Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog prekomerne dužine parničnog postupka koji traje skoro dvanaest godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku usled neefikasnog postupanja prvostepenog suda, naročito zbog brojnih neodržanih ročišta i problema sa dostavom poziva.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2046/2009
24.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojislava Đurkovića iz Bijeljine, Republika Srpska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vojislava Đurkovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5536/04 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75151/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Određuje se Vrhovnom kasacionom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojislav Đurković iz Bijeljine, Republike Srpska, je preko punomoćnika Divne Popović, advokata iz Beograda 4. novembra 2009. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5536/04 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P. 75151/10).

Podnosilac ustavne žalbe navodi da se parnični postupak, koji traje više od devet godina, ne rešava „isključivom malicioznošću tužene“, kao i nedovoljnim zalaganjem prostepenog suda da pozive za ročišta dostavi tuženoj kako bi sproveo dokazni postupak saslušanjem tužene kao stranke u postupku, te da ne postoji ni jedan opravdani razlog za ovoliko dugo trajanje postupka i njegovo odugovlačenje. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud donese odluku kojom će usvojiti ustavnu žalbu i utvrdi da mu je pravo čiju je zaštitu tražio povređeno, kao i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5336/04 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 75151/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. maja 2000. godine podneo tužbu i predlog za izdavanje privremene mere Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene S.R. povodom neosnovanog obogaćenja tužene, s obzirom na to da joj je još 27. maja 1995. godine pozajmio 227.000 DEM, tako što joj je novac predao u njenoj kući pred svedocima i (sada pokojim) suprugom. Tužilac navodi da se tužena pred svedocima obavezala da će predmetni novac vratiti što je pre moguće, ali da nakon smrti supruga tužene ona nije pokazala nameru da predmetni novac vrati, sa izgovorom da novca nema.

Drugi opštinski sud u Beogradu je nakon dva ročišta (28. jula 2000. godine koje nije održano iz razloga što tužena, koja je bila uredno pozvana, nije pristupila i 20. oktobra 2000. godine koje je održano, a na koje tužena ponovo nije pristupila) doneo presudu zbog izostanka P. 2604/00 od 20. oktobra 2000. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, a tuženu obavezao da mu na ime neosnovanog obogaćenja plati 227.000 DEM, u dinarskoj protivvrednosti po kursu Narodne banke Jugoslavije na dan isplate, sa domicilnom kamatom počev od 27. maja 1997. godine pa do isplate.

Tužena je 13. jula 2001. godine preko svog punomoćnika Drugom opštinskom sudu u Beogradu podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje, s obrazloženjem da nikada nije dobila ni tužbu, ni poziv na ročište, te da je prvi put imala saznanje o ovom predmetu kada je pozvana juna meseca 2001. godine da se javi u Drugi opštinski sud u Beogradu da preuzme pošiljku. Postupajući po predlogu, sud je na ročištu održanom 24. septembra 2001. godine doneo rešenje kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje, ukida presuda zbog izostanka P. 2304/00 i predmet dobija novi broj P. 7213/01.

U nastavku postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu je nakon sedam ročišta (10. aprila 2002. godine - koje je održano; 17. juna 2002. godine - koje je održano i na kojem je izveden dokaz saslušanjem svedoka; 1. oktobra 2002. godine - koje je održano; 2. decembra 2002. godine - koje nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije; 25. marta 2003. godine - koje je održano, ali odloženo na neodređeno, s obzirom na to da je dostava tuženoj pokušana više puta na adresu iz tužbe, ali je sve vraćeno s obzirom na to da se tužena nalazi u pritvoru; 17. novembra 2003. godine - koje je održano i na kome je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke i određeno izvođenje dokaza saslušanjem tužene u svojstvu parnične stranke, zbog čega se sud obratio za pomoć MUP Republike Srbije, OUP Savski Venac kako bi se tuženoj dostavio poziv za ročište, kojoj je ovim putem poziv i uručen 24. novembra 2003. godine; 24. decembra 2003. godine - koje je održano, a na kojem se uredno pozvana tužena opet nije pojavila, te je sud ponovo izveo dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i zaključio glavnu raspravu) doneo presudu P. 7213/01 od 24. decembra 2003. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahev tužioca, tuženu obavezao da na ime duga plati iznos od 227.000 DEM u odgovarajućem broju jedinica evra, u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu važećem na dan isplate, sa domicilnom kamatom, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu za isplatu domicilne kamate na iznos glavnog duga za period od 27. maja 1997. godine do 4. marta 2000. godine i odlučio da svaka stanka snosi svoje troškove.

Postupajući po žalbi tužene Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 5231/04 od 9. juna 2004. godine kojim je ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7213/01 od 24. decembra 2003. godine u stavu jedan i tri izreke i u navedenom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ukidnog rešenja je navedeno: da ožalbenom presudom nije pouzdano utvrđen pravni status tužene u ovoj pravnoj stvari što je od uticaja na ocenu pasivne legitimacije i time osnovanost postavljenog tužbenog zahteva; da je pobijanom odlukom prvostepeni sud prvobitno utvrdio da je predmetni ugovor o zajmu zaključen između tužioca i sada pokojnog supruga tužene, a zatim zaključio da je sada pokojni suprug tužene novac primio u ime i za račun tužene, iako izvedeni dokazi ne potvrđuju pouzdano status tužene u svojstvu zajmoprimca; da ožalbena presuda ne sadrži utvrđene odlučne činjenice u vezi kupoprodaje stana u ulici Srpskih vladara, koji je suprug tužene prodao tužiocu, iako se primerak ugovora o kupoprodaji nalazi u spisima, te da u konkretnom slučaju nije isključena mogućnost da je isplata spornog novčanog iznosa imala funkciju isplate kupoprodajne cene, a ne pozajmice, što je sve bilo od bitnog uticaja na odluku o postavljenom tužbenom zahtevu.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 5536/04, a Drugi opštinski sud u Beogradu je nakon 14 ročišta (8. novembra 2004. godine - koje nije održano usled sprečenosti postupajućeg sudije; 21. novembra 2005. godine - koje nije održano usled nedostatka procesnih pretpostavki; 24. februara 2005. godine - koje je održano i kada je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu pranične stranke; 30. marta 2005. godine - koje nije održano, jer tužena nije uredno pozvana; 22. juna 2005. godine - koje je održano i kada je punomoćnik tužioca predložio da se poziv tuženoj uruči preko oglasne table suda; 27. septembra 2005. godine - koje nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije; 3. novembra 2006. godine - koje nije održano bez navođenja razloga; 23. februara 2007. godine - koje je održano; 29. maja 2007. godine - koje nije održano, s obzirom na to da je tužena angažovala novog punomoćnika koji je tražio vreme da izvrši uvid u spise predmeta, a kada je sud naložio punomoćniku tužene da u roku od osam dana obavesti sud o terminima kada će tužena biti u Beogradu; 12. decembra 2007. godine - ročište je održano i ponovo je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, dok se u ime tužene nisu pojavili ni tužena ni punomoćnik, a bili su uredno pozvani; 31. marta 2008. godine - kada ročište nije održano iz razloga što se uredno pozvana tužena ponovo nije pojavila; 12. maja 2008. godine – kada ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije; 7. jula 2008. godine – ročište nije održano zbog evakuacije zgrade; 29. januara 2009. godine – kada je sud održao ročište, saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke, otklonio izvođenje dokaza saslušanjem tužene u svojstvu parnične stranke, jer se ista ponovo nije pojavila i zaključio glavnu raspravu) doneo presudu P. 5536/04 od 29. januara 2009. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu isplati iznos od 116.063.25 evra, koji predstavlja protivvrednost iznosa od 227.000 DEM i obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je navedeno: da tužena kao jedan od devet sanaslednika svog pokojnog supruga solidarno odgovara za njegove dugove; da je sud postupajući po nalogu Okružnog suda u Beogradu ponovo saslušao tužioca, ali i otklonio izvođenje dokaza saslušanjem tužene u svojstvu parnične stranke, jer se tužena, iako je šest puta pozivana, ni jednom nije odazvala pozivu suda za saslušanje, te je sud zaključio da je takvo ponašanje tužene u suprotnosti sa načelom procesne ekonimije; da je sud utvrdio da kupoprodaja stana u ulici Srpskih vladara u Beogradu nije u neposrednoj vezi sa datom pozajmicom, već se ista odnosi na novčani dobitak tužioca u kazinu „Hotel Jugoslavija“ čiji je vlasnik bio suprug tužene.

Postupajući po žalbi tužene Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 6939/10 od 28. aprila 2010. godine kojom je preinačio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5536/04 od 29. januara 2009. godine u prvom stavu izreke i naložio tuženoj da tužiocu isplati iznos od 116.063,25 evra, koji predstavlja protivvrednost iznosa od 227.000 DEM, sa domicilnom kamatom počev od 12. decembra 2000. godine do 31. decembra 2001. godine, a na iznos od 116.063,25 evra, sa kamatom po najnižoj kamatnoj stopi Evropske cetralne banke uvećane za 3%, počev od 1. februara 2002. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije. U obrazloženju presude je navedeno: da tužiocu pripada pravo na isplatu duga u dinarskoj protivvrednosti po srednjem, a ne po prodajnom kursu NBS na dan isplate; da je sud kako bi se ovaj postupak okončao u primerenom roku sa što manje troškova naložio punomoćniku tužene na ročištu zakazanom za 29. maj 2007. godine, da u roku od osam dana obavesti sud kada će tužena biti u Beogradu, kako bi zakazao ročište na kome će biti izveden dokaz saslušanjem tužene, ali da punomoćnik nije postupio po nalogu suda, niti dostavio i jedan dokaz da zbog boravka tužene u inostranstvu ili njenog zdravstvenog stanja nije bio u mogućnosti da stupi u kontakt sa tuženom i obavesti sud kada će tužena biti u Beogradu.

Tužena je 31. avgusta 2010. godine izjavila reviziju Vrhovnom kasacionom sudu sa zahtevom da Vrhovni kasacioni sud kao najviša sudska instanca „kreativno razmotriti činjenično i pravno stanje i odluči u ovom delikatnom slučaju, s obzirom na to da su nižestepeni sudovi izbegavali da izvedu bilo koji dokaz koji bi na bilo koji način doveo u pitanje ishod ovog postupka u odnosu na način na koji su to ono već zacrtali, kao i da nisu analizirali sve razloge“. Odluka o reviziji još uvek nije doneta.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, ali da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 362.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti trajanja ovog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjniskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, tj. od 26. maja 2000. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak do trenutka podnošenja ustavne žalbe trajao skoro devet i po godina i da još uvek nije okončan.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utuču na ocenu dužine trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju postupka.

Predmet spora je nesumnjivo od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom da je podnosilac tužbu podneo sudu nakon što tužena nije pokazala nameru da vrati novac koji joj je podnosilac pozajmio još 27. maja 1995. godine, sa izgovorom da novca nema.

Što se tiče složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, sud je trebalo da odluči o tužbenom zahtevu ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se utvrdi da se tužena na njegovu štetu neosnovano obogatila, te da mu od 1995. godine, kada joj je i pozajmio 227.000 DEM, duguje ovaj iznos. Kako je u tom pogledu Drugi opštinski sud u Beogradu tokom glavne rasprave izveo dokaze saslušanjem svedoka i tužioca i izvršio uvid u predmete koji su bili od značaja za odlučivanje, to prema oceni Ustavnog suda, izvođenje navedenih dokaza samo po sebi nije bilo složeno, te nema opravdanog razloga za trajanje ovog parničnog postupka u periodu od skoro 12 godina.

Ocenjujući postupanje suda koji je vodio predmetni postupak, Ustavni sud je konstatovao da je nerazumno dugo trajanje postupka u predmetu P. 5536/04 (sada predmet broj P. 75151/10) uzrokovano prvenstveno nedelotvornim i neažurnim postupanjem Drugog opštinskog suda u Beogradu (sada Prvi osnovni sud u Beogradu), koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Najpre, Ustavni sud ističe da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće procesne mere da spreči suprotno postupanje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao da je u toku parničnog postupka zakazano (računajući i ponovni postupak) 23 ročišta, od kojih 11 nisu bila održana i to najčešće usled sprečenosti postupajućeg sudije ili zbog nemogućnosti suda da uruči poziv tuženoj da prisustvuje ročištima. Od 12 održanih ročišta, ročište koje je bilo zakazano za 25. mart 2003. godine je odloženo na neodređeno vreme iz razloga što sud nije bio u mogućnosti da izvrši dostavu tuženoj, jer se ona tada nalazila u pritvoru i pored činjenice da je odredbom člana 134. Zakona o parničnom postupku propisano da se licima lišenim slobode dostavljanje vrši preko zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, što čini da je prvostepeni sud pročongirao postupak za osam meseci, jer se tek 18. novembra 2003. godine obratio MUP Republike Srbije, OUP Savski Venac sa zahtevom da se tuženoj dostavi poziv na ročište, kada je dostava i izvršena. Sledom iznetog, Ustavni sud konstatuje da je na dužinu trajanja parničnog postupka upravo najviše uticala „nemogućnost“ dostavljanja poziva tuženoj da prisustvuje ročištima. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je na čak pet ročišta sud izvodio dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, a jedno održano ročište je odložio samo iz razloga kako bi se izvršila „koncentracija dokaza i činjenične građe“. Imajući u vidu činjenicu da je u periodu od skoro devet godina zakazano samo 23 ročišta, to u proseku čini da je sud zakazivao dva do tri ročišta godišnje, koja činjenica je u direktnoj vezi sa dužim trajanjem postupka te se u konkretnom slučaju može staviti na teret prvostepenom sudu.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu (sada Prvi osnovni sud u Beogradu), dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje skoro 12 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i naložio Vrhovnom kasacionom sudu, pred kojim se sada po izjavljenoj reviziji predmet nalazi, da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

Saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, te odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti