Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko sedam godina i okončan zastarelošću. Sud je utvrdio odgovornost suda zbog odugovlačenja i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Janković iz Zemuna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Janković i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 8872/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Janković iz Zemuna podnela je Ustavnom sudu 5. maja 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 8872/10.

Podnositeljka ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da se protiv nje pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodio krivični postupak u predmetu K. 8872/10, „počev od 2001. godine“, te da je okončan 2011. godine, donošenjem rešenja o obustavljanju postupka usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja; da je postupak trajao „punih sedam godina“, od dana stupanja optužnice na pravnu snagu; da joj je tako dugim trajanjem osporenog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da joj rešenje o sprovođenju istrage „nikada nije dostavljeno niti joj omogućeno da izjavi žalbu protiv ove odluke kojom se krivični postupak i formalno pokreće“; da optužbe „nisu potkrepljene niti jednim dokazom“; da joj je uskraćeno pravo da bude oslobođena od optužbe „zbog toga što nije dokazano da je izvršila krivično delo“, a ne usled zastarelosti krivičnog gonjenja; da joj je time povređeno pravo na pravično suđenje i pričinjena nematerijalna šteta.

Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i pravo podnosioteljke na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Četvrto opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je istražnom sudiji Četvrtog opštinskog suda u Beogradu 20. oktobra 2003. godine podnelo zahtev za proširenje istrage Kt. 1286/03 protiv podnositeljke ustavne žalbe, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. KZRS.

Istražni sudija Četvrtog opštinskog suda u Beogradu je 3. decembra 2003. godine ispitao podnositeljku ustavne žalbe i protiv nje doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 1232/03, konstatujući na zapisniku o ispitivanju da „zastupnik javne tužbe i osumnjičena izjavljuju da pismeni otpravak rešenja ne traže, na isto se neće žaliti“.

Četvrto opštinsko javno tužilaštvo je 23. juna 2004. godine protiv M.V, N.M. i podnositeljke ustavne žalbe podiglo optužnicu Kt. 1286/03 zbog osnovane sumnje da su izvršili po jedno krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. KZRS, koja je stala na pravnu snagu 26. januara 2005. godine i zavedena u spis Četvrtog opštinskog suda K. 803/04.

Glavni pretres je prvi put zakazan i održan 12. jula 2005. godine, nakon čega je održan nastavak glavnog pretresa 19. januara 2007. godine, 13. juna 2008. godine i 13. septembra 2010. godine.

Glavni pretres je zakazivan ukupno 17 puta, održan je četiri puta, dva puta ( 15. juna i 27. septembra 2010. godine) nije održan zbog odsustva podnositeljke ustavne žalbe usled bolesti, jednom nije održan (19. oktobra 2009. godine) zbog sprečenosti njenog branioca odbranom u drugom, pritvorskom predmetu, a ostalih deset puta (16. decembra 2005. godine, 22. maja i 5. septembra 2006. godine, 21. maja i 15. oktobra 2007. godine, 21. februara 2008. godine, 9. novembra 2009. godine, 11. februara, 15. aprila i 12. oktobra 2010. godine) pretres nije održan zbog odsustva nekog od saokrivljenih ili njihovih branilaca (uredno obavešteni, ali sprečeni bolešću ili odbranom u drugim, pritvorskim predmetima), promene predsednika veća, nedolaska zamenika Četvrtog opštinskog javnog tužioca, nedolaska javnog pravobranioca opštine Zemun (uredno obavešten), generalne obustave rada advokata ili obustave rada zaposlenih u sudu.

Prvi osnovni sud u Beogradu (koji je preuzeo nadležnosti Četvrtog opštinskog suda u Beogradu) je 27. marta 2011. godine doneo rešenje K. 8872/10 – Kv. 4539/10 kojim se krivični postupak protiv podnositeljke i ostalih saokrivljenih obustavlja usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 3. decembra 2003. godine, kada je istražni sudija Četvrtog opštinskog suda u Beogradu ispitao podnositeljku ustavne žalbe i protiv nje doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 1232/03, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. KZS, pa do 27. marta 2011. godine, kada je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje K. 8872/10 – Kv. 4539/10 kojim je krivični postupak protiv podnositeljke i ostalih saokrivljenih obustavio usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, čime je postupak okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao više od sedam godina, da za to vreme nijednom nije doneta prvostepena presuda, a postupak je obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, što samo po sebi ukazuje da je postupak trajao više od razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko njegovo trajanje bez meritornog okončanja. Pri utvrđenom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, niti značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca. Za nerazumno dugo trajanje postupka, po oceni Ustavnog suda, odgovoran je uglavnom nadležni prvostepeni sud, koji je bio dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, da blagovremeno i efikasno reaguje i da pravovremeno preduzme sve zakonske mere radi sprečavanja eventualne zloupotrebe procesnih prava od strane pojedinih učesnika u postupku, sve u cilju razjašnjenja činjeničnih i pravnih pitanja i donošenja odluke. U konkretnom slučaju, Četvrti opštinski sud u u Beogradu nije preduzeo sve mere koje mu je zakon stavio na raspolaganje kako bi obezbedio procesne pretpostavke za održavanje glavnog pretresa koji je, po pravilu, zakazivan u predugim vremenskim intervalima od četiri-pet meseci, pa do godinu dana. Pri tome, svakako se mora imati u vidu da su pretresi odlagani i usled opravdane odsutnosti nekog od okrivljenih ili njihovih branilaca, usled nedolaska uredno pozvanih predstavnika državnih organa (zamenik Četvrtog opštinskog javnog tužioca, Javni pravobranilac opštine Zemun), ili usled generalne obustave rada advokata ili obustave rada zaposlenih u sudu, na šta sud nije mogao nikako uticati. S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje da je do uzastopnog odlaganja glavnog pretresa dolazilo usled, iako opravdanog, naizmeničnog izostajanja pojedinih okrivljenih ili branilaca, a to postupajući sud nije primenom odgovarajućih procesnih ovlašćenja sprečio, što je u krajnjoj liniji imalo za posledicu nastupanje zastarelosti krivičnog gonjenja.

Naknadni pokušaj Prvog osnovnog suda u Beogradu (po preuzimanju nadležnosti Četvrtog opštinskog suda u Beogradu) da ubrza postupak zakazivanjem glavnog pretresa u intervalima od jednog do dva meseca, takođe nije dao zadovoljavajući rezultat i postupak nije pravnosnažno okončan meritornom sudskom odlukom. Stoga se ovakvo postupanje nadležnog suda ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe.

Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije značajnije doprinela neprimerenom trajanju postupka (s obzirom na to da je pretres tri puta odložen zbog opravdanog odsustva podnositeljke ili njenog branioca).

Prema izloženom, Ustavni sud je ocenio da primarnu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snosi sud koji je vodio postupak, u kome nijednom nije doneta prvostepena presuda, već je postupak obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti njegovog vođenja. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu činjenicu da su pretresi delom odlagani usled okolnosti na koje postupajući sud nije mogao imati uticaja (bolest nekog od učesnika u postupku, generalna obustava rada advokata ili zaposlenih u sudu), činjenicu da su neka ročišta za glavni pretres odložena usled nedolaska predstavnika državnih organa (zamenik Četvrtog opštinskog javnog tužioca ili Javni pravobranilac opštine Zemun), ali i već navedenu činjenicu da postupajući sud nije preduzeo adekvatne mere da konstantno i sukcesivno odsustvovanje saokrivljenih i njihovih branilaca, pravdano bolešću ili sprečenošću postupanjem u drugim predmetima, prepozna kao eventualnu zloupotrebu procesnih ovlašćenja i da preduzme mere da to spreči.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da tvrdnje podnositeljke da joj rešenje o sprovođenju istrage „nikada nije dostavljeno niti joj je omogućeno da izjavi žalbu protiv ove odluke kojom se krivični postupak i formalno pokreće“, ne odgovaraju činjeničnom stanju s obzirom na to da je iz zapisnika o ispitivanju okrivljene pred istražnim sudijom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 3. decembra 2003. godine, kada je doneto i rešenje o sprovođenju istrage Ki. 1232/03, Ustavni sud utvrdio da je podnositeljka tom prilikom izjavila da pismeni otpravak rešenja o sprovođenju istrage ne traži, kao i da se na njega neće žaliti, zbog čega su ovi navodi podnositeljke, po oceni Ustavnog suda, očigledno neosnovani.

Ostalim navodima ustavne žalbe kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, zahteva se od Ustavnog suda da postupa kao instancioni sud i vrši ocenu izvedenih dokaza, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda, prema odredbama čl. 167. i 170. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, uključujući i doprinos saokrivljenih i njihovih branilaca neopravdano dugom trajanju postupka, koji je doveo do toga da nastupi zastarelost krivičnog gonjenja, i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić