Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 20 godina. Zbog neefikasnog postupanja sudova, koje se ogledalo u višestrukim ukidanjima odluka i dugim periodima neaktivnosti, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Davorina Šajatovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Davorina Šajatovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1648/05 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Davorin Šajatović iz Beograda je 5. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Gorana Petrika , advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom po stupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beo gradu u predmetu broj P1. 1648/05.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 10. juna 1991. godine podneo Osnovnom sudu udruženog rada predlog da se ponište odluka disciplinske komisije „BMA Inženjering“ iz Beograda od 8. maja 1991. godine i odluka zbora radnika od 28. maja 1991. godine. Takođe je naveo da ovaj radni spor, koji je po zakonu hitan, nije rešen više od 18 godina, zbog čega smatra da su mu povređen a prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, istakavši i zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11 ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2605/11 (ranije Četvrtog opštinsk og suda u Beogradu P1. 1648/05) i u odgovor na ustavnu žalbu zamenika v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu VIII Su. 43-36/12 od 3. februara 2012. godine, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. juna 1991. godine podneo Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu predlog protiv drugog učesnika „BMA Inženjering“ iz Beograda, radi poništaja odluke disciplinske komisije kojom je predlagaču izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, kao i poništaja odluke zbora radnih ljudi i rešenja direktora navedenog preduzeća.

Osnovni sud udruženog rada u Beogradu je 6. novembra 1991. godine doneo odluku Rs. 2444/91 kojom je odbijen zahtev predlagača.

Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sudovima („Službeni glasnik RS“, br. 46/91, 60/91, 18/92 i 7/92), predmet je radi o dlučivanja o žalbi predlagača izjavljenoj protiv odluke Osnovnog suda ud ruženog rada u Beogradu Rs. 2444/91 od 6. novembra 1991. godine, preuzeo Okružni sud u Beogradu, koji je 12. marta 1992. godine rešenjem Gž1. 1033/92 nerazmotrene spise predmeta dostavio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka, jer u spisima predmeta nije bilo podataka o tome da je žalba tužioca uručena tuženom. Nakon izvršene dopune postupka, spisi predmeta dostavljeni su Okružnom sudu u Beogradu koji je rešenjem Gž1. 1653/92 od 25. avgusta 1992. godine ukinuo odluku Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu Rs. 2444/91 od 6. novembra 1991. godine i predmet dostavio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu na ponovno suđenje. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 4. septembra 1992. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je do donošenja druge prvostepene presude P1. 1347/92 od 4. februara 1994. godine kojom su poništene odluka disciplinske komisije tuženog broj 969 od 8. maja 1991. godine, rešenje direktora tuženog broj 1081 od 29. maja 1991. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na poslove i radne zadatke koje je obavljao (stav 1. izreke) i odbijen predlog za određivanje privremene mere (stav 2. izreke), zakazao ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su četiri ročišta održana. Tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana iz sledećih razloga: na ročište zakazano za 30. decembar 1992. godine uredno pozvani tuženi nije pristupio; ročište zakazano za 10. februar 1993. godine je na predlog tuženog odloženo; ročište zakazano za 14. maj 1993. godine nije održano jer je tuženi izjavio da nije mogao da po nalogu suda sa prethodnog ročišta dostavi određenu dokumentaciju. U ovom delu postupka, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 962/93 od 13. oktobra 1993. godine ukinuta je privremena mera kojom je tuženi obavezan da do pravnosnažnog okončanja spora tužioca primi u radni odnos i omogući mu ravnopravno učešće u svojinskoj transformaciji, određena rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1347/92 od 28. juna 1993. godine, a pored toga izveden je i dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke.

Postupajući po nalozima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 17. aprila, 26. aprila i 10. juna 1994. godine da se izjasni o tome kada je primio prvostepenu presudu, punomoćnik tuženog je podneskom od 27. juna 1994. godine obavestio sud da prvostepena presuda nije uručena njemu, već tuženom, nakon čega je 14. jula 1994. godine data naredba da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi tuženog. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 776/94 od 5. oktobra 1994. godine vratio nerazmotrene spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka, jer u spisima nije bilo dokaza o tome kada je punomoćnik tuženog primio presudu koju pobija, a presudom Gž1. 1225/94 od 18. januara 1995. godine Okružni sud u Beogradu je kao neosnovanu odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3719/95 od 24. januara 1996. godine ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu u stavu prvom izreke i u tom delu predmet vratio na ponovno suđenje, sa nalogom da prvostepeni sud ispita i razjasni da li je tužilac učinio težu povredu radnih obaveza zbog kojih je protiv njega pokrenut disciplinski postupak. Predmet je pred prvostepenim sudom zaveden pod brojem P1. 85/96.

U ponovnom postupku do donošenja treće po redu prvostepene presude pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu zakazana su ukupno 32 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su 24 održana, a jedno je odloženo. Dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana jer je punomoćnik tuženog tražio odlaganje, na jedno ročište punomoćnik tuženog nije pristupio, dva ročišta nisu održana jer na ista nisu bili uredno pozvani punomoćnik tuženog i svedok, jedno ročište nije održano jer su članovi sudskog veća raspušteni, dok ročište zakazano za 14. oktobar 1999. godine nije održano na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 8. juna 2000. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka mašinske struke i veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 21. novembra 2000. godine, a 24. januara 2001. godine dostavio je pisano izjašnjenje na primedbe tužioca od 1. januara 2001. godine.

Sud je rešenjem na ročištu održanom 15. juna 2001. godine odredio dopunsko mašinsko veštačenje jer je tužilac priložio novu dokumentaciju, a veštak je dopunski nalaz sa mišljenjem sudu dostavio 4. oktobra 2001. godine i u istom je, između ostalog , naveo da u podnesku tužioca od 24. januara 2001. godine, na osnovu kog je određeno dopunsko veštačenje, nisu priloženi novi dokazi, već uglavnom postojeći koji su obuhvaćeni osnovnim nalazom, kao i to da mu tužilac do dana davanja dopunskog nalaza nije pružio nijedan konkretan bitan materijalni dokaz tehničke prirode.

Veštačenje od strane sudskog veštaka mašinske struke koje je određeno rešenjima suda od 2. novembra 2001. godine i 11. decembra 2001. godine na iste okolnosti koje su bile predmet veštačenja nije obavljeno, jer je novi veštak podneskom od 15. aprila 2002. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da odgovori zadatku jer je specijalista za drugu oblast.

U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem veštaka, svedoka, zakonskog zastupnika tuženog i tužioca u svojstvu parnične stranke i doneto je rešenje P1. 85/96 od 31. avgusta 1998. godine kojim je odbijen tužiočev predlog za određivanje privremene mere. Podnescima od 4. aprila 2000. godine, 11. aprila 2001. godine i 22. aprila 2002. godine tužilac je predlagao da sud zaključi glavnu raspravu.

Presudom P1. 85/96 od 30. avgusta 2002. godine usvojen je tužebni zahtev i poništene su predmetene odluke tuženog, a tuženi obavezan da tužioca vrati na radne zadatke i poslove koje je obavljao. Ova presuda ekspedovana je iz suda 17. septembra 2003. godine.

Punomoćniku tuženog je 30. septembra 2003. godine u sudu uručena prvostepena presuda, jer je navedenog dana punomoćnik tuženog pristupio u sud i tom prilikom izjavio da na povratnici prema kojoj mu je prvostepena presuda uručena 19. septembra 2003. godine, nije njegov potpis. Na zahtev suda pošta je 4. novembra 2003. godine dostavila izveštaj u kome je navedeno ime poštara koji je bio zadužen za dostavljenje navedene presude, kao i to da je ovaj poštar pismeno ubacio u poštansko sanduče punomoćnika tuženog a da je sam potpisao dostavnu knjižicu i povratnicu, nakon čega su spisi predmeta 31. novembra 2003. godine dostavljeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2421/03 od 28. januara 2004. godine nerazmotrene spise predmeta vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka sa nalogom da se na okolnost uručenja prvostepene presude sasluša punomoćnik tuženog, pribavi izveštaj pošte o tome kome je presuda uručena i po potrebi obavi grafološko veštačenje.

Spisi predmeta su 27. maja 2004. godine dostavljeni drugostepenom sudu, koji je svojim rešenjem Gž1. 1410/04 od 3. novembra 2004. godine ponovo vratio nerazmotren predmet na dopunu postupka, sa nalogom da prvostepeni sud izvrši izviđanja i sasluša punomoćnika tuženog i poštara u svojstvu svedoka na okolnost uručenja presude.

U periodu od 21. decembra 2004. godine do 3. februara 2005. godine spisi predmeta su se nalazili u sudskoj upravi, a nakon održanog izviđajnog ročišta od 10. marta 2005. godine, na kom su saslušani punomoćnik tuženog i poštar, spisi predmeta su dostavljeni 16. marta 2005. godine drugostepenom sudu.

O žalbi tuženog izjavljenoj 7. oktobra 2003. godine protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 85/96 od 30. avgusta 2002. godine odlučeno je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 713/05 od 22. juna 2005. godine kojim je navedena prvostepena presuda ukinuta.

U ponovnom postupku, Četvrti opštinski sud u Beogradu je zakazao devet ročišta za glavnu raspravu od kojih jedno nije održano na predlog tužioca, a jedno ročište nije održano na predlog njegovog punomoćnika.

U ovom delu postupka na ročištu za glavnu raspavu održanom 21. februara 2007. godine sud je naložio tužiocu da predloži još dva veštaka koji bi činili komisiju veštaka koja bi obavila veštačenje po njegovom predlogu, a na ročištu od 5. juna 2007. godine rešenjem suda određeno je izvođenje dokaza komisijskim veštačenjem i tužiocu je dat nalog da uplati predujam troškova. Podneskom od 7. novembra 2007. godine tužilac je predložio da sud stavi van snage rešenje o komisijskom veštačenju i da se zadatak veštačenja poveri jednom veštaku, zbog toga što nije u mogućnosti da snosi troškove komisijskog veštačenja, izrazivši pri tome sumnju u postojanje dokumentacije koja bi bila predmet veštačenja.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1648/05 od 23. septembra 2008. godine je: odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se poništi odluka disciplinske komisije tuženog broj 969 od 8. maja 1991. godine kojom je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, kao i odluka zbora radnika tuženog broj 7/91 od 28. maja 1991. godine kojom je odbijen prigovor tužioca i potvrđena odluka disciplinske komisije, rešenje direktora tuženog broj 1081 od 28. maja 1991. godine o prestanku radnog odnosa tužiocu, kao i zahtev da se obaveže tuženi da tužioca vrati na poslove i radne zadatke šefa poslovnice 1 (stav 1. izreke); odlučeno o troškovima postupka (st. 2, 3. i 4. izreke). Ova presuda ekspedovana je iz suda 3. aprila 2009. godine, a 30. juna 2009. godine data je naredba da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi tužioca.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 3638/10 od 23. marta 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepena presuda uručena je punomoćniku tužioca 16. juna 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja (član 337. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja postupka , imao je sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, koje se odnose na efikasno postupanje i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima. Pored toga, odredbom člana 341. stav 1. ovog zakona bilo je propisano da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 10. juna 1991. godine, podnošenjem predloga Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu i da je pravnosnažno okončan dostavljanjem pre sude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3638/10 od 23. marta 2011. godine punomoćniku tužioca 16. juna 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao 20 godina, koja okolnost sama po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu odredbe Zakona o parničnom postupku da parnice iz radnih odnosa zahtevaju hitno rešavanje.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u sporu, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno znača j predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, nije se radilo o sporu sa naročito složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, jer je sud trebalo da utvrdi da li je podnosilac ustavne žalbe učinio težu povredu radne obaveze zbog koje mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca, Ustavni sud nalazi da je ovaj spor bio od izuzetnog značaja za podnosioca jer se radilo o zahtevu kojim je tražen poništaj odluka na osnovu kojih je podnosiiocu prestao radni odnos.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja osporenog parničnog postupka. Naime, na osnovu dokumentacije koju je podnosilac priložio 24. januara 2001. godine, rešenjem suda od 15. juna 2001. godine određeno je dopunsko mašinsko veštačenje, a po sprovedenom zadatku, veštak je u dopunskom nalazu od 4. oktobra 2001. godine izneo mišljenje da uz pomenuti podnesak tužioca nisu priloženi novi dokazi, već uglavnom postojeći koji su obuhvaćeni osnovnim nalazom. Takođe, na predlog tužioca rešenjem suda od 5. juna 2007. godine doneto je rešenje o komisijskom veštačenju, da bi potom, tužilac podneskom od 26. novembra 2007. godine predložio da sud stavi van snage doneto rešenje i veštačenje poveri jednom veštaku, izrazivši i sumnju u postojanje dokumentacije koja bi bila predmet veštačenja. Pored toga, dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana na predlog punomoćnika tužioca odnosno tužioca, a jedno ročište nije održano na saglasan predlog punomoćnika obe parnične stranke. Međutim, po oceni Ustavnog suda, izloženo ponašanje podnosioca ustavne žalbe nije bitno uticalo na ukupnu dužinu osporenog postupka koji je trajao 20 godina, i nije takvog karaktera da dovodi u pitanje ocenu Suda da predmetni sudski postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustvani sud pre svega konstatuje da su u toku osporenog postupka donete četiri prvostepene presude, dva rešenja o privremenoj meri, četiri odluke sudova u drugom stepenu i jedna revizijska odluka. Osim toga, rešenjima drugostepenog suda spisi predmeta su nerazmotreni vraćani prvostepenom sudu na dopunu postupka četiri puta, i to iz sledećih razloga: dva puta spisi predmeta su vraćeni rešenjima Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1033/92 od 12. marta 1992. godine i Gž1. 776/94 od 5. oktobra 1994. godine jer nije bilo dokaza o tome da je žalba tužioca uručena punomoćniku tuženog, odnosno nije bilo dokaza da je punomoćnik tuženog primio prvostepenu presudu; treći i četvrti put je Okružni sud u Beogradu rešenjima Gž1. 2421/03 od 28. januara 2004. godine i Gž. 1410/04 od 3. novembra 2004. godine nerazmotrene spise predmeta vraćao na dopunu postupka sa nalogom da prvostepeni sud na okolnost uručenja donete presude sasluša punomoćnika tuženog, poštara, pribavi izveštaj od pošte i eventualno sprovede grafološko veštačenje, iako je prvostepeni sud prethodno pribavio izveštaj pošte od 4. novembra 2003. godine u kome je navedeno da je poštar potpisao povratnicu i dostavnu knjigu, a pismeno ostavio u poštanskom sandučetu punomoćnika tuženog, da bi o izjavljenoj žalbi drugostepeni sud tek odlučio 22. juna 2005. godine, dakle skoro posle godinu dana i sedam meseci od dana kada su mu prvi put spisi predmeta dostavljeni na odlučivanje. Pored toga, propusti u postupanju prvostepenog suda koji su doprineli ovako dugom trajanju postupka ogledaju se i u tome što je pismeni otpravak presude P1. 85/96 od 30. avgusta 2002. godine izrađen i ekspedovan posle više od godinu dana – 17. septembra 2003. godine, a pismeni otpravak presude P1. 1648/05 od 23. septembra 2008. godine ekspedovan je posle više od pet meseci – 3. aprila 2009. godine. Takođe, Apelacioni sud u Beogradu je odluku o žalbi protiv prvostepene presude P1. 1648/05 od 23. septembra 2008. godine doneo posle više od godinu dana i osam meseci nakon što su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu na odlučivanje.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi nisu preduzeli sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski pos tupak efikasno okonča i da se o zahtevu podnosioca ustavne žalbe odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi u delu u kome je istaknuta povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 439. Zakona o parničnom postupku, imao pravo da protiv drugostepene presude Gž1. 3638/10 od 23. marta 2011. godine izjavi reviziju.

Kako je u sprovedenom prethodnom postupku utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio zakonom propisano sredstvo za zaštitu svojih prava u radnom sporu, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je istaknuta povreda prava na pravično suđenje, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe je tražio naknadu štete usled dugog trajanja osporenog parničnog postupka koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 1900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i to u kojoj meri je ponašanje podnosioca doprinelo nepotrebnom prolongiranju postupka, postojeću praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuća pravična satisfakcija zbog utvrđene povrede prava. Ustavni sud je zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, koju je p odnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog nedelotvornog postupanja suda, odredio isplatu navedenog novčanog iznosa.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. t ačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti