Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko dvadeset četiri godine. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-2043/2009
18.10.2012.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri , dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zore Radosavljev iz Žablja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Zore Radosavljev i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu - Odeljenje u Žablju u predmetu P. 4802/07, sada predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 414/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .
O b r a z l o ž e nj e
1. Zora Radosavljev iz Žablja je 4. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Ivanovića , advokata iz Novog Sada , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, uređenu podneskom od 12. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu - Odeljenje u Žablju u predmetu P. 4802/07.
Pored izlaganja hronološkog toka osporenog parničnog postupka, podnositeljka ustavne žalbe je istakla da predmetna parnica traje dvadeset tri godine i da još uvek nije okončana, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenog ustavnog prava i naloži nadležnom sudu preduzimanje svih mera da se postupak okonča u najkraćem roku. Takođe je tražila da se štetne posledice nastale dugotrajnim vođenjem postupka otklone dosuđivanjem odgovarajuće naknade.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu - Odeljenje u Žablju P. 4802/07 (sada predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 414/10) i iz odgovora v.f. predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu VIII Su. 368/12 od 24. jula 2012. godine utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnositeljka ustavne žalbe je 2. decembra 1986. godine podnela Opštinskom sudu u Žablju tužbu, radi u tvrđenja prava svojine protiv tuženih M.P, Lj.K. i D.S. po kojoj je formiran predmet P. 1/87.
Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 1/87 od 2. marta 1988. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev, od ukupno zakazanih osam ročišta, jedno ročište (28. oktobra 1987. godine) nije održano, i to na predlog podnositeljke ustavne žalbe.
Nakon što je rešenjem Gž. 2516/88 od 19. oktobra 1988. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka - dostavljanja presude jednoj od tuženih, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1175/89 od 12. jula 1989. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.
Do donošenja druge po redu prvostepene presude P. 261/89 od 11. juna 1990. godine kojom je tužbeni zahtev podnositeljke usvojen, održano je još pet ročišta i saslušano je više svedoka. Pismeni otpravak ove presude ekspedovan je 24. decembra 1990. godine.
Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 703/91 od 23. oktobra 1991. godine ukinuta je prvostepena presuda. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 24. decembra 1991. godine.
U ponovnom postupku, prvo ročište pred prvostepenim sudom zakazano je za 15. april 1992. godine, a naredna četiri ročišta su zakazivana sa razmakom od po nekoliko meseci (12. maj 1993.godine - 27. septembar 1994. godine - 20- februar 1995. godine -24. oktobar 1995. godine). Ročište koje je bilo zakazano za 24. oktobar 1995. godine, nije održano na predlog podnositeljke ustavne žalbe, a prvo sledeće ročište zakazano je posle skoro dve i po godine - 2. marta 1998. godine. Kako na ovo ročište nisu pristupili uredno pozvani punomoćnici stranaka, utvrđeno je da postupak miruje. Na predloge podnositeljke ustavne žalbe za nastavak postupka od 12. marta i 9. juna 1998. godine, sud je zakazao ročište za 30. mart 1999. godine, koje nije održano na predlog podnositeljke. Prvo sledeće ročište zakazano je posle više od godinu dana - 14. juna 2000. godine, a zatim je ročište zakazano nakon nepune četiri godine - 9. marta 2004. godine. Naredno ročište zakazano je posle dve godine - 6. marta 2006. godine. Ovo ročište nije održano na predlog punomoćnika tužene strane. Kako na ročište zakazano za 17. april 2006. godine nije pristupila podnositeljka, koja je pozvana preko oglasne table suda, dok je za jednog od tuženih povratnica vraćena sa konstatacijom da je preminuo, sud je doneo rešenje o povlačenju tužbe. Odlučujući o predlogu podnositeljke ustavne žalbe od 7. marta 2007. godine, na ročištu održanom 2. jula 2007. godine ukinuta je klauzula pravnosnažnosti sa rešenja o povlačenju tužbe i isto je stavljeno van snage. U daljem toku postupka, od ukupno zakazanih deset ročišta, zbog nepristupanja veštaka jedno ročište nije održano. U ovom delu postupka, na predlog podnositeljke dva puta je određivan zastoj u postupku, prvi put u trajanju od šezdeset dana, a drugi put u trajanju od 180 dana. Zastoji su određivani do donošenja odluke o nastavku postupka, odnosno okončanja postupka u dve parnice u kojima su se zahtevi odnosili na utvrđenje prava vlasništva na nepokretnostima koje su predmet i osporene parnice.
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 414/10 od 12. aprila 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 9992/10 od 22. februara 2012. godine delimično usvojio, a delimično odbio žalbu podnositeljke, pa je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na utvrđenje prava vlasništva na suvlasničkim delovima M.P. i D.S, a preinačio prvostepenu presudu u odnosu na zahtev za utvrđenje prava vlasništva u odnosu na suvlasnički udeo Lj.K. tako što je utvrdio da je podnositeljka na udelu Lj.K. stekla pravo svojine.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o parničnom postupku (“ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Članom 10. Zakona o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjuje u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11), propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevim i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.
Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala preko dvadeset četiri godine, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka više od četvrt veka ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.
Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je na predlog podnositeljke ustavne žalbe dva puta određivan zastoj u postupku u trajanju od ukupno 240 dana, da tri ročišta nisu održana na predlog podnositeljke, kao i to da je zbog nepristupanja punomoćnika stranaka bilo određeno mirovanje postupka, i da je podnositeljka, godinu dana nakon donošenja rešenja o povlačenju tužbe, tražila ukidanje klauzule pravnosnažnosti sa navedenog rešenja.
Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, napred opisano ponašanje podnositeljke nije moglo odlučučujuće doprineti tome da predmetni postupak traje preko dvadeset četiri godine. Imajući u vidu razmake između zakazanih ročišta u pojedinim periodima, po nalaženju Ustavnog suda, prvostepeni sud je ispoljivši izrazitu nedelotvornost i neefikasnost u postupanju, prevashodno doprineo nerazumno dugom trajanju ove parnice. Naime, ročišta su zakazivana u razmacima od preko godinu dana, a u jednom periodu ročište nije bilo zakazano četiri godine, iako za to nisu postojali objektivni razlozi (npr. 15. april 1992. godine - 12. maj 1993. godine - 27. septembar 1994. godine; 24. oktobar 1995. godine - 2. mart 1998. godine; 30. mart 1999. godine - 14. jun 2000. godine - 9. mart 2004. godine - 6. mart 2006. godine).
Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu - Odeljenje u Žablju u predmetu P. 4802/07 (sada predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 414/10), povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke ove odluke.
6. Polazeći od toga da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba okončan, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 2.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali i doprinos podnositeljke dužini trajanja parnice. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.
7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević