Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 15 godina. Utvrđeno je da je prekomernom trajanju postupka odlučujuće doprineo prvostepeni sud. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović An drić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Mladenovića iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Mladenovića iz Beograda i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9364/01, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 128/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Mladenović iz Beograda je 5. novembra 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Vojina Biljića iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9364/01.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je 26. novembra 1996. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade nematerijalne i materijalne štete pretrpljene zbog neosnovanog lišenja slobode, te da je delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu od 26. januara 1999. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu od 16. septembra 1999. godine, odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete. Podnosilac dalje navodi da je o zahtevu za naknadu materijalne štete zbog gubitka vrednosti osnovnih sredstava preduzeća čiji je bio suvlasnik, odlučeno delimičnom presudom istog suda, sedam godina kasnije 4. oktobra 2007. godine, da je ova presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 11. jula 2008. godine, da je u ponovnom postupku prvostepeni sud 18. februara 2009. godine ponovo doneo delimičnu presudu u pogledu ovog zahteva , a da nije odlučio o zahtevu za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene dobiti. Takođe je naveo da je u toku postupak po žalbi pred Okružnim sudom u Beogradu, da predmetni parnični postupak traje već 13 godina, zbog čega smatra da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Povredu prava iz člana 58. Ustava Republike Srbije obrazlaže navodima da mu je dugotrajnim vođenjem parničnog postupka uskraćeno pravo na imovinu, egzistenciju, zaposlenje i život, te da je dugotrajno lišenje slobode, kod njega izazvalo gubitak zdravlja, imovine i prava na zaposlenje. Predlaže da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih prava i isplati naknada štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 128/10, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Dušan Mladenović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 26. novembra 1996. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i naknade materijalne štete u vidu izgubljene dobiti, po kojoj je formiran predmet P. 7136/96.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 13. februar 1997. godine. Zbog nepristupanja uredno pozvanih punomoćnika tužioca i zakonskog zastupnika tužene na ročište zakazano za 4. februar 1998. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 7136/96, kojim je utvrđeno da predmetni parnični postupak miruje. Po predlogu punomoćnika tužioca od 11. maja 1998. godine postupak je nastavljen i ročište je zakazano za 14. septembar 1998. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 26. januara 1999. godine doneo delimičnu presudu P. 7136/96 kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4646/99 od 10. juna 1999. godine, pozivjući se na Uredbu o izmeni Uredbe u stavljanju u stanje mirovanja sudskih i drugih postupaka za naknadu štete pokrenutih do proglašenja ratnog stanja („Službeni list SRJ“ od 13. maja 1999. godine), vratio spise predmeta P. 7136/96 prvostepenom sudu. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 5918/99 od 16. septembra 1999. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene, a prvostepena delimična presuda P. 7136/96 od 26. januara 1999. godine je potvrđena.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom, u periodu od 8. marta 2000. godine do 20. oktobra 2000. godine, zakazana su tri ročišta od kojih nijedno nije održano, zbo g nemogućnosti uručenja poziva punomoćnuku tužioca, koji je prema konstatacijama na povratnicama „nepoznat“ na adresi na koju mu je do tada vršena dostava pismena i poziva .

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7136/96 od 18. januara 2001. godine utvrđeno je da je tužba povučena, jer su se po drugi put stekli uslovi za mirovanje postupka. Protiv ovog rešenja žalbu je izjavio tužilac, a Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4677/01 od 14. juna 2001. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi odluke o tužiočevom predlogu za povraćaj u pređašnje stanje. Prvostepeni sud je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje na ročištu održanom 8. novembra 2001. godine.

U daljem toku postupka, do 4. oktobra 2007. godine, kada je doneta delimična presuda P. 9664/01 kojom je usvojen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zbog gubitka osnovnih sredstava preduzeća čiji je suvlasnik tužilac, Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao ukupno dvadeset pet ročišta, od kojih je četrnaest održano. Šest ročišta nije održano (18. novembra 2002. godine, 28. januara 2003. godine, 2. jun a 2003. godine, 16. septembra 2003. godine, 10 . novembra 2003. godine, 16. januara 2004. godine) zbog nemogućnosti uručenja poziva svedoku, čiju je tačnu adresu prebivališta, po nalogu suda, tužilac dostavio 30. novembra 2004. godine , i ovaj svedok je saslušan na ročištu 14. februara 2005. godine. U ovom delu postupka, na ročištu od 10. septembra 2002. godine, izveden je dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, kom prilikom je tužilac prvi put naveo da su nestala osnovna sredstva preduzeća čiji je bio suvlasnik. Podneskom od 24. februara 2005. godine tužilac je predložio da se saslušaju još dva svedoka, i ovi svedoci su saslušani na ročištu 14. aprila 2005. godine, odnosno 18. oktobra 2005. godine. Po nalogu suda, punomoćnik tužioca je podneskom od 2. novembra 2005. godine predložio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem na okolnost revalorizovane vrednosti nestalih osnovnih sredstava preduzeća čiji je bio suvlasnik, a na ročištu od 6. marta 2006. godine predložio je da sud odredi ličnost veštaka komisione struke. Dopisom od 20. jula 2006. godine veštak komisione struke obavestio je sud da „odustaje“ od veštačenja, jer se tužilac usprotivio zadatku veštačenja prema rešenju suda. Na ročištu od 16. oktobra 2006. godine, na predlog tužioca određeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, da bi zatim na ročištu od 8. decembra 2006. godine, po predlogu tužioca sud odredio komisijsko veštačenje od strane dva veštaka. Veštaci su nalaze i mišljenja dostavili 29. januara 2007. godine, odnosno 19. februara 2007. godine, a na ročištu od 10. aprila 2007. godine određeno je novo veštačenje od strane istih veštaka. Nakon obavljenih veštačenja i dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka sa više dopuna, tužilac je podneskom od 19. septemra 2007. godine, predatim na ročištu od 24. septembra predložio donošenje delimične presude kojom bi se obavezala tužena da mu na ime naknade materijalne štete zbog gubitka osnovnih sredstava preduzeća isplati traženi novčani iznos. Delimičnu presudu kojom je usvojen navedeni tužbeni zahtev prvostepeni sud je doneo 4. oktobra 2007. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2771/08 od 11. jula 2008. godine ukinuo delimičnu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9364/01 od 4. oktobra 2007. godine i vratio predmet prvostepenom sudu ali drugom veću, na ponovni postupak i odlučivanje, sa nalogom da prvostepeni sud raspravi osnov odgovornosti – uzročno posledičnu vezu .

U ponovnom postupku, pred prvostepenim sudom zakazano je devet ročišta, od kojih tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajuće sudije, a na ročištu od 18. februara 2009. godine glavna rasprava je zaključena i doneta je delimična presuda P. 9364/01 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražena naknada materijalne štete na ime oduzetih osnovnih sredstava preduzeća „Eseks komerc“. Pored toga, prvostepeni sud je 2. februara 2009. godine doneo rešenje o novčanom kažnjavanju tužioca zbog vređanja suda.

Radi odlučivanja o žalbama tužioca, spisi predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu su 21. maja 2009. godine dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu. Presudom Apelacionog suda u Beogradu (koji je nakon stupanja na snagu Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva (“Službeni glasnik RS“, broj 116/08) preuzeo predmete Okružnog suda u Beogradu), Gž. 5643/10 od 13. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena delimična presuda, a rešenjem istog suda Gž. 19245/10 od 3. novembra 2010. godine preinačeno je rešenje prvostepenog suda o novčanom kažnjavanju tužioca. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 30. decembra 2010. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 11. april 2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 621/11 od 14. septembra odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5643/10 od 13. maja 2009. godine, ocenivši da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužiočevo potraživanje zastarelo. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 28. oktobra 2011. godine, a naredbom suda od 12. decembra 2011. godine, ročište za glavnu raspravu je zakazano za 5. mart 2012. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku (član 10.); da sud rešava koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica (član 220. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje shodno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je preinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći (član 194. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacionopravni spor pokrenut 26. novembra 1996. godine podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan u pogledu tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete dostavljanjem presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5918/99 od 16. septembra 1999. godine tužiocu 26. oktobra 1999. godine, kao i u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete na ime oduzetih osnovnih sredstava preduzeća čiji je tužilac bio suvlasnik, dostavljanjem revizijske presude punomoćniku tužioca 10. novembra 2011. godine. Predmetni parnični postupak je i dalje u fazi prvostepenog odlučivanja u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene dobiti, imajući u vidu da postupajući sudovi (Prvi opštinski sud u Beogradu, sada Prvi osnovni sud u Beogradu) nisu još doneli nijednu prvostepenu presudu.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje 15 godina i tri meseca, i da je još uvek u fazi prvostepenog odlučivanja u pogledu jednog od postavljenih tužbenih zahteva, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupka i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, nije bilo složenih pravnih pitanja koja bi se odnosila na osnov tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, niti je utvrđenje činjeničnog osnova zahtevalo sprovođenje složenijeg i obimnijeg dokaznog postupka, da bi predstavljalo opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice . Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac u određenoj meri doprineo trajanju prvostepenog postupka. Tako je zbog nepristupanja punomoćnika tužioca i zakonskog zastupnika tužene na ročište zakazano za 3. februar 1998. go dine, prvostepeni sud utvrio mirovanje postupka, koji je nastavljen 14. septembra 1998. godine. Pored toga, punomoćniku podnosioca u periodu od 8. marta 2000. godine do 20. oktobra 2000. godine nije bilo moguće uručiti tri poziva, jer je bio „nepoznat“ na adresi na koju mu je prethodno vršena dostava pismena . Takođe, u periodu od 18. novembra 2002. godine do 14. februara 2005. godine, šest ročišta nije održano zbog nemogućnosti uručenja poziva svedoku, čiju je tačnu adresu podnosilac ustavne žalbe dostavio 30. novembra 2004. godine. Osim toga, doprinos trajanju postupka na strani podnosioca ustavne žalbe se ogleda i u tome što je njegov punomoćnik u podnesku od 2. novembra 2005. godine predložio izvođenje dokaza ekonomsko -finansijskim veštačenjem, a zatim na ročištu od 6. marta 2006. godine predložio da sud odredi veštaka komisione struke, nakon čega se podnosilac usprotivio veštačenju od strane veštaka komisione struke, da bi zatim, njegov punomoćnik podneskom od 6. septembra 2006. godine predložio ponovo zadatak i obim ekonomsko-finansijskog veštačenja, a na ročištu od 8. decembra 2006. godine predložio komisijsko veštačenje.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je dugom trajanju ovog parničnog postupka, nakon donošenja prvostepene delimične presude kojom je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, odlučujuće doprineo prvostepeni sud. Kada je reč o postupanju prvostepenog suda, ovde se naročito ima u vidu, da je princip dispozicije merodavan po pitanju koje činjenice treba da budu predmet dokazivanja, ali da sud nije vezan dokaznim predlozima stranaka. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je na predlog tužioca, dve godine izvodio dokaz ekonomsko–finansijskim i komisionim veštačenjem na okolnost visine revalorizovane vrednosti osnovnih sredstava preduzeća čiji je suvlasnik bio tužilac, iako tužilac u tom momentu nije bio istakao tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime oduzetih osnovnih sredstava preduzeća, već je samo u svom iskazu od 10. septembra 2002. godine prvi put naveo da su ova sredstva nestala, a zahtev u tom pravcu, koji sadrži pravnu posledicu o kojoj sud treba da odluči, prvi put je istakao u podnesku od 18. septembra 2007. godine, predat om na ročištu 24. septembra 2007. godine, predloživši donošenje delimične presude . Pri tome, prvostepeni sud nije doneo ni jednu odluku u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene dobiti, iako je ovaj zahtev istaknut još u tužbi podnetoj 26. novembra 1996. godine, a Prvi osnovni sud u Beogradu, pred kojim se sada vodi ovaj parnični postupak, prvo ročište za glavnu raspravu zakazao je četiri meseca posle vraćanja spisa iz Vrhovnog kasacionog suda.

Ustavni sud je ocenio da se ovako dugo trajanje sudskog postupka može pripisati nedelotvornosti nadležnog suda, pre svega Prvog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodi od podnošenj a tužbe 26. novembra 1996. godine, koji nije preduzimao sve zakonom propisane procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu P. 9364/01, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer ovaj parnični postupak, koji je pokrenut 1996. godine, još uvek nije okončan, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava obrazlaže navodima o tome da mu je „dugotrajnim vođenjem postupka uskraćeno pravo na imovinu, egzistenciju, zaposlenje i sam život“. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih individualnih prava stečenih na osnovu zakona, pa je u tom smislu, podnosilac ustavne žalbe dužan da navede ustavnopravne razloge i pruži dokaze da je u predmetnom parničnom postupku nepravedno lišen svojine. Polazeći od toga, da se u ustavnoj žalbi ne navode nikakvi razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku podnosilac ustavne žalbe nepravedno lišen prava svojine, već se povreda navedenog ustavnog prava zasniva isključivo na tvrdnji o dugom trajanju postupka, Ustavni sud je, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da mu se dosudi naknada štete zbog dužine trajanja ovog parničnog postupka. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja pravičnu adekvatnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog nedelotvornog postupanja suda.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo o dluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti