Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Razlog je neujednačena sudska praksa Apelacionog suda u Beogradu, koji je u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke o zastarelosti potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrivoja Amidžića iz Bačkog Petrovog Sela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustav a Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dobrivoja Amidžića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6165/2010 od 23. februara 2010. godine i utvrđuje da su podnosiocu ustavne žalbe povređeni pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na jednaku zaštitu prava , zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Usvaja se ustavna žalba Dobrivoja Amidžića izjavljena zbog radnje nečinjena Drugog opštinskog suda u Beogradu u predmetu P. 7 875/07 i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da u predmetu P. 67584/2010 odluči o predlogu podnosioca za oslobođenje od plaćanja troškova postupka i da ga u overenom prepisu dostavi podnosiocu ustavne žalbe.

4. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrivoj Amidžić iz Bačkog Petrovog Sela podneo je 21. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Sonje Mišković i Vladimira Miškovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je dopunio podnescima od 17. septembra, 2. i 8. novembra 2010. godine i 12. oktobra 2011. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6165/2010 od 23. februara 2010. godine i radnje nečinjena Drugog opštinskog suda u Beogradu da odluči o predlogu podnosioca za oslobođenje od troškova postupka, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi i dopunama ustavne žalbe, između ostalog, nave o: da je sud u osporenoj presudi vezao nastanak štete, u vidu psihičke bolesti tužioca, za formalnu činjenicu samog ranjavanja tužioca, zanemarujući, pritom, nalaze veštaka hirurga - ortopeda i neuropsihijatra koji decidno utvrđuju da je bolest tužioca dobila svoj konačni oblik 26. oktobra 2007. godine, te da je to dan nastanka štete; da je nadležno sudsko veće Apelacionog suda u Beogradu u tom predmetu postupilo suprotno praksi ostalih veća istog suda i da je rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete koji je isti kao i rok zastarelosti krivičnog gonjenja za predmetno krivično delo (15 godina), računao od dana ranjavanja tužioca u ratu, a ne od dana nastanka štete; da je dan nastanka štete onaj dan kada je oštećeni saznao da je šteta nastala, kao i kada je saznao njen obim i visinu, a do kojih saznanja oštećeni može da dođe tek kada završi lečenje; da zastarelost potraživanja naknade štete nije nastupila, imajući u vidu i okolnost da se oštećeni još uvek leči; i da je sud propustio da odluči o zahtevu podnosioca ustavne žalbe da primenom instituta siromaškog prava bude oslobođen plaćanja sudskih taksi. Uz ustavnu žalbu podnosilac je dostavio presudu Apelacionog suda u Beogradu kojom je usvojen tužbeni zahtev, a koji proizlazi iz istog činjeničnog i pravnog stanja kao u predmetnoj parnici. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su osporenom presudom povređeno njegov o prav o na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava, kao i da osporenu presudu poništi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67584/2010 (ranije Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7875/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7875/07od 25. decembra 2008. godine, ispravljenom 27. januara 2009. godine rešenjem istog suda, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezana tužena Republika Srbija da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 120.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 150.000,00 dinara, za duševn e bolov e zbog naruženosti lakog stepena iznos od 37.500,00 dinara i za umanjenje opšte životne aktivnosti od 25% iznos od 375.000,00 dinara, što ukupno iznosi 682.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom poče v od dana presuđenja 25. decembra 2008. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 187.200,00 dinara. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog, a do traženog iznosa na ime pretrpljenih fizičkih bolova, po osnovu naruženosti i po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti. U obrazloženju presude je navedeno da je tužilac ranjen kao pripadnik Teritorijalne odbrane Daruvar, u vršenju vojne službe, u borbenim akcijama i to 8. oktobra 1991. godine, kada je ranjen u butinu, pa u konkretnom slučaju postoji odgovornog tužene za štetu koju tužilac trpi i to na osnovu objektivne odgovornosti u smislu čl . 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o šteti nastaloj od opasne delatnosti. Kod tužioca je usled ranjavanja došlo do naruženosti lakog stepena, koja se ogleda u ožiljku, pa mu je sud po ovom osnovu dosudio pravičnu naknadu. Dosuđ ena naknada za pretrpljeni strah predstavlja pravičnu naknadu, s obzirom na primarni i sekundarni strah visokog, srednjeg i niskog intenziteta. Opšta životna aktivnost tužioca umanjena je sa aspekta traumatologije i sa aspekta neuropsihijatrije, a prema nalazu oba veštaka iznosi 25% trajno, te dosuđena naknada predstavlja pravičnu naknadu po ovom osnovu. Preko dosuđenih iznosa po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova, estetskog naruženja i umanjenja opšte životne aktivnost, sud je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je 23. februara 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 6165/2010 kojom je prvostepena presuda u usvajajućem delu preinačena, a u odbijajućem delu potvrđena; takođe je i rešenje o troškovima spora preinačeno i određeno da svako snosi svoje troškove sudskog postupka. Osporenom drugostepenom presudom pravnosnažno su odbijeni tužbeni zahtevi tužioca kao neosnovani. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je nesporna činjenice da je tužilac ranjen 16. avgusta 1991. godine, da je zahtev za obeštećenje van spora podneo 19. septembra 2007. godine, a da je tužbu podneo 27. decembra 2007. godine; da je rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete u ovom slučaju isti kao i rok zastarelosti krivičnog gonjenja odgovornog lica, s obzirom na to da je šteta prouzrokovana krivičnim delom; da taj rok iznosi 15 godina, da je on objektivne prirode i da se računa od momenta nastanka štete, odnosno od momenta ranjavanja tužioca, a ne od momenta saznanja za štetu i obim štete; da je prvostepeni sud zauzeo pogrešan stav kada je utvrdio da ova potraživanja nisu zastarela.

Ustavni sud je, po izvršenom uvidu u ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio i sledeće činjenice:

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 2523/2010 od 29. januara 2010. godine potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1631/08 od 27. marta 2009. godine. Navedenim presudama je utvrđeno da je kod tužioca psihološkim i psihijatrijskim pregledom dijagnostikovano oboljenje anksiozno - depresivni sindrom, koje je svoj konačni oblik dobilo 4. marta 2008. godine. Ovo oboljenje, koje je posledica tužiočevog boravka na ratištu od 26. oktobra do 7. decembra 1991. godine, dovelo je do umanjenja opšte životne akivnosti tužioca za 17%. Nadležni sudovi, nalazeći da je tužena Republika Srbija u obavezi da tužiocu nadoknadi štetu po ovom osnovu, usvojili su ovaj tužbeni zahtev tužioca i dosudili pravičnu naknadu za traženi vid štete, a odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete za pretrpljeni strah. U obrazloženju navedene drugostepene presude, između ostalog, istaknuto je da je neosnovan navod tužene da je potraživanje tužioca zastarelo, imajući u vidu da se radi o šteti nastaloj usled krivičnog dela oružane pobune, te da je rok zastarelosti ovog potraživanja jednak roku zastarelosti krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo, da je oboljenje dobilo konačni oblik 4. marta 2008. godine, a da je tužba podneta 25. marta 2008. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da će sud osloboditi od plaćanja troškova postupka stranku koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi ove troškove, da oslobođenje od plaćanja troškova postupka obuhvata oslobođenje od plaćanja taksa i oslobođenje od polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa, da sud može osloboditi stranku i samo od plaćanja sudskih taksa, da će prilikom donošenja odluke o oslobođenju od plaćanja troškova postupka sud ceniti sve okolnosti, a naročito će uzeti u obzir vrednost predmeta spora, broj lica koje stranka izdržava i prihode i imovinu koje imaju stranka i članovi njene porodice (član 164. st. 1. do 4.); da odluku o oslobođenju od plaćanja troškova postupka donosi prvostepeni sud na predlog stranke; da je stranka dužna da uz predlog podnese uverenje nadležnog organa o imovnom stanju; da protiv rešenja suda kojim se usvaja predlog stranke nije dozvoljena žalba (član 165. st. 1, 2. i 5.); rešenja koja sud donosi van ročišta saopštavaju se strankama dostavljanjem overenog prepisa rešenja (član 351. stav 1.).

Zakonom o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09 i 101/11), propisano je da sud može osloboditi taksenog obveznika od plaćanja takse ako bi plaćanjem takse, imajući u vidu visinu sredstava iz kojih se obveznik i članovi njegovog domaćinstva izdržavaju, ta sredstva bila u tolikoj meri umanjena da bi time bila ugrožena njihova socijalna sigurnost (član 10. stav 1.).

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za ocenu Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na pogrešnu primenu materijalnog prava i različito postupanje sudova i odlučivanje Apelacionog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude u odnosu na osporenu presudu Apelacinog suda u Beogradu. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu utvrđeno je da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo, s obzirom na to da je rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete u ovom slučaju isti kao i rok zastarelosti krivičnog gonjenja odgovornog lica, jer je šteta prouzrokovana krivičnim delom i da taj rok iznosi 15 godina, objektivne je prirode i računa se od momenta nastanka štete u konkretnom slučaju , od nosno od momenta ranjavanja podnosioca ustavne žalbe, a ne od momenta saznanja za štetu i obim štete. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2523/2010 utvrđeno je da se radi o šteti nastaloj usled krivičnog dela oružane pobune i da je rok zastarelosti ovog potraživanja jednak roku zastarelosti krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo, a kako je oboljenje dobilo konačni oblik 4. marta 2008. godine, a tužba za naknadu nematerijalne štete podneta 25. marta 2008. godine, to potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete nije zastarelo. Sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa redovnih sud ova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom Apelacionog suda u Beogradu, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“, koju je Evropski sud doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitim postupanjem Apelacionog suda u Beogradu u drugim postupcima, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi član 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se takav zaključak mo že izvesti iz osporen e presude i drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu. Naime, Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, ispunjen uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, a to je upravo postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, pa je doneo odluku kao u tački 1. izreke.

7. Odlučujući o ostalom delu ustavne žalbe podnosioca i navedenim ustavnopravn im razlo zima u vezi osporene presude, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava , sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva, ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan osporenom presudom, u suštini, ustavnom žalbom osporava način na koji je Apelacioni sud u Beogradu primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima, samo formalno se, u suštini, pozivajući na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama povodom ustavnih žalbi kojima je osporavana pogrešna primena materijalnog prava u odlukama parničnih sudova donetim u istoj pravnoj stvari kao u konkretnom slučaju, takođe konstatovao da u tim ustavnim žalbama nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani pogrešnom ili arbitrernom primenom zakona (videti, pored drugih, Rešenje Ustavnog suda Už-2673/2010 od 4. novembra 2010. godine), odnosno da podnosioci nisu svoje tvrdnje potkrepili dokazima koji bi doveli u sumnju zaključak sudova o zastarelosti potraživanja tužilaca za naknadu štete (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2684/2010 od 6. oktobra 2010. godine). Ustavni sud je utvrdio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, te da je odredbom člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Ovaj rok je objektiv an rok zastarelosti potraživanja i računa se od momenta nastanka štete, a kako je šteta nastala 16. avgusta 1991. godine, što dalje ukazuje da momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nema značaja za zaključak da predmetna potraživanja tužioca nisu zastarela. Ustavni sud je , stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Odlučujući o ustavnoj žalbi podnosioca izjavljenoj zbog radnje nečinjenja Drugog opštinskog suda u Beogradu, odnosno neodlučivanja i nedostavljanja u overenom prepisu rešenja povodom predloga tužioca za oslobađanje od troškova postupka , Ustavni sud je utvrdio da je u tom delu ustavna žalba osnovana.

Naime, nesporno je da je podnosilac ustavne žalbe, podnošenjem inicijalnog akta, odnosno tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 27. decembra 2007. godine, podneo predlog za oslob ođenje od plaćanja troškova postupka, dostavljajući uz predlog i uverenje o imovnom stanju izdato 13. decembra 2007. godine. Međutim, kako Drugi opštinski sud u Beogradu u predmetu P. 7875/07 nije odlučio o predlogu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za oslobođenje od troškova postupka, odnosno nije postupio u skladu sa odredbom člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, to je Ustavni sud , saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava , pa je odlučio kao u tački 2. izreke .

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti određivanjem da sadašnjni Prvi osnovni sud u Beogradu u predmetu P. 67584/2010 odluči o predlogu podnosioca za oslobođenju od plaćanja troškova postupka i da ga u overenom prepisu dostavi podnosiocu ustavne žalbe, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odluč io kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je, u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđenih povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava i prava iz člana 36. stav 1. Ustava, u konkret nom slučaju ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti