Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina i devet meseci. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete od 900 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 15385/12 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 10. marta 201 7. godine, preko punomoćnika B. T , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 15385/12, kao i protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 15385/12 od 21. aprila 2016. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6488/16 od 19. januara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak, koji je vođen radi isplate duga, trajao više od deset i po godina , iako se radi o postupku koji nije bio složen i nije zahtevao izvođenje većeg broja dokaza. Stoga je podnosilac ustavne žalbe istakao da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predmetne sudske odluke, u suštini, podnosilac osporava zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, bitnih povreda odredaba parničnog postupka i proizvoljne primene prava, te iz razloga što ne sadrže obrazloženj e u pogledu odlučujućih razloga. Naveo je da je zbog proizvoljne i očigledno diskriminatorne primene zakona stavljen u neravnopravan i diskriminatoran položaj. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene presud e, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 15385/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Ivan Đurić podneo je, 14. aprila 2006. godine, Drugom opštinskom sudu u Beogradu, tužbu protiv tuženih Živana Tacića i Dragana Tacića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate duga. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 2455/06. U toku postupka, predmet je usled prekida postupka dobio novi broj P. 7821/09, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, predmetni postupak je nastavio da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 60429/10.

U postupku prethodnog ispitivanja tužbe, nakon prijema odgovora na tužbu od 9. juna 2006. godine , održano je pripremno ročište za glavnu raspravu 1. novembra 2006. godine. U daljem toku postupka pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazanih trinaest ročišta za glavnu raspravu, održano je devet ročišta, dok četiri ročišta nisu održana, i to zbog određivanja prekida postupka usled smrti prvotuženog, zbog toga što su spisi predmeta izneti sudiji neposredno pred ročište , zbog sprečenosti postupajućeg sudije i iz razloga što su, kako je naved eno, združeni spisi drugog predmeta, koje je sud prethodno od arhive tog suda tražio radi uvida. Rešenjem od 21. decembra 2007. godine određen je prekid postupka zbog smrti prvotuženog, da bi po predlogu tužioca i nakon pribavljanja podataka od punomoćnika tuženog, postupajući sud doneo rešenje o nastavku postupka 17. novembra 2008. godine. U sprovedenom postupku izvedeni su dokazi saslušanjem stranaka i jednog svedoka i izvršeno je suočenje tuženog i svedoka , te je pročitana pismen a dokumentacij a. Zbog promene postupajućeg sudije, na ročištu od 9. aprila 2010. godine rasprava je počela iznova čitanjem spisa predmeta, a to je uslovilo i ponovno saslušanje stranaka. Na ročištu održanom 18. maja 2009. godine saslušane su stranke i jedan svedok i izvršeno je njihovo suočenje, dok su na ročištu održanom 14. aprila 2011. godine ponovo saslušane stranke i pročitana pismena dokumentacije, te je glavna rasprava i zaključena .

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60429/10 od 14. aprila 2011. godine, usvojen je tužbeni zahtevi tužioca za isplatu duga. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 31. maja 20 11. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4217/11 od 21. juna 2012. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 26. jula 201 2. godine.

Ponovni postupak vođen je prvo pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a od 2014. godine pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu, i to pod broj em P. 15385/12. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 5. februara 2013. godine, a potom, šest narednih ročišta nije održano. Ročište od 30. maja 2013. godine nije održano zbog toga što je punomoćnik tuženog neposredno na ročištu obavestio sud da je prestao da se bavi advokaturom i da neće više zastupati tuženog. Dva sledeća ročišta nisu održana zbog nemogućnosti da se tuženom dostavi poziv za ročište, pri čemu su pozivi vraćani sudu kao neuručeni, i to jednom s konstatacijom dostavljača da primalac nije tražio pismeno, a jednom da je odseljen , te je sud dostavljanje poziva za sledeće ročište pokušao na adresu preduzeća čiji je tuženi vlasnik i zakonski zastupnik, ali se pismeno ponovo vratilo s konstatacijom da tuženi nije tražio pismeno. Inače, iz spisa predmeta proizlazi da tuženi nije menjao adresu u toku čitavog postupka. Ročište od 27. juna 2014. godine nije održano na predlog tuženog, a radi angažovanja advokata. Potom, jedno ročište nije održano zbog štrajka advokata, a jedno jer tuženi nije mogao da pristupi na ročište zbog bolesti. Nakon toga, sud je održao četiri ročišta na kojima je sproveo dokazni postupak saslušanjem stranaka i čitanjem pismene dokumentacije. Na dva održana ročišta saslušavan je samo tužilac, a na zapisniku sa ročišta je konstatovano da se ročišta odlažu zbog proteka vremena predviđenog za njegovo trajanje, a na poslednjem ročištu saslušan je tuženi i pročitana je pismena dokumentacija.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 15385/12 od 21. aprila 201 6. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da tužiocu na ime duga isplati iznos od 986.489,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. aprila 2006. godine, dok je u stavu drugom izreke presude odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na označeni iznos duga isplati zakonsku zateznu kamatu za period od 26. jula 2005. godine do 13. aprila 2006. godine. U stavu trećem izreke presude, obavezan je tuženi da tužiocu, na ime troškova postupka, isplati određeni novčani iznos. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tuženog 7. juna 201 6. godine. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 21. juna 201 6. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6488/16 od 19. januara 201. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužen og i p otvrđena je prvostepena presuda. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tuženog 10. februara 2017 . godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, zajemčena su pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 14. aprila 200 6. godine, podnošenjem tužbe Drugom op štinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6488/16 od 19. januara 201 7. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 10. februara 201 7. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao deset godina i devet meseci .

Ustavni sud konstatuje da bi navedeno trajanje postupka, samo po sebi, moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen, ali da je procesno usložnjen zbog prekida postupka jer je prvotuženi umro. Pored toga, postojale su i određene objektivne okolnosti koje su u manjoj meri uticale na duže trajanje postupka, a za čije postojanje nadležni sud ne može biti odgovor an. Jedno ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom ni je održan o zbog štrajka advokata.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe ima o legitiman interes da se predmetna parnica koja je vođena radi isplate duga, a u kojoj je on ima o svojstvo tužen og, okonča blagovremeno.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on u određenoj meri doprine o dužem trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, tri ročišta nisu održana iz razloga na strani tuženog, tj. jedno zbog toga što je njegov punomoćnik prestao da se bavi advokaturom, a o čemu je obavestio sud na ročištu, jedno zbog nemogućnosti da prisustvuje ročištu i jedno na njegov predlog da bi angažovao advokata, a što je tražio nakon više od godinu dana od prestanka punomoćja njegovom ranijem advokatu. Takođ e, Ustavni sud je imao u vidu da dva ročišta nisu održana zbog tri bezuspešna pokušaja dostave poziva tuženom, i to dva puta iz razloga što tuženi nije tražio pismeno, iako mu je ostavljeno obaveštenje da ga može preuzeti na šalteru dostavne pošte, a jednom što je navodno odseljen.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je prva prvostepena presuda doneta nakon pet godina. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je u tom periodu postupak bio u prekidu 11 meseci zbog smrti tuženog, a što se ne može staviti na teret postupajućem sudu. Međutim, o dgovornost prvostepenog suda za dugo trajanje postupka ogleda se u tome što na većem broju održanih ročišta nije izveden nijedan dokaz, već su se parnične stranke samo ponovo izjašnjavale o navodima tužbe i odgovora na tužbu , iz čega sledi da sud, prilikom izvođenja dokaza, nije vodio računa o koncentraciji glavne rasprave. Ustavni nalazi da je sud odgovoran i za neodržavanje tri ročišta, a što je imalo za posledicu da je sud u periodu od godinu i po dana održao samo jedno ročište. Po oceni Ustavnog suda, ni ponovni postupak pred prvostepenim sudom , koji je trajao tri godine i devet meseci, ni je bio u dovoljnoj meri efikasan, iako se neodržavanje ročišta u period od dve godine ne može staviti na teret sudu, budući da tri ročišta nisu održana iz razloga na strani tuženog, dva zbog bezuspešnog pokušaja dostave poziva tuženom, a jedno zbog štrajka advokata. Ovo iz razloga što je sud prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku zakazao tek nakon šest meseci i što ni u ovom delu postupka nije vodio računa o koncentraciji glavne rasprave, te je izvođenje dokaza saslušanjem stranaka sproveo na tri ročišta, i to tak o što je na dva ročišta saslušavao samo tužioca, a na jednom tuženog.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku podnosio cu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu , pri čemu je posebno imao u vidu dužinu trajanja postupka, ne računajući period koji se ne može staviti na teret postupajućem sudu, kao i doprinos podnosioca . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su osporene presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 15385/12 od 21. aprila 2016. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6488/16 od 19. januara 2017. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju, bitnim povredama parničnog postupka i proizvoljnoj primeni materijalnog prava, koji u osnovi predstavljaju ponavljanje žalbenih navoda o kojima se već izjasnio Apelacioni sud u Beogradu i izražavaju nezadovoljstvo podnosioca donetim sudskim odlukama i pravnosnažnim ishodom spora, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost sudskih odluka donetih u predmetnom parničnom postupku.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe kojima se ukazuje na propuste postupajućih sudova da obrazlože osporene odluke, Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri čemu ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja. Polazeći od navedenog, a na osnovu uvida u osporene presude donete u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da su postupajući sudovi u svojim odlukama razmotrili pitanja koja su bila bitna u konkretnom slučaju, čime su razmotrili navode i činjenice koje je podnosilac izneo u toku postupka, odnosno u žalbi, a koji su bili od uticaja na odluku o predmetnom tužben om zahtevu.

Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava jednaku zaštitu prava, potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti