Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio rešenje Višeg suda u Vranju. Drugostepeni sud je propustio da obrazloži ključni argument podnosioca o prekidu zastarelosti potraživanja, čime je odluku učinio proizvoljnom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, u postupku po ustavnoj žalbi A . S . iz Vladičinog Hana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. S . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 3906/18 od 26. decembra 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Vranju Gž. 3906/18 od 26. decembra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu Ii. 394/18 od 20. juna 2018. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. S . iz Vladičinog Hana podneo je Ustavnom sudu, 27. februara 2019. godine, preko punomoćnika S. T , advokata iz Vladičinog Hana, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Vranju Gž. 3906/18 od 26. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku vođenom pred Osnovim sudom u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu Ii. 394/18.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 10/03 od 8. februara 2005. godine, podneo predlog za izvršenje istom sudu, koji je doneo rešenje o izvršenju I. 78/07 od 6. februara 2007. godine; da je navedeni izvršni postupak nakon više pokušaja popisa pokretnih stvari izvršnog dužnika, rešenjem Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu I. 1317/14 od 19. juna 2015. godine obustavljen; da je u konkretnom slučaju, shodno odredbi člana 388. Zakona o obligacionim odnosima nastupio prekid zastarelosti, te da je zastarelost počela teći ponovo od dana donošenja rešenja kojim je obustavljen izvršni postupak, odnosno od 19. juna 2015. godine, kao i podnošenjem tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu i donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2856/17 od 22. novembra 2017. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje, a istakao je i zahtev za naknadu troškova sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu Ii. 394/18 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. juna 2018. godine, Osnovnom sudu u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu, predlog za izvršenje na osnovu izvršnih isprava – presude Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 10/03 od 8. februara 2005. godine i presude Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P. 1385/15 od 9. marta 2017. godine protiv izvršnog dužnika D. S. iz Vladičinog Hana. Navedeni predlog podnet je radi naplate novčanog potraživanja u iznosu od 9.000 švajcarskih franaka, kao i iznosa od 104.446,00 dinara na ime troškova parn ičnog postupka. Izvršni poverilac je predložio da se izvršenje o dredi na celokupnoj imovini izvršnog dužnika i da se odredi zabeležba ovog rešenja u katastru nepokretnosti Vladičin Han, kao i popis, procena, plenidba i prodaja označene nepokretnosti izvršnog dužnika.

Rešenjem Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu Ii. 394/18 od 20. juna 2018. godine dozvoljeno je predloženo izvršenje na osnovu presude Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 10/03 od 8. februara 2005. godine.

Izvršni dužnik je 4. jula 2018. godine izjavio žalbu na navedeno rešenje o izvršenju iz razloga propisanog članom 74. stav 1. tačka 10) Zakona o izvršenju i obezbeđenju i istakao da je izvršni poverilac na osnovu iste izvršne isprave vodio izvršni postupak koji je rešenjem Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu I. 1317/14 od 19. juna 2015. godine , obustavljen iz razloga što izvršni poverilac nije postupio u skladu sa odredbom člana 91. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju , odnosno nije predložio da se ponovo sprovede popis. Izvršni dužnik je naveo da pokretanjem i vođenjem izvršnog postupka u predmetu I. 1317/14 nije nastupio prekid zastrelosti u smislu člana 3 88. Zakona o obligacionim odnosima, jer izvršni poverilac nije postupio po nalogu suda zbog čega je obustavljen izvršni postupak. Izvršni dužnik je uz žalbu, u prilogu , dostavio rešenja i zaključke na koje se poziva.

Izvršni poverilac je u odgovoru na žalbu od 19. jula 2018. godine pored navedenog istakao da je, u konkretnom slučaju , nastupio prekid zastarelosti iz člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, donošenjem rešenja o obustavi izvršenja od 19. juna 2015. godine, te da je desetogodišnji rok zastarelosti počeo teći ponovo.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 3906/18 od 26. decembra 2018. godine, usvojena je žalba izvršnog dužnika i preinačeno je rešenje Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu Ii. 394/18 od 20. juna 2018. godine, tako što je odbijen kao neosnovan predlog za izvršenje izvršnog poverioca i stavljene su van snage sve sprovedene izvršne radnje. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je sud cenio žalbene navode i da je našao da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima iz razloga što je, u konkret nom slučaju, izvršna isprava postala pravnosnažna 9. januara 2007. godine, a izvršna 25. januara 2007. godine, što je utvrđeno iz klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti; da kako je predlog za izvršenje podnet 6. juna 2018. godine, po proteku roka od deset godina, to je potraživanje izvr šnog poverioca zastarelo, tako da postoje razlozi iz člana 74. stav 1. tačka 10) Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji sprečavaju sprovođenje izvršenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17-autentično tumačenje), koji se u konkretnom slučaju primenjivao , bilo je propisano da su pri odlučivanju o predlogu za izvršenje sud i javni izvršitelj vezani izvršnom i verodostojnom ispravom i da sud nije ovlašćen da ispituje zakonitost i pravilnost izvršne isprave (član 5.); da izvršni dužnik može žalbom da pobija rešenje o izvršenju ako je protekao rok u kome može da se zahteva izvršenje i ako je potraživanje koje je dosuđeno u izvršnoj ispravi zastarelo (član 74. stav 1. tačka 8) i 10)); da drugostepeni sud ispituje prvostepeno rešenje u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava, da li je sud nadležan za donošenje rešenja o izvršenju, na stvarnu i mesnu nadležnost suda, da li isprava na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju ima svojstvo izvršne isprave, da li je protekao rok u kome može da se zahteva izvršenje i da li je izvršenje određeno na stvari koja je izvan pravnog prometa (član 78. stav 3.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti (član 379. stav 1.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da se smatra da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo i da se isto tako smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389. st . 1. i 2.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, da kad je prekid zastarevanja nastao prijavom potraživanja u stečajnom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana okončanja ovog postupka i da isto važi i kad je prekid zastarevanja nastao zahtevom prinudnog izvršenja ili obezbeđenja (član 392. st. 1, 4. i 5.).

5. Analizirajući sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac navode o povredi prava iz člana 58. Ustava, obrazlaže tvrdnjom da je u konkretnom slučaju onemogućen u naplati svog potraživanja, s obzirom na to da prilikom donošenja osporenog rešenja „nisu cenjene relevantne odredbe Zakona o obligacionim odnosima“. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, iako se podnosilac nije formalno pozvao na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pre svega, pošao od ispitivanja postojanja pretpostavki o osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ustavni sud ukazuje da ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju dati odgovori na sve iznete činjenične i pravne tvrdnje stranaka, te da mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali da sudovi u svakom slučaju moraju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zas novali (videti između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, predstavka broj 18390/91, od 9. decembra 1994, godine, stav 29.).

Polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da je rešenjem Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu Ii. 394/18 od 20. juna 2018. godine usvojen predlog izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i dozvoljeno izvršenje na osnovu presude Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 10/03 od 8. februara 2005. godine. Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Vranju je osporenim rešenjem usvojio žalbu i preinačio prvostepeno rešenje, tako što je odbio kao neosnovan predlog izvršnog poverioca i stavio van snage sve sprovedene izvršne radnje, našavši da je predlog za izvršenje na osnovu napred navedene izvršne isprave podnet po isteku roka propisanog članom 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo i pored toga što je izvršni poverilac u odgovoru na žalbu izvršnog dužnika naveo da je povodom navedene izvršne isprave već vodio izvršni postupak , koji je rešenjem Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu I. 1317/14 od 19. juna 2015. godine obustavljen i ukazao na prekid zastarelosti iz člana 388. Zakona o obligacionim odnosima.

Shodno tome, Ustavni sud konstatuje da iz odredbe člana 78. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju , proizlazi da drugostepeni sud ispituje prvostepeno rešenje u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti i na pravilnu primenu materijalnog prava. Polazeći od toga, Ustavni sud ističe da materijalno pravo na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti treba posmatrati u vezi sa razlozima za izjavljivanje žalbe na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave koji su nabrojani u članu 74. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Kako je članom 74. stav 1. tačka 10) istog zakona kao žalbeni razlog propisana zastarelost potraži vanja koje je dosuđeno u izvršnoj isprav i, a koje podrazumeva i ispitivanje i primenu materijalnog prava, to u konkretnom slučaju nisu postojale zakonske smetnje da drugostepeni sud ispita ove navode podnosioca ustavne žalbe o prekidu zastarelosti.

Ustavni sud je takođe imao u vidu načelo formalnog legaliteta predviđeno članom 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ali je našao da je kod ovakvog činjeničnog stanja, za odlučivanje o žalbi prethodna primena relevantnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, kojima se uređuje pitanje prekida zastarevanja, u direktnoj vezi sa odlukom izvršnog suda o osnovanosti, odnosno neosnovanosti predloga za izvršenje . Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da izvršni sud, u konkretnom slučaju, nije obrazložio zbog čega se zadržao samo na ispitivanju da li je od dana izvršnosti presude do dana podnošenja predloga za izvršenje protekao rok iz člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , posebno kod činjenice da je podnosilac u odgovoru na žalbu, ukazao na to da je na osnovu iste izvršne isprave već vodio izvršni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je , ne prejudicirajući odluku nadležnog suda o ishodu postupka, našao da u osporenom rešenju nisu obrazloženi argumenti koji su bili ključni za donošenje odluke o odbijanju predloga za izvršenje podnosioca, što je posledično dovelo do proizvoljne primene materijalnog prava, te da stoga osporeno drugostepeno rešenje ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom ovog Suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 3906/18 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Vranju i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu Ii. 394/18 od 20. juna 2018. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i da je odredio otklanjanje štetnih posledica.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da izvršni postupak koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu I. 78/07, a koji je kasnije obustavljen rešenjem Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu I. 317/14 od 19. juna 2016. godine, ne može predstavljati jedinstvenu celinu sa izvršnim postupkom koji se vodio pred Osnovnim sudom u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu Ii. 394/18.

Ustavni sud je u utvrdio da je izvršni postupak koji se vodio pred Osnovnim sudom u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu Ii. 394/18. okončan za šest meseci.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je imajući u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3 . izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.