Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Izvršni postupak radi naplate novčanog potraživanja trajao je 12 godina, što je posledica neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsedni k Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. B. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. B. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I2. 70/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Mionici I1. 229/2000) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. B. iz V. je 5. maja 2011. godine, preko punomoćnika R. S, advokata iz V, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Mionici u predmetu I. 229/2000, a zatim pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu I2. 70/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je po predlogu podnosioca kao izvršnog poverioca Opštinski sud u Mionici doneo rešenje o izvršenju I. 229/2000 od 30. januara 2001. godine; da je od donošenja rešenja o izvršenju proteklo više od deset godina a izvršenje nije sprovedeno; da mu je zbog takvog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahteva naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu I2. 70/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, 10. novembra 2000. godine podneo Opštinskom sudu u Mionici predlog za izvršenje protiv izvršnih dužnika M. M. i R. M, radi naplate duga, a na osnovu izvršne isprave – poravnanja zaključenim 20. septembra 1999. godine, pred Opštinskim sudom u Mionici u predmetu P. 117/99, i to prodajom nepokretnosti izvršnih dužnika – određenih katastarskih parcela u katastarskoj opštini Brežđe.

Odlučujući o predlogu za izvršenje, izvršni sud je utvrdio da su samo tri katastarske parcele – čija se prodaja traži upisane na ime dužnika R. M. tj. da je on vlasnik istih, pa je stoga sud pozvao izvršnog poverioca da pruži dokaz o vlasništvu za ostale katastarske parcele naznačene u predlogu za izvršenje, nakon čega je izvršni poverilac podneo uređen predlog za izvršenje. Sud je zatim usvojio predlog za izvršenje i 30. januara 2001. godine doneo rešenje o izvršenju I1. 229/2000.

Zaključkom Opštinskog suda u Mionici I1. 229/2000 od 9. marta 2001. godine određeno je veštačenje od strane veštaka poljoprivredne struke i veštaka geometra radi utvrđivanja tržišne vrednosti predmetnih nepokretnosti izvršnih dužnika koje su predmet izvršenja. Sudski veštak je dostavio svoj nalaz 14. marta 2001. godine i rešenjem Opštinskog suda u Mionici I1. 229/2000 od 13. aprila 2001. godine utvrđena je tržišna vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika R. M, dok je zaključkom suda I1. 229/2000 od 15. maja 2001. godine određena prodaja nepokretnosti izvršnog dužnika R. M. javnim nadmetanjem. Javno nadmetanje je bezuspešno pokušano više puta, i to: 20. juna, 26. jula, 5. decembra 2001. godine i 20. februara 2002. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Mionici I1. 229/01 od 21. februara 2002. godine, na zahtev izvršnog poverioca, a zbog bezuspešnih pokušaja prodaje nepokretnosti, određeno je da se te nepokretnosti dosude izvršnom poveriocu i rešenjem I1. 229/2000 od 12. aprila 2002. godine određeno je da se predaju poveriocu predmetne nepokretnosti i naloženo je zemljišnoknjižnom odeljenju suda da upiše pravo svojine na tim nepokretnostima koje su se vodile na ime izvršnog dužnika R. M, u korist izvršnog poverioca. Protiv tog rešenja izvršni dužnici su izjavili prigovor koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Opštinskog suda u Mionici Ipv. (4)-117/02 od 14. juna 2002. godine.

Predlogom izvršnog poverioca od 23. septembra 2004. godine navedeno je da je predmetu Opštinskog suda u Mionici I. 299/2000 samo delimično sprovedeno izvršenje jer izvršni poverilac nije u potpunosti naplatio svoj dug, te su mu izvršni dužnici i dalje dužni i to 39.707,00 dinara i predloženo je sudu izvršenje na pokretnim stvarima izvršnih dužnika. Sud je rešenjem I1. 229/2000 od 30. septembra 2004. godine dozvolio predloženo izvršenje na pokretnim stvarima izvršnih dužnika.

Rešenjem Opštinskog suda u Mionici Ipv. 40/04 od 3. decembra 2004. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnih dužnika izjavljen protiv rešenja I1. 229/2000 od 30. septembra 2004. godine. Sudski izvršitelj je pokušao da izvrši popis pokretnih stvari izvršnih dužnika 5. januara 2005. godine i tom prilikom je konstatovao da nije pronašao pokretne stvari koje bi mogle biti predmet izvršenja (osim stvari koje su popisane u drugim predmetima u kojima su postupak inicirala druga lica). O tome je obavešten poverilac zaključkom od 21. januara 2005. godine i istim je pozvan da u roku od tri meseca može staviti predlog da se izvrši ponovni popis, što je poverilac i učinio podneskom od 1. februara 2005. godine, pa je sudski izvršitelj 23. februara 2005. godine izvršio popis pokretnih stvari dužnika – jedan bansek za rezanje građe i 14. aprila 2005. godine zakazana je prodaja ove stvari, ali nije održana jer nije utvrđena njena tržišna vrednost od strane veštaka mašinske struke, a što je učinjeno kasnije, pa je veštak 25. aprila 2005. godine dostavio svoj pismeni nalaz i mišljenje. Nakon toga je sud 10. juna 2005. godine zakazao ročište za prodaju predmetne stvari, koje nije održano na predlog poverioca, jer je poverilac podneskom od 20. maja 2005. godine predložio da se izvrši popis drugih stvari, što je sudski izvršitelj i učinio 15. juna 2005. godine i uzeo u popis frezu za sečenje kamena i jednu traktorsku prikolicu, a zatim je 16. novembra 2005. godine zakazana prodaja tih stvari, a istovremeno i službena radnja–uvođenje poverioca u posed dosuđenih mu nepokretnosti. Ove službene radnje nisu sprovedene jer su dužnici u međuvremenu isplatili poveriocu deo duga, a nisu dozvolili da se poverilac uvede u predmetne nepokretnosti, pa je ova službena radnja sprovedena 16. decembra 2005. godine uz asistenciju MUP-a Mionica. Nakon toga sud je zakazao ročište za prodaju popisanih pokretnih stvari dužnika, koje nije održano na predlog poverioca koji je zatražio da se angažuje veštak ekonomske struke koji će izvršiti preračun potraživanja poverioca i pri tome uzeti u obzir deo neisplaćenog duga, pa je sud 2. februara 2006. godine odredio veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke. Na nalaz i mišljenje ovog veštaka stranke su imale primedbe i povodom tih primedbi veštak je više puta dostavljao sudu dopunu svog nalaza i mišljenja, a kako su stranke i na te dopune imale primedbe, sud je angažovao drugog veštaka ekonomske struke, koji je dostavio sudu pismeni nalaz u dve varijante.

Nakon ustanovljenja nove mreže sudova u 2010. godini, predmet je dobio broj I2. 70/10, i bio je u nadležnosti Osnovnog suda u Valjevu. Zatim je 8. jula 2010. godine određeno novo veštačenje od strane veštaka ekonomske struke radi preračuna ukupnog potraživanja poverioca prema dužnicima, te je ovaj veštak dostavio svoj nalaz i mišljenje.

Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu I. 5451/10 od 30. avgusta 2012. godine zaključen je izvršni postupak određen rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Mionici I1. 229/2000 od 30. januara 2001. godine, jer je službenom beleškom sudskog izvršitelja od 28. avgusta 2012. godine konstatovano da je rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Mionici I1. 229/2000 od 30. januara 2001. godine namireno u celosti.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji se primenjivao u vreme pokretanja postupka izvršenja, bilo je propisano: da se ovim zakonom određuju pravila po kojima sud postupa radi prinudnog izvršenja sudske odluke koja glasi na ispunjenje obaveze, kao i radi obezbeđenja potraživanja (član 1. stav 1.); da se postupak izvršenja i postupak obezbeđenja pokreće na predlog poverioca (član 2. stav 1.); da izvršenje i obezbeđenje određuje i sprovodi sud (član 3.); da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja izvršnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja predloga sudu 10. novembra 2000. godine, pa do okončanja izvršnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta postupka za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao 12 godina.

Na osnovu navedenog, kako je izvršni sud bio dužan da saglasno odredbi člana 4. stav 1. Zakona o izvršnom postupku postupa hitno, Ustavni sud nalazi da raniji Opštinski sud u Mionici, a zatim Osnovni sud u Valjevu nisu postupali efikasno u skladu sa zakonskim ovlašćenjima da bi se izvršni postupak, koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera, okončao u najkraćem roku i da bi se izvršni poverilac namirio.

Naime, postupak izvršenja je započet predlogom za izvršenje 10. novembra 2000. godine na nepokretnosti izvršnih dužnika i taj postupak je delimično okončan posle godinu i po dana predajom nepokretnosti predmeta izvršenja izvršnom poveriocu, ali kako izvršenje nije bilo u potpunosti izvršeno, 30. septembra 2004. godine izvršni sud je po predlogu poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, odredio izvršenje na pokretnim stvarima izvršnih dužnika. Imajući u vidu da su izvršni dužnici isplatili poveriocu određen novčani iznos, poverilac je tražio angažovanje veštaka koji bi izvršio preračun potraživanja poverioca, te je višestrukim veštačenjem od strane više veštaka ekonomsko-finansijske struke radi utvrđivanja preostalog dela namirenja izvršnog poverioca, jer su izvršni dužnici u međuvremenu platili poveriocu deo duga, posle 12 godina zaključeno da je predmetno izvršenje sprovedeno. Ustavni sud ukazuje da je izvršni sud u prve dve godine postupka izvršenja redovno i u relativno kratkim vremenskim razlozima sprovodio izvršne radnje, ali od 2004. godine, kada je podnosilac podneo predlog izvršnom sudu da se zbog delimičnog namirenja duga preostalo izvršenje sprovede na pokretnim stvarima izvršnih dužnika, izvršni postupak je trajao osam godina. Takođe, do 2004. godine, izvršni poverilac je u pretežnom delu namirio svoj dug tako da je ostao neizmiren samo iznos od 39.707,00 dinara.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj. Osnovni razlog nerazumno dugog trajanja predmetnog izvršenja je neefikasno delovanje prvo Opštinskog suda u Mionici, a zatim Osnovnog suda u Valjevu, njihovo nepostupanje u rokovima propisanim zakonom i nekorišćenje svih procesnih ovlašćenja koja su sudovima stajala na raspolaganju.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev u izvršnom postupku za podnosioca ustavne žalbe bio od značaja, s obzirom na to da je postupak pokrenut radi namirenja novčanog potraživanja podnosioca prema izvršnim dužnicima. Ustavni sud nalazi da iako je predmetnom postupku sprovedeno višestruko veštačenje radi utvrđivanja visine preostalog duga izvršnih dužnika, nema opravdanja da izvršni postupak koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera traje 12 godina.

Takođe, podnosilac je u značajnoj meri doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da dva zakazana ročišta za javnu prodaju pokretnih stvari – predmeta izvršenja nisu održana na njegov zahtev, i to jedno ročište zbog njegovog traženja da se izvrši popis drugih pokretnih stvari, a drugo ročište zbog njegovog zahteva za angažovanje veštaka koji bi izvrši preračun dugovanja izvršnog dužnika.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je raniji Opštinski sud u Mionici, a zatim Osnovni sud u Valjevu odgovorni što je predmetni izvršni postupak neopravdano dugo trajao, te da je navedenim postupanjem tih sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je u predmetu I1. 229/2000 vođen pred Opštinskim sudom u Mionici, zatim u predmetu I2. 70/10 pred Osnovnim sudom u Valjevu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, zbog povrede navedenog ustavnog prava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe njegovom trajanju, kao i značaj predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti