Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je upravni spor trajao preko dve godine i pet meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv same presude odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borisa Milijića, Ilije Marića, Branka Karabinovića i Zlatana Aciganovića, svih iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Borisa Milijića, Ilije Marića i Branka Karabinovića izjavljena protiv rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 393/09 od 29. septembra 2009. godine zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Borisa Milijića, Ilije Marića i Branka Karabinovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u vanparničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu R. 691/08.

3. Odbacuje se ustavna žalba Zlatana Aciganovića.

O b r a z l o ž e nj e

1. Boris Milijić, Ilija Marić, Branko Karabinović i Zlatan Aciganović, svi iz Beograda, su 5. novembra 2009. godine izjavili Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 393/09 od 29. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu zajemečenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred (ranije) Višim trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu Pvž. 393/09.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je Viši trgovinski sud u Beogradu, između ostalog, doveo do pravno neodržive situacije tako što je doneo osporeno rešenje Pvž. 393/09 od 29. septembra 2009. godine koje je u suprotnosti sa ranije donetim rešenjem istog suda Pž. 3705/05 od 16. juna 2005. godine. Podnosioci od Ustavnog suda zahtevaju da utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, odredi da se uklone štetne posledice, kao i razreši „neustavnu konfuziju“ postojanja pravno suprotstavljenih rešenja u vezi iste pravne stvari.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Predlagači, ovde podnosioci ustavne žalbe su nezadovoljni rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu R. 88/05 od 25. marta 2005. godine, u delu u kojem nisu uspeli sa zahtevom, blagovremeno podneli žalbu Višem trgovinskom sudu u Beogradu, u kojoj su istakli da prvostepeni sud nije obrazložio koji član Zakona o privrednim društvima (u daljem tekstu: ZPD), akcionarima matičnog društva uskraćuje pravo kontrole uprave zavisnih društava prilikom raspolaganja i upravljanja imovinom u procesu vršenja privrednih aktivnosti.

Odgovarajući na žalbu predlagača, protivnik predlagača je istakao da je odobrio uvid u svu traženu dokumetaciju koja se odnosi na samog protivnika predlagača, i to pre pokretanja postupka pred Trgovinskim sudom u Beogradu.

Viši trgovinski sud u Beogradu je 16. juna 2005. godine doneo rešenje Pž. 3705/05 kojim je delimično potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Beogradu R. 88/05 od 25. marta 2005. godine u delu stava 2. izreke kojim je odbačen zahtev za izdavanje sudskog naloga radi uvida u preostalu dokumentaciju matičnog društva i delimično preinačio isto prvostepeno rešenje u delu stava 2. izreke, tako što je odbio zahtev za izdavanje sudskog naloga radi uvida u dokumentaciju zavisnih društava posredstvom matičnog društva „Pupin telekom“ AD Beograd. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je prvostepenim rešenjem delom usvojen zahtev za pristup čuvanim aktima matičnog društva, a delimično odbačen zahtev za pristup bez ikakvih ograničenja aktima matičnog društva; da se prvostepeno rešenje ima potvrditi kao pravilno i zakonito u delu kojim je odbačen zahtev za izdavanje sudskog naloga za uvid u dokumentaciju matičnog društva izvan okvira člana 342. ZPD, shodno odredbi člana 387. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da zavisna preduzeća rade samostalno, te da stoga akcionari matičnog društva ne mogu obraćanjem matičnom društvu, odnosno sudskim nalogom u vanparničnom postupku od matičnog društva tražiti pravo uvida u akt e zavisnih društava iz člana 342. Zakona o privrednim društvima, pa se otuda ne mogu prihvatiti za osnovane navodi žalbe kojima se predlaže da se donese rešenje kojim se predlagačima (akcionarima) omogućava uvid u dokumentaciju zavisnih društava; da se sa druge strane ne mogu prihvatiti razlozi prvostepenog suda da akcionari matičnog društva ne mogu imati pravo uvida u dokumentaciju zavisnog društva, a polazeći od člana 372. stav 3 ZPD kojim je propisano da članovi ili akcionari društva povezanih kapitalom moraju imati celovitu informaciju o strukturi grupe, što znači i da su legitimisani da se obrate zavisnim društvima koja rade samostalno poštujući proceduru propisanu članom 175. u vezi sa čl. 343-344. ZPD; da se dostupnost informacija i dokumenata putem kapitala povezanih društava mora obezbediti akcionarima i članovima povezanih društava tako što će se afirmisati kao zakonom omeđena obaveza podređenog društva (ne i kao apsolutna obaveza, bez bilo kakvih ograničenja) ukoliko se tiče informacija unutar samog podređenog društva na osnovu čega je prvostepeno rešenje preinačio tako što je zahtev predlagača odbijen.

Trgovinski sud u Beogradu je, postupajući po kasnijem predlogu predlagača – akcionara matičnog društva doneo rešenje R. 691/08 od 7. aprila 2009. godine kojim nije dozvolio preinačenje predloga u pogledu označenja protivnika predlagača (sa „Pupin Telekom inženjering“ DOO Beograd na „Pupin Telekom“ AD Beograd) za izdavanje naloga da se omogući nesmetan uvid i kopiranje poslovne dokumentacije „Pupin Telekom inženjering“ DOO i odbio predlog za izdavanje sudskog naloga da se naloži protivniku predlagača „Pupin Telekom inženjering“ DOO Beograd da predlagaču omogući i dozvoli fotokopiranje i ostvarivanje prava uvida u poslovnu dokumentaciju protivnika predlagača.

Predlagači su, pozivajući se na rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 3705/05 od 16. juna 2005. godine, protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu R. 691/08 od 7. aprila 2009. godine podneli žalbu u kojoj su naveli da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, tj. odredbu člana 175. ZPD tako što im nije dozvolio uvid i kopiranje celokupne poslovne dokumentacije zavisnog društva „Pupin Telekom inženjering“ DOO Beograd i pored činjenice da zakon dozvoljava celoviti neposredan uvid u poslovnu dokumetaciju svih društava povezanih kapitalom.

Protivnik predlagača je odgovarajući na žalbu, pored ostalog, ukazao da je i prethodnim rešenjem Višeg suda u Beogradu Pž. 3705/05 takođe prihvaćeno stanovište da nije osnovan zahtev predlagača za izdavanje sudskog naloga radi uvida u dokumentaciju zavisnih društava posredstvom matičnog društva.

Viši trgovinski sud u Beogradu je postupajući po žalbi predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, doneo osporeno rešenje Pvž. 393/09 od 29. septembra 2009. godine kojim je odbio kao neosnovanu žalba predlagača i potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Beogradu R. 691/08 od 7. aprila 2009. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da prvostepeni sud nije dozvolio subjektivno preinačenje predloga, te da je na osnovu toga odlučivano o predlogu predlagača koji je podnet protiv „Pupin Telekom inženjering“ DOO Beograd; da predlagači, kao akcionari „Pupin Telekom“ AD Beograd, kao matičnog društva, u vanparničnom postupku nisu mogli da traže uvid u akte zavisnih društava, ovde „Pupin Telekom inženjering“ DOO; da zakonom nije propisana obaveza koja govori o pristupu čuvanim aktima društva, te da se radi samo o zakonskom određenju unutar obaveze upravnog odbora podređenog društva da sačini pisani izveštaj za godišnju skupštinu akcionara ili članova toga društva; da akcionari matičnog društva nemaju pravni osnov za podnošenje zahteva prema zavisnom društvu za stavljanje na raspolaganje radi kopiranja i ostvarivanja uvida u akte i dokumenta društva koja su taksativno pobrojana u članu 342. odnosno članu 174. ZPD.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava garantovano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.) , te da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dadžbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja je odredba člana 372. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), kojom je propisano da je upravni odbor podređenog društva dužan da za godišnju skupštinu akcionara ili članova društva pripremi pisani izveštaj o odnosima sa ostalim licima društava povezanih kapitalom u prethodnoj poslovnoj godini kao sastavni deo izveštaja o poslovanju društva (stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosioci u suštini žale na različito postupanje sudova, te rešavanje Višeg trgovinskog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je kao neosporno utvrdio da je Viši trgovinski sud u Beogradu u osporenom rešenju odbio kao neosnovanu žalbu ovde podnosilaca ustavne žalbe i potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Beogradu R. 691/08 od 7. aprila 2009. godine, kojim im kao akcionarima matičnog društva nije dozvoljeno fotokopiranje poslovne dokumetacije, niti omogućen uvid u poslovnu dokumentaciju zavisnog društva. Takođe, Sud je utvrdio i da je u istovetnom postupku koji se vodio pred istim drugostepenim sudom, među istim strankama, doneto rešenje Pž. 3705/05 od 16. juna 2005. godine, kojim je odbijen zahtev za izdavanje sudskog naloga radi uvida u dokumetaciju zavisnih društava posredstvom matičnog društva. Naime, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti prevashodno polazeći od činjenice da je drugostepeni sud odredbu člana 372. Zakona o privrednim društvima tumačio na identičan način, ocenjujući da zakonom nije propisana obaveza koja govori o pristupu akcionara matičnog društva čuvanim aktima zavisnog društva, tj. da se radi samo o zakonskom određenju obaveze upravnog odbora podređenog društva da sačini pisani izveštaj za godišnju skupštinu akcionara ili članova toga društva. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, te ocenio da nema osnova za tvrdnje da osporenim rešenjem podnosiocima ustavne žalbe nije pružena jednaka zaštita prava pred sudom.

Stoga je Ustavni sud, u skladu sa članom 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu , te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. U vezi dela ustavne žalbe koja je izjavljena protiv rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pvž. 393/09 od 29. septembra 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je uvidom u osporeni akt utvrdio da on sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosilavca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosilaca ustavne žalbe o tome da im je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da im je povređeno pravo na imovinu garantovano članom 58. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci ustavne žalbe nesporno imali i iskoristili pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepenog rešenja. Ustavni sud, takođe ističe da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lica koja su izjavila pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , te rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je u prethodnom postupku utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe 5. decembra 2008. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu, pored ostalog, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu R. 691/08. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už-1427/2008, u kome je Ustavni sud, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo Odluku Už-1427/2008, kojom se ustavna žalba usvaja i utvrđuje da je u postupku koji se pred Trgovinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu R. 691/08 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Polazeći od toga da se ovom ustavnom žalbom osporava trajanje istog sudskog postupka, i to iz istih razloga, a da je Ustavni sud već utvrdio povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, nije bilo osnova da se o istovetnim navodima podnosilaca Ustavni sud ponovo izjašanjava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , te rešio kao u tački 2. izreke.

8. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da ustavnu ža lbu nije potpisao Zlatan Aciganović, jedan od podnosilaca ustavne žalbe, te je 24. januara 2012. godine, saglasno članu 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), podnosioca ustavne žalbe obavestio o nedostacima koji sprečavaju postupanje Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na njega i naložio mu da u roku od 15 dana od dana prijema dopisa ustavnu žalbu uredi, na način propisan odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu. Podnosilac ustavne žalbe je istovremeno upozoren na posledice propuštanja da postupi po datom nalogu.

Dostavljanje navedenog dopisa Ustavnog suda izvršeno je preko oglasne table Ustavnog suda 19. marta 2012. godine, jer je podnosilac ustavne žalbe bio nepoznat na označenoj adresi.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije u ostavinskom roku otklonio nedostatke koji onemogućavaju postupanje Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („S lužbeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević