prvostepenog rešenja.

Odlučujući o prigovoru trećeg lica, veće Opštinskog suda u Novom Sadu je rešenjem Ipv. (I) 82/09 od 11. decembra 2009. godine odbilo prigovor trećeg lica i potvrdilo prvostepeno rešenje.

Nakon formiranja nove mreže sudova, Osnovni sud u Novom Sadu je preuzeo ovaj predmet radi postupanja i on je sada zaveden pod brojem I. 156/10. Prvostepeni sud je 8. aprila 2011. godine doneo zaključak, kojim je zakazao ročište za javnu prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika za 23. maj 2011. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je doneo rešenje I. 156/10 od 9. maja 2011. godine, kojim je prekinuo izvršenje u ovoj pravnoj stvari, zbog smrti izvršnog dužnika.

Prvostepeni sud je zaključkom od 16. maja 2011. godine odbacio kao preuranjen predlog izvršnog poverioca za nastavak izvršnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SFRJ“, br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93 i 24/94), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 10. stav 1.); da se rešenje o izvršenju na pokretnim stvarima dostavlja dužniku prilikom preduzimanja prve izvršne radnje, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 73) (član 39. stav 4.); da će službeno lice pre nego što pristupi popisu predati dužniku rešenje o izvršenju i pozvaće ga da plati iznos za koji je određeno izvršenje zajedno sa kamatom i troškovima i da će se rešenje o izvršenju dostaviti naknadno, ako dužniku nije moglo da se preda prilikom popisa (član 73. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01) (u daljem tekstu: ranije važeći ZIP), koji je stupio na snagu 7. jula 2000. godine i koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da će se izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja i obezbeđenja takvog potraživanja odrediti i sprovesti u obimu koji je potreban za namirenje, odnosno obezbeđenje tog potraživanja (član 5.); da izvršni postupak u prvom stepenu vodi i odluke donosi sudija pojedinac, a o prigovoru odlučuje veće trojice sudija istog suda (član 6. stav 1.); da je o prigovoru sud dužan da odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora (član 10. stav 2.); da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim saveznim zakonom nije drukčije određeno (član 14.); da se izvršenje određuje i na predlog lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao poverilac, ako ono javnom ili po zakonu overenom privatnom ispravom dokaže da je potraživanje na njega preneseno ili je na drugi način prešlo, a za slučaj da to nije moguće, prenos potraživanja se dokazuje pravnosnažnom odlukom donesenom u parničnom postupku (član 23. stav 1.); da se kao sredstvo izvršenja radi ostvarenja novčanog potraživanja može, pored ostalog, odrediti i prodaja nepokretnosti (član 28.); da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi upisom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom (član 135.); da će sud pristupiti utvrđivanju vrednosti nepokretnosti po donošenju rešenja o izvršenju, da se vrednost nepokretnosti utvrđuje na osnovu procene veštaka i drugih činjenica u visini njene tržišne cene na dan procene i da će sud, na predlog stranke, koji mora biti podnesen najdocnije osam dana pre ročišta za prodaju, na ročištu za prodaju zaključkom ponovo utvrditi vrednost nepokretnosti, ako stranka učini verovatnim da se ta vrednost znatno izmenila od dana prethodnog utvrđivanja vrednosti do dana prodaje (član 144. st. 1, 2. i 4.); da po pravnosnažnosti rešenja o izvršenju i rešenja o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti, sud donosi zaključak o prodaji nepokretnosti kojim se određuju način i uslovi prodaje, kao i vreme i mesto prodaje ako se prodaja vrši putem nadmetanja (član 147. stav 1.); da će sud, ako se nepokretnost nije mogla prodati na drugom ročištu, naredna ročišta odrediti samo na predlog poverioca, da predlog za određivanje novog ročišta za prodaju poverilac ne može staviti pre isteka tri meseca od dana prethodnog ročišta, niti po isteku jedne godine od tog dana i da će sud obustaviti izvršenje ako poverilac ne stavi predlog u roku određenom u stavu 2. ovog člana (član 160. st. 1, 2. i 3.); da će se postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona (član 262.).

Odredbom člana 304. Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od navedenog datuma shodno primenjivao na izvršni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba, propisano je: da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će se, pored ostalih, odredbe čl. 341. shodno primenjivati i na rešenja (član 354.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe Miroslav Rodić pokrenuo izvršni postupak 16. februara 1999. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Novom Sadu i da prinudno izvršenje još nije okončano.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da je Miroslav Rodić ustupio Tomi Mirosavcu potraživanje koje je prinudnim putem pokušao da ostvari u ovom izvršnom postupku i da je pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu I. 384/99 od 13. februara 2009. godine Tomi Mirosavcu priznat status izvršnog poverioca u ovom predmetu. Stoga je Ustavni sud stao na stanovište da se, u odnosu na Tomu Mirosavca, razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta njegovog stupanja u ovaj izvršni postupak. U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da izvršni postupak, u odnosu na navedenog podnosioca ustavne žalbe, traje već dve godine i četiri meseca i da ovo izvršenje još uvek nije okončano, imajući u vidu da je rešenjem od 9. maja 2011. godine prekinut izvršni postupak zbog smrti izvršnog dužnika. Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da u ovoj pravnoj stvari nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su uticala na dužinu trajanja postupka. Naime, izvršni sud je trebalo samo da sprovede izvršenje prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika, jer je rešenje o prinudnom izvršenju postalo pravnosnažno nepunih pet godina pre nego što je Toma Mirosavac stupio u postupak.

Analizirajući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on preduzeo sve procesne radnje da se ovaj izvršni postupak okonča u najkraćem mogućem roku.

S obzirom na to da je ovo prinudno izvršenje usled neažurnog i nedelotvornog postupanja Opštinskog suda u Novom Sadu trajalo već 10 godina do stupanja Tome Mirosavca u postupak (u ovom predmetu je kao sredstvo izvršenja prvo predložena prodaja pokretnih stvari izvršnog dužnika, te je sudski izvršitelj tek nakon nepunih šest meseci postupio po nalogu postupajućeg sudije i izašao na lice mesta, kako bi pristupio popisu pokretnih stvari izvršnog dužnika; prvostepenom sudu je trebalo osam meseci da odluči o prigovoru izvršnog dužnika protiv prvostepenog rešenja o izvršenju I. 384/99 od 2. septembra 2003. godine, iako je prema odredbi člana 10. stav 2. ranije važećeg ZIP bio dužan da o prigovoru odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora; Opštinski sud u Novom Sadu je tek nakon nepunih devet meseci otpravio strankama nalaz i mišljenje veštaka od 20. septembra 2002. godine itd.), te da od navedenog momenta izvršni postupak traje dve godine i četiri meseca i da prvostepeni sud treba samo da sprovede izvršenje prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika, Ustavni sud je zaključio da se takvo postupanje izvršnog suda po predlogu Tome Mirosavca ne može smatrati efikasnim, u smislu odredbe člana 4. stav 1. ranije važećeg ZIP, koji afirmiše načelo hitnosti u ovoj vrsti građanskosudskog postupka. U tom smislu, treba istaći i da je prvostepeni sud rešenje I. 384/99 od 19. marta 2009. godine otpravio strankama tek 15. juna 2009. godine, uzimajući u obzir odredbe člana 341. stav 1. i člana 354. Zakona o parničnom postupku, koje su se shodno primenjivale na predmetni izvršni postupak.

Polazeći od iznetih razloga i drugih brojnih propusta sudova koji su postupali u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe Tome Mirosavca na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Novom Sadu da preduzme sve neophodne mere, kada se stvore odgovarajući procesni uslovi, kako bi se izvršni postupak po predlogu za izvršenje Tome Mirosavca okončao u najkraćem roku.

7. Imajući u vidu da navedeni podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je zaključio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“, pa je odlučio kao u tački 4. izreke.

8. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi podnosioca ustavne žalbe Miroslava Rodića, Ustavni sud je najpre konstatovao da su isključivo strankama u izvršnom postupku obezbeđene garancije iz člana 32. stav 1. Ustava i da je navedeni podnosilac ugovorom o cesiji od 10. februara 2009. godine ustupio Tomi Mirosavcu potraživanje, koje je prinudnim putem pokušao da ostvari u predmetnom izvršnom postupku, te da je pravosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu I. 384/99 od 19. marta 2009. godine priznat Tomi Mirosavcu status izvršnog poverioca u ovoj pravnoj stvari.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da se u ovom predmetu više ne odlučuje o pravima Miroslava Rodića (već o pravima prijemnika Tome Mirosavca) i da je ustavna žalba navedenog podnosioca nedopuštena zbog nepostojanja stranačke legitimacije za njeno podnošenje, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

 

 

 

 

Slični dokumenti

• Už 8406/2017: Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 681/2009: Rešenje Ustavnog suda o neprihvatanju inicijativa za ocenu zakonitosti pravilnika o tehničkoj dokumentaciji
• Už 2180/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku
• Už 2694/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 341/2008: Povreda prava na imovinu zbog neizvršenja presude protiv preduzeća u restrukturiranju
• Už 1645/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu i suđenje u razumnom roku
• Už 43/2010: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku