Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u poreskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu preduzeća izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je Vrhovni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje tužbe u upravnom sporu o poreskim obavezama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća "MP Energokontakt" iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća "MP Energokontakt" izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 8281/07 od 13. avgusta 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Preduzeće "MP Energokontakt" iz Beograda je 2. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Ane Stojnić, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 8281/07 od 13. avgusta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da u obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda Srbije kojom je odbijena kao neosnovana tužba podnosioca izjavljena protiv drugostepenog rešenja, a kojim je odbijena njegova žalba izjavljena protiv rešenja Poreske uprave, Filijala Voždovac broj 47/019-00232/2006-010 od 28. novembra 2006. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe naloženo preduzimanje radnji bliže opisanih u tom rešenju radi otklanjanja utvrđenih nezakonitosti i nepravilnosti u postupku terenske kontrole, nije odgovoreno na bitne navode podnosioca iz podnete tužbe, a da je ocena suda posledica neprihvatljive primene ili proizvoljnog tumačenja merodavnog prava. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da Sud poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd, Filijala Voždovac broj 47-21/07-20 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd, Filijala Voždovac broj 47-019-00232/2006-010 od 28. novembra 2006. godine je naloženo poreskom obvezniku, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da radi otklanjanja utvrđenih nezakonitosti i nepravilnosti u postupku terenske kontrole, izvrši uplatu neobračunatog poreza na dohodak građana sa pripadajućom kamatom, evidentira obavezu i izvrši uplatu neobračunatog poreza na promet proizvoda sa pripadajućom kamatom, kao i poreza na dobit preduzeća, u iznosima bliže označenim u izreci tog rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je 20. decembra 2006. godine izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja. Rešavajući o žalbi, Ministarstvo finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd donelo je rešenje broj 47-21/07-20 od 21. avgusta 2007. godine, kojim je žalba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ovog rešenja je detaljno navedeno zbog čega su svi navodi žalbe neosnovani, u pogledu svakog pojedinačnog iznosa utvrđenog poreza za navedene poreske periode.

Protiv konačnog rešenja drugostepenog organa podnosilac ustavne žalbe je 3. oktobra 2007. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije.

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 13. avgusta 2009. godine, doneo osporenu presudu U. 8281/07 kojom je tužba, saglasno odredbi člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije, nakon ocene navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta ove upravne stvari, našao da je tužba neosnovana; da je pravilno, po oceni tog suda, postupio tuženi organ kada je odbio žalbu podnosioca kao neosnovanu, dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge, koje u svemu prihvata i taj sud; da je sve navode tužbe tužilac isticao i u žalbi, a da su drugostepenim rešenjem svi žalbeni navodi, po oceni tog suda, pravilno ocenjeni; da je sud cenio i navode istaknute u dopuni tužbe, sa priloženim dokazima, i našao da su isti bez značaja za drugačiju ocenu zakonitosti pobijanog drugostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 38. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je važio u vreme podnošenja tužbe i donošenja osporene presude, bilo je propisano: da sud rešava, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku (stav 1.); da ako sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivurečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, poništiće osporeni akt presudom, i u tom slučaju nadležni organ je dužan da postupi onako kako je u presudi određeno i da donese nov upravni akt (stav 2.); da ako bi poništenje osporenog upravnog akta po stavu 2. ovog člana i ponovo vođenje postupka pred nadležnim organom izazvalo za tužioca štetu koja bi se teško mogla ispraviti, ili ako je na osnovu javnih isprava ili drugih dokaza u spisima predmeta očigledno da je činjenično stanje drukčije od onog koje je utvrđeno u upravnom postupku ili ako je u istom sporu već poništen upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio po presudi, sud može i sam utvrditi činjenično stanje i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja doneti presudu, odnosno rešenje (stav 3.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, odnosno ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravo na pristup sudu, pravo na obrazloženu odluku, pravo na javnu raspravu i dr.).

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima doneo odluku na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, a koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalno pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Pored toga, u okviru prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju relevantnim. Rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Vrhovni sud Srbije je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Naime, Vrhovni sud Srbije je odlučio o tužbi podnosioca, saglasno odredbi člana 38. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom sudskom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge, a koji navodi su gotovo identični navodima iz podnete tužbe, pri čemu je u obrazloženju drugostepenog rešenja detaljno navedeno zbog čega su svi navodi žalbe neosnovani, u pogledu svakog pojedinačnog iznosa utvrđenog poreza za navedene poreske periode, te da u upravnom postupku nisu povređena pravila postupka. S obzirom da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić