Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko šest i po godina. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 500 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Kovačevića iz Prokuplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Kovačevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 3007/05 , a zatim pred Osnovnim sudom u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji u predmetu P1. 1298/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Kovačević iz Prokuplja, preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, je 20. aprila 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 3007/05, a zatim pred Osnovnim sudom u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji u predmetu P1. 1298/10.

U ustavnoj žalbi se na vodi da je podnosilac ustavne žalbe 14. novembra 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Prokuplju radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad , te da prvostepeni sud za četiri godine i pet meseci trajanja postupka nije doneo ni jednu presudu, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu prava , kao i da mu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka, kao i materijalne štete zbog troškova parničnog postupka i troškova sastavljanja ustavne žalbe .

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Saglasno članu 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i spisa predmeta Osnovnog sud a u Prokuplju P1. 1298/10 (ranije spisa Opštinskog suda u Prokuplju P. 3007/05), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 14. novembra 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Prokuplju protiv tuženog JP PTT Srbija – RJ Poštanskog saobraćaja „Prokuplje“ iz Prokuplja, sa zahtevom da sud poništi rešenje tuženog broj 2005-91737/8 od 12. oktobra 2005. godine o prestanku radnog odnosa tužioca i da obaveže tuženog da tužioca vrati na radno mesto šalterskog radnika na kome je radio do prestanka radnog odnosa. U rešenju o prestanku radnog odnosa je navedeno da je rešenje doneto na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu, zbog povreda radnih obaveza utvrđenih ugovorom o radu tužioca i aneksom broj 2. tog ugovora .

Odgovor tuženog na tužbu je primljen u Opštinskom sudu u Prokuplju 12. decembra 2005. godine, a u podnesku od 27. februara 2006. godine tuženi je predložio da sud zastane sa postupkom do okončanja krivičnog postupka u predmetima K. 825/95 i K. 308/05, koji se vode protiv tužioca pred istim sudom.

Na ročištu održanom 3. maja 2006. godine prvostepeni sud je na predlog tuženog, kome se tužilac nije protivio, odredio da se zastane sa postupkom u ovoj parničnoj stvari i da će zastoj trajati 12 meseci.

Posle zakazanih, a neodržanih ročišta 12. oktobra i 16. novembra 2006. godine, na ročištu održanom 5. marta 2007. godine sud je, na predlog tuženog da se zastane sa po stupkom dok se ne reše sve krivične prijave protiv tužioca, odredio zastoj postupka od 180 dana.

Na ročištu 15. maja 2008. godine tužilac je predložio da sud zastane do okončanja krivičnog postupka u predmetu K. 311/07 i sud je odredio zastoj postupka od četiri meseca.

Dana 13. januara 2009. godine Opštinski sud u Prokuplju je doneo rešenje P. 3007/05 o prekidu postupka na osnovu člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da krivični postupka K. 311/07 nije okončan.

Rešavajući o žalbi tuženog protiv ovog rešenja, Okružni sud u Prokuplju je rešenjem Gž. 272/09 od 22. maja 2009. godine ukinuo reš enje Opštinskog suda u Prokuplju o prekidu postupka P. 3007/05 od 13. janaura 2009. godine i spise vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

U daljem toku postupka, od četiri ročišta zakazana u 2009. godini ni jedno nije održano, i to: ročište zakazano za 17. juni 2009. godine - iz razloga na strani suda, ročišta zakazana za 24. septembar i 26. oktobar 2009. godine - na predlog punomoćnika tužioca, odnosno tužioca, a ročište 25. novembra 2009. godine - zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Prokuplju – Sudskom jedinicom u Kuršumliji i novim predsednikom veća , na ročištu 21. aprila 2010. godine.

Podneskom punomoćnika tužioca od 18. maja 2010. godine tužbeni zahtev tužioca je proširen, tako što je tužilac tražio i naknadu štete na ime izgubljene zarade i drugih primanja od dana prestanka radnog odnosa do dana vraćanja na rad, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospeća do konačne isplate, kao i uplatu pripadajućih dop rinosa za penzijsko i socijalno soiguranje.

Na ročištu 2. juna 2010. godine Osnovni sud u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 162/10, kojom je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanje tužioca na rad.

Rešavajući o žalbi tužioca protiv prvostepene presude, podnetoj 21. juna 2010. godine, Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž1. 2572/10 od 21. decembra 2010. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, te nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega se presuda ne može ispitati ni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Na ročištu 16. marta 2011. godine Osnovni sud u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji je održao glavnu raspravu i doneo presudu P1. 162/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev u celosti, a rešenjem P1. 1298/10 od 5. aprila 2011. godine je ispravljen broj presude.

Protiv ove presud e tuženi je izjavio žalbu 11. aprila 2011. godine . Apelacioni sud u Nišu je, nakon održane rasprave 14. oktobra 2011. godine , radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, doneo presudu Gž1. 1302/11, kojom je preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica Kuršumlija P1. 1298/10 od 16. marta 2011. godine, ispravljenu rešenjem P1. 1298/10 od 5. aprila 2011. godine , tako što je odbio tužbeni zahtev u celosti.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju 20. decembra 2011. godine, o kojoj je Vrhovni kasacioni sud odlučio presudom Rev2. 175/12 od 30. maja 2012. godine i reviziju protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1302/11 od 14. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovanu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04) , koji se primenjivao u ovom postupku , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.) , a odredbom člana 435 - da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 14. novembra 2005. godine, a da je okončan donošenjem revizijske presude 30. maja 2012. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na sna gu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je preko šest i po godina, za koje vreme je o tužbenom zahtevu odlučeno u tri sudske instance.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav u konkretnom slučaju nisu iziskivala posebno složen dokazni postupak, te da ne mogu predstavljati opravdanje za ovakvo trajanje parničnog postupka . Naime, nadležni sud je u toku postupka izveo dokaze čitanjem nešto obimnije dokumantacije i saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavn e žalbe, jer se njime rešavalo o zakonitosti prestanka njegovog radnog odnosa i vraćanju na rad, kao i naknadi štete po tom osnovu.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju osporenog parničnog postupka je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je usvojio više predloga obeju parničnih stranaka za zastajanje sa postupk om, iako ovo zastajnje nije bilo potrebno da bi se moglo utvrditi činjenično stanje potrebno za rešenje spora, a zatim je i neosnovano prekinuo parnični postupak rešenjem od 13. januara 2009. godine, koje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Prokuplju, tako da je prva prvostepena presuda u ovom postupku doneta posle četiri godine, šest meseci i 19 dana od podnošenja tužbe. Osim toga, prvostepeni sud je donosio dve presude, koje zbog nedostatka nisu mogle ostati na snazi, pa je drugostepeni sud ukinuo presudu od 2. juna 2010. godine i predmet vratio na ponovno suđenje, odnosno nakon održane glavne rasprave preinačio presudu od 16. marta 2011. godine. Takođe, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom (ili da se razmatanje vrši pred višim sudom) može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima "Pavlyulynets protiv Ukarajine" od 6. septembra 2005. godine i "Cvetković protiv Srbije" od 10. juna 2008. godine).

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je i podnosilac svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Naime, i sam podnosilac je na ročištu 15. maja 2008. godine podneo predlog da sud zastane sa postupkom do okončanja krivičnog postupka u predmetu K. 311/07, koji je prvostepeni sud usvojio, a što je dovelo do produženja osporenog postupka za osam meseci. Osim toga, dva ročišta – 24. septembra i 26. oktobra 2009. godine su odložena na predlog podnosioca, odnosno njegovog punomoćnika, čime je trajanje postupka dodatno produženo.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokre tanja spora. Iako ova odredba ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, po oceni Ustavnog suda, ukupno postupanje nadležnog prvostepenog suda u ovom postupku u sporu iz radnog odnosa se ne može smatrati efikasnim postupanjem suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu Opštinskog suda u Prokuplju P. 3007/05 , kasnije predmetu Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica Kuršumlija P1. 1298/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na te ret budžetskih sredstava - razdela Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete zbog troškova angažovanja advokata koje je imao u parničnom postupk u, Ustavni sud je utvrdio da je o troškovima parničnog postupka odlučeno u sudskom postupku. Ustavni sud takođe ukazuje povodom zahtev a podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević