Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 11 godina. Utvrđena je odgovornost sudova zbog neaktivnosti i dosuđena naknada nematerijalne štete podnositeljki.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2042/2011
11.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zlate Korjenić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zlate Korjenić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 15285/11 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Re publike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zlata Korjenić iz Beograda je 6. maja 2011. godine, preko punomoćnika Milke Ćalić, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56611/10.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je 28. januara 2002. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv A.D. “Dinara osiguranje“ iz Beograda i Lazara Bugarskog, radi naknade materijalne i nematerijalne štete, da ovaj parnični postupak još uvek traje i da nijednom nije doneta prvostepena presuda, pa smatra da je povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 15285/11 (predmet je u međuvremenu nakon podnošenja ustavne žalbe dobio novi broj), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari: da je tužilja Zlata Korjenić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela 28. januara 2002. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih A.D. “Dinara osiguranje“ iz Beograda i Lazara Bugarskog, radi naknade materijalne i nematerijalne štete; da je u tužbi istaknuto da je drugotuženi u saobraćajnoj nezgodi, koja se dogodila 20. oktobra 2001. godine, pričinio tužilji štetu i da je štetnik kao vlasnik automobila bio osiguranik prvotuženog za štete pričinjene trećim licima; da je prvostepeni sud 29. avgusta 2003. godine dostavio spise predmeta veštaku saobraćajne struke D.K, radi veštačenja na okolnost uzroka nastanka navedene saobraćajne nezgode i da je navedeni veštak 5. maja 2005. godine vratio sudu spise, ističući da su mu potrebni spisi predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 1271/02 (krivični postupak koji se vodio protiv drugotuženog zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 195. stav 1. Krivičnog zakonika) u cilju davanja kvalitetnog nalaza i mišljenja; da prvostepeni sud nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu u periodima od 14. jula 2003. do 11. decembra 2006. godine i od 30. oktobra 2009. do 18. oktobra 2010. godine; da je rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 434/02 od 30. marta 2009. godine prekinut parnični postupak u odnosu na prvotuženog A.D. “Dinara osiguranje“ iz Beograda, imajući u vidu da je nad ovim privrednim društvom pokrenut stečajni postupak; da je Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je nakon formiranja nove mreže sudova preuzeo ovaj predmet radi postupanja, doneo 11. februara 2013. godine presudu P. 15285/11, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj drugotuženi na ime naknade nematerijalne štete isplati određene novčane iznose, u stavu drugom izreke konstatovao da je tužba povučena u delu u kome je tužilja tražila naknadu materijalne štete, a u stavu trećem izreke obavezao tužilju da naknadi drugotuženom troškove parničnog postupka; da je prvostepena presuda 1. marta 2013. godine otpravljena parničnim strankama.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“ , br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 novih dinara veštaka koji ne dođe na ročište iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 255. stav 1.); da će sud odrediti da li će veštak izneti svoj nalaz i mišljenje samo usmeno na raspravi ili će ih podneti i pismeno pre rasprave i da će sud odrediti rok za pismeno podnošenje nalaza i mišljenja (član 260. stav 1.)

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na predmetni parnični postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11) je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 28. januara 2002. godine , podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da j e predmet i dalje u prvostepenoj fazi, imajući u vidu da je Prvi osnovni sud u Beogradu 1. marta 2013. godine otpravio parničnim strankama presudu P. 15285/11 od 11. februara 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa nadalje .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje više od 11 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnositeljku, jedanaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju svakako ima (obiman dokazni postupak koji se odnosi na utvrđivanje odgovornosti drugotuženog za nastalu štetu itd.), imajući pri tome u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da se prva prvostepena presuda u ovoj pravnoj stvari donese nakon više od 11 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Drugog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe januara 2002. godine do decembra 2009. godine . Činjenice da su nadležni prvostepeni sudovi imali dva perioda neaktivnosti (od kojih je prvi trajao tri godine i pet meseci) u kojima nisu preduzimali procesne radnje u cilju blagovremenog okončanja ovog obligacionog spora i da je veštak saobraćajne struke D.K. držao spise predmeta jednu godinu i sedam meseci radi sačinjavanja nalaza i mišljenja, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno potvrđuju da Drugi opštinski sud u Beogradu i Prvi osnovni sud u Beogradu u ovom parničnom postupku nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti i da nisu preduzeli zakonom predviđene mere kako bi kaznili navedenog veštaka zbog neopravdano dugog držanja spisa predmeta. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu ''Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske '' od 13. jula 1983. godine).

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao i vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti