Odluka Ustavnog suda o poslaničkom imunitetu i zakonitosti pritvora
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu narodnog poslanika izjavljenu protiv radnji policije, rešenja tužilaštva o zadržavanju i rešenja suda o određivanju pritvora. Sud je utvrdio da imunitet ne štiti od policijskog zadržavanja, već od pritvora bez odobrenja skupštine.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T . iz Šapca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 201 6. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. T . izjavljena protiv radnji Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Uprava kriminalističke policije Prvo odeljenje u predmetu Ku. 3270/14, kao i rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 159/14 od 13. februara 2014. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Kpp. 61/14 od 15. februara i Kv. 576/14 od 20. februara 2014. godine u odnosu na istaknut e povrede prava na slobodu iz člana 27. st. 1. i 3. i prava u vezi sa određivanjem privora iz člana 30. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. T . iz Šapca je 6. marta 2014. godine, preko punomoćnika M . K, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata i radnji navedenih u izreci, zbog povrede prava iz člana 27. st. 1. i 3, člana 30. stav 1, člana 34. stav 3, člana 36. stav 2. i člana 103. stav 3. Ustava Republike Srbije. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava iz čl. 5. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Kako se navedena prava iz Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.
Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je dobio poziv da se 13. februara 2014. godine javi Policijskoj upravi za grad Beograd, što je on toga dana u 11.30 časova i učinio, u prisustvu izabranog branioca; da je u policiji dao izjavu u svojstvu osumnjičenog nakon čega mu je u 14.30 časova saopšteno da je prema njemu „primenjena mera zadržavanja“, te mu je uručeno rešenje Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 159/14 od 13. februara 2014. godine „pri čemu mu se zadržavanje ima računati od 13. februara 2016. godine u 11.30 časova, od kada se odazvao na poziv“; da se „prilikom lišavanja slobode pred policijskim službenikom pozvao na poslanički imunitet koji uživa kao narodni poslanik u Skupštini Srbije, ali to nije sprečilo njegovo lišenje slobode“; da „iako je odredbama Zakonika o krivičnom postupku predviđeno da se protiv rešenja o zadržavanju može izjaviti žalba sudiji za prethodni postupak, u ovom konkretnom slučaju to nije bilo moguće, jer je rok za izjavljivanje žalbe isticao u 20.30 časova i van redovnog radnog vremena, kada u zgradi Višeg suda u Beogradu iz nepoznatog razloga nije bilo dežurnog sudije za prethodni postupak, niti je u sudu bilo prisutno lice ovlašćeno da primi žalbu na rešenje o zadržavanju“, te da je „branilac okrivljenog žalbu pokušao da preda u 20.05 časova, ali do isteka roka za izjavljivanje žalbe to nije bilo moguće učiniti iz već navedenih razloga“; da je „15. februara 2014. godine u 9.15 časovaizveden pred Više javno tužilaštvo i da je u 11.00 časova saslušan, te da je tužilaštvo donelo naredbu o sprovođenju istrage protiv njega zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234 Krivičnog zakonika; da je u 11.35 časova prvi put izveden pred sudiju za prethodni postupak koji mu je uzeo izjavu“, te da mu je osporenim rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 61/14 od 15. februara 2016. godine određen pritvor, a što je učinjeno „u 18.00 časova, dakle posle proteka više od šest sati nakon što je i formalno istekao period zadržavanja od 48 sati“; da je prethodno „Narodna skupština 15. februara 2016. godine, oko 13.30 časova, ukinula imunitet D . T, čime je omogućila da se protiv njega vodi krivični postupak“; da mu je osporenim prvostepenim rešenjem pritvor određen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku ; da je protiv prvostepenog rešenja o određivanju pritvora izjavio žalbu koja je odbijena kao neosnovana osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 576/14 od 20. februara 2014. godine.
Iz svega prethodno navedenog, podnosilac ustavne žalbe zaključuje:
- da mu je povređeno pravo na slobodu i bezbednost iz člana 27. st. 1. i 3. Ustava, jer je kao „narodni poslanik bio uhapšen i zadržan duže od dva dana“, odnosno jer je „njegovo zadržavanje u trajanju od 55 časova bilo suprotno odredbama domaćih propisa“, kao i jer „u trenutku isticanja roka za izjavljivanje žalbe, u 20.30 časova 13. februara 2014. godine u Višem sudu u Beogradu nije bilo nikoga kome bi žalba mogla biti uručena“;
- da mu je povređeno pravo uz člana 30. stav 1. Ustava, jer je „jasno da je sud doneo rešenje o određivanju pritvora na predlog tužilaštva, u situaciji u kojoj ni tužilaštvo nije tvrdilo da je u datom trenutku protiv njega postojala osnovana sumnja već samo osnov sumnje“, odnosno jer je „postupajući sudija za prethodni postupak odlučio isključivo na osnovu naredbe Višeg javnog tužilaštva i njihovog predloga, te je potpuno nejasno na osnovu čega je sam sud konstruisao postojanje osnovane sumnje u konkretnom slučaju“, kao i jer nije postojala „nijedna iole relevantna okolnost, a kamoli osobita okolnost“ koja bi ukazivala da će podnosilac ometati postupak uticanjem na svedoke i da je određivanje pritvora neophodno radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka;
- da mu je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, jer su u danu kada je uhapšen, predstavnici izvršene vlasti davali izjave medijima kojima su, po njegovom shvatanju „ne samo obznanili pokretanje krivičnog postupka, već i prejudicirali njegov ishod“, i to tako što je: 1) „A. V, prvi potpredsednik Vlade, 13. februara 2014. godine izjavio da su banke izdavale višemilionske kredite bez obezbeđenja i da je na taj način propala između ostalog i U . b . “ i da „mora da se prekine sa bolesnim, bezobrazno bezobzirnim lažnim biznisom, u kojem uzimate od banaka, platićete kamatu šest meseci, računajući da glavnicu nećete nikada, za to platite nekome u toj banci, kojekome u toj banci, kojekome od političara i onda ste rešili sve probleme“ i da „lanac državnog kriminala - zajednička umešanost političara i pojedinih tajkuna je toliko bezobzirno i bezobrazno bio uspostavljen proteklih godina da to mora da se prekine, jer država to više ne može da izdrži“; 2) ministar „V . I . poručio istog dana da Srpska napredna stranka pokazuje odgovornost, jer iako je u toku predizborna kampanja uhapšen je poslanik te stranke koji je imao propuste“ i da „nema više hapsimo tuđe, a naši mogu da rade šta hoće“ i da se „Srpska napredna stranka nije ustručavala da uhapsi svog poslanika ako nije dobro radio“;
- da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer protiv rešenja o zadržavanju „nije imao na raspolaganju efikasno pravno sredstvo ni u formalnom smislu, pošto ova žalba u stvarnosti nikada nije dala rezultat, te ni formalno ne ispunjava uslove da se smatra delotvornim sredstvom, niti u suštinskom smislu, pošto je odsustvom sudije ili drugih lica ovlašćenih da žalbu prime žalilac efikasno onemogućen u podnošenju žalbe“;
- da mu je povređen poslanički imunitet iz člana 103. stav 3. Ustava, jer se 13. februara 2016. godine u policiji „nije pozvao na imunitet isključivo u odnosu na procesnu radnju saslušanja u svojstvu osumnjičenog“, a što je „bila jasna i nedvosmislena izjava osumnjičenog i kao takva je ušla u Zapisnik o saslušanju osumnjičenog Ku. 3270/14“, a da se pozvao na svoj poslanički imunitet kada mu je saopšteno da će biti zadržan „ali su organi gonjenja to u potpunosti ignorisali“ i dodaje da zastupa stanovište da se „mogao koristi svojim imunitetom za sve procesne radnje, ili samo za neke od njih“.
Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava i prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete, te poništi osporena rešenja Višeg suda u Beogradu i „naloži postupajućim organima Republike Srbije da ukinu pritvor D. T . i da ga odmah puste na slobodu“.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor e Višeg javnog tužilaštva u Beogradu A. 250/14 od 14. aprila 2014. godine i Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Uprava kriminalističke policije – Odeljenje za suzbijanje privrednog kriminaliteta Z-1764/14 od 14. aprila 2014. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe se, u svojstvu osumnjičenog, u prisustvu izabranog branioca, 13. februara 2014. godine, odazvao pozivu Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd - Prvo odeljenje Uprave kriminalističke policije. Njegovo saslušanje je započeto u 12.10 časova i dovršeno u 14.05 časova, o čemu je sačinjen zapisnik Ku. 3270/14 od 13. februara 2014. godine. Iz navedenog zapisnika, pored ostalog, proizlazi da je na pitanje da li želi da se pozove na imunitet narodnog poslanika izjavio da „u ovoj procesnoj radnji ne želi da se pozove na to svoje pravo“, te je nakon toga dao izjavu.
Iz odgovora Odeljenja za suzbijanje privrednog kriminaliteta proizlazi da se podnosilac, nakon što mu je ovlašćeno službeno lice 13. februara 2014. godine u 14.30 časova saopštilo odluku tužioca da će biti određena mera zadržavanja, izjavio da se poziva na poslanički imunitet.
Više javno tužilaštvo u Beogradu je 13. februara 2014. godine donelo rešenje Kt. 159/14 o zadržavanju radi saslušanja podnosica ustavne žalbe u trajanju do 48 sati, a koje se računa od 13. februara 2014. godine u 11.30 časova od kada se odazvao na poziv. U stavu trećem izreke navedenog rešenja je konstatovano da je podnosiocu 13. februara 2014. godine u 14.30 časova saopšteno da je prema njemu primenjena mera zadržavanja.
Iz fotokopije osporenog rešenja o zadržavanju proizlazi da je ovlašćeno službeno lice 13. februara 2014. godine u 16.25 časova pokušalo ličnu dostavu navedenog rešenja, ali da su podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac odbili da prime pismeni otpravak rešenja, te da je jedan primerak „zadržan od strane branioca M.K. koji je pozvan da ga vrati, ali je isti odbio“.
Podnosilac je Ustavnom sudu uz ustavnu žalbu dostavio fotokopiju podneska naslovljenog kao „žalba protiv rešenja o određivanju pritvora Kt. 159/14 zbog zadržavanja osumnjičenog radi saslušanja u trajanju od 48 sati“ od 13. februara 2014. godine, koji je podnosilac preko branioca uputio Višem sudu u Beogradu, na kome je rukom dopisano da je „pokušano dostavljanje Višem sudu u Beogradu u 08.05 časova, ali niko od dežurnih sudija nije bio u zgradi“.
Iz odgovora Odeljenja za suzbijanje privrednog kriminaliteta proizlazi da se podnosilac „postupajućim policijskim službenicima nije obraćao bilo kakvim upitom ili zahtevom da dostavi žalbu na predmetno rešenje“.
Više javno tužilaštvo u Beogradu je 15. februara 2014. godine saslušalo podnosioca ustavne žalbe o čemu je sačinjen zapisnik Kt. 159/14. Iz navedenog zapisnika proizlazi da je saslušanje započeto u 09.25 časova, a dovršeno u 10.50. časova i da je podnosilac izneo odbranu.
Nakon saslušanja podnosioca ustavne žalbe, Više javno tužilaštvo je donelo naredbu o sprovođenju istrage Kti. 67/14, zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, koju su istog dana primili i podnosilac i njegov branilac.
Više javno tužilaštvo je potom stavilo predlog sudiji za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu da se protiv podnosica ustavne žalbe odredi pritvor iz razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, koji je primljen u navedenom sudu 15. februara 2014. godine u 11.25 časova.
Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu je 15. februara 2014. godine, pre donošenja odluke o određivanju pritvora, na predlog javnog tužioca saslušao podnosioca ustavne žalbe, o čemu je sastaljen zapisnik Kpp. 61/14. Iz navedenog zapisnika, pored ostalog, proizlazi: da je saslušanje započeto u 12.05 časova; da se podnosilac ustavne žalbe pozvao na poslanički imunitet samo u odnosu na predlog za određivanje pritvora; da je postupajući sudija obavestio podnosioca i njegovog branioca da od Skupštine Republike Srbije još uvek nije pristigao akt o odluci da li se uspostavlja imunitet, da zavisno od te odluke koju sud mora primiti kao zvaničan akt, može biti pozvan radi ponovnog davanja izjave po predlogu za određivanje pritvora u roku od 12 sati od trenutka prijema spisa predmeta Kti. 67/14, a konstatuje se da su ovi spisi primljeni 15. februara 2014. godine u 11.25 časova“; da je saslušanje završeno u 12.20 časova.
Narodna skupština Republike Srbije je na sednici održanoj 15. februara 2014. godine donela odluku o odobravanju određivanja pritvora i vođenja krivičnog postupka protiv podnosica ustavne žalbe, koja odluka je faksom primljena u Višem sudu u Beogradu istog dana u 13.19 časova.
Sudija za prethodni postupak je 15. februara 2014. godine (nakon saslušanja podnosica koje je započeto u 17.10, a dovršeno u 17.25 časova) doneo osporeno rešenje Kpp. 61/14 kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe odredio pritvor , koji je po tom rešenju mogao trajati najduže 30 dana, a koji mu se računao od 13. februara 2014. godine u 11.30 časova , kada je lišen slobode, a na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da postoje osobite okolnosti koje ukazuju da bi puštanjem na slobodu mogao ometati postupak uticanjem na svedoke koji su poimenično navedeni, a koja lica su bila zaposlena u „U . b.“, te da „iz spisa proizlazi postojanje osnovane sumnj e da je pravnim licima kao odgovorno lice – predsednik Izvršnog odbora U. b . a.d. Beograd iz sistema I . preduzećima K, L . i I . odobravao plasmane kredita, iako su zahtevi za dobijanje kredita od odeljenja za ocenu boniteta negativno ocenjeni, te da je takvim radnjama uticao na članove kreditnog odbora U . b . da daju pozitivno mišljenje kako bi krediti bili odobreni, pribavljajući na taj način navedenim preavnim licima imovinsku korist“. Istovremeno, sudija za prethodni postupak je našao da nema mesta određivanju pritvora iz razloga propisanih odredbom člana 22. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku.
Viši sud u Beogradu je, odlučujući o žalbi branioca podnosioca ustavne žalbe na rešenje sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp. 61/14 od 15. februara 2014. godine, osporenim rešenjem Kv. 576/4 od 20. februara 201 4. godine, istu odbio kao neosnovanu, navodeći da se „navodima žalbi branilaca okrivljenih ne dovodi u sumnju pravilnost zaključivanja sudije za prethodni postupak“, izjasnivši se o bitnim navodima žalbe.
4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je l išenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. st. 1. i 3.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora, bez odobrenja Narodne skupštine. (član 103. stav 3.).
Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14 ) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).
Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače.
Odredbama člana 214. stav 1. ZKP je propisano: da se pritvor u istrazi može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem sudije za prethodni postupak ili veća (član 21. stav 4.) (stav 1.); da protiv rešenja o pritvoru stranke i branilac mogu izjaviti žalbu veću (član 21. stav 4.), da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).
Članom 291. ZKP je, pored ostalog, propisano da policija može neko lice uhapsiti ako postoji razlog za određivanje pritvora - član 211, ali je dužna da takvo lice bez odlaganja sprovede nadležnom javnom tužiocu i da će prilikom dovođenja, policija javnom tužiocu predati izveštaj o razlozima i o vremenu hapšenja (stav 1.), kao i da uhapšeni mora biti poučen o pravima iz člana 69. stav 1. ovog zakonika (stav 2.).
Odredbama člana 294. ZKP je, pored ostalog, propisano: da lice uhapšeno u skladu sa članom 291. stav 1. i članom 292. stav 1. ovog zakonika, kao i osumnjičenog iz člana 289. st. 1. i 2. ovog zakonika, javni tužilac može izuzetno zadržati radi saslušanja najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv (stav 1.); da o zadržavanju, javni tužilac ili, po njegovom odobrenju, policija odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan, donosi i uručuje rešenje i da u rešenju moraju biti navedeni delo za koje se osumnjičeni tereti, osnovi sumnje, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja (stav 2.); da protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe u roku od šest časova od dostavljanja rešenja, da o žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak u roku od četiri časa od prijema žalbe i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.).
5. Ustavni sud konstatuje da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na slobodu i prava u vezi sa određivanjem pritvora iz člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava u odnosu na osporene radnje i rešenja temelji na sledećim tvrdnjama: prvoj, da nije postojala osnovana sumnja da je učinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, već samo osnovi sumnje, te da je „potpuno nejasno na osnovu čega je sam sud konstruisao postojanje osnovane sumnje u konkretnom slučaju“, kao i da nije postojala „nijedna iole relevantna okolnost, a kamoli osobita okolnost“ koja bi ukazivala da će podnosilac ometati postupak uticanjem na svedoke i da je određivanje pritvora neophodno radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka; drugoj, da je njegovo zadržavanje trajalo „duže od dva dana“, tačnije 55 časova; i trećoj, da nije mogao biti ni zadržan niti pritvoren jer s e pozvao na poslanički imunitet.
5.1. Razmatrajući prvu tvrdnju podnosioca ustavne žalbe u odnosu na istaknute povrede prava na slobodu i prava u vezi sa određivanjem pritvora, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena da uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.
Iz iznetog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postipka.
Polazeći od navedenih opštih principa i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je u sprovedenom postupku utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe osporenim rešenjem Višeg javnog tužilatva u Beogradu Kt. 159/14 od 13. februara 2014. godine zadržan radi saslušanja u trajanju do 48 sati, a koje mu se računalo od 13. februara 2014. godine u 11.30 časova kada se odazvao na poziv, zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica. Ustavni sud je dalje utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 61/14 od 15. februara 2014. (koje je potvrđeno osporenim rešenjem istog suda Kv. 576/14 od 20. februara 2014. godine) prema podnosiocu ustavne žalbe određen pritvor u trajanju do 30 dana, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje su ukazivale da će ometati postupak uticanjem na svedoke. Kao što je rečeno, odredba člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP propisuje da se pritvor može odrediti licu za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoje, pored ostalog, osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, što znači da sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica, cene kako postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni uticati na svedoke, tako i opravdanost određivanja mere pritvora zbog njihovog postojanja. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja o određivanju pritvora je navedeno da je sudija za prethodni postupak iz spisa premeta utvrdio da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica, odnosno da je osnovano sumnjiv da je kao odgovorno lice – predsednik Izvršnog odbora U. b . a.d. Beograd, pravnim licima - preduzećima K, L . i I . odobravao plasmane kredita, iako su zahtevi za dobijanje kredita od odeljenja za ocenu boniteta negativno ocenjeni, te da je takvim radnjama uticao na članove kreditnog odbora U . b . da daju pozitivno mišljenje kako bi krediti bili odobreni, pribavljajući na taj način navedenim pravnim licima imovinsku korist. Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu je zaključio da, imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe osnovano sumnjiv da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica na navedeni način, a da su svedoci koje je u daljem toku postupka potrebno ispitati bil i zaposlen i u U . b . u sektoru kreditnog odbora i odeljenja za plasmane, iznete okolnosti prestavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će podnosilac uticati na svedoke.
Viši sud u Beogradu je u osporenom rešenju Kv. 576/14 od 20. februara 2014. godine ove razloge za određivanje pritvora ocenio kao pravilne.
Imajući u vidu utvrđeno, Ustavni sud smatra da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su ista doneta u skladu sa Ustavom i odredbama ZKP, odnosno da su nadležni državni organi dali relevantne razloge za određivanje zadržavanja radi saslušanja podnosica ustavne žalbe i radi određivanja pritvora. Viši sud u Beogradu je svoje odluke argumentovano obrazložio, navodeći, pored osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe učinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, sve okolnosti koje, u konkretnom slučaju, opravdavaju određivanje pritvora prema podnosiocu iz razloga predviđenog članom 211. stav 1. tačka 2) ZKP. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su relevantni i dovoljni i nisu posledica arbitrarnog i proizvoljnog postupanja.
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je navode podnosioca da je „nejasno na osnovu čega je sam sud konstruisao postojanje osnovane sumnje u konkretnom slučaju“ i da nije postojala „nijedna iole relevantna okolnost, a kamoli osobita okolnost“ koja bi ukazivala da će podnosilac ometati postupak uticanjem na svedoke i da je određivanje pritvora neophodno radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, ocenio kao neosnovane.
5.2. Takođe, Ustavni sud je kao neosnovanu ocenio i drugu tvrdnju podnosioca da je njegovo zadržavanje trajalo „duže od dva dana“, tačnije 55 časova. Naime, Ustavni sud je u sprovednenom postupku utvrdio da je prema podnosiocu osporenim rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 159/14 od 13. februara 2014. godine određeno zadržavanje radi saslušanja u trajanju do 48 sati, a koje mu se računalo od 13. februara 2014. godine u 11.30 časova. Ustavni sud je dalje utvrdio da je predlog Višeg javnog tužilaštva u Beogradu da se prema podnosiocu ustavne žalbe odredi pritvor prim ljen od strane sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu 15. februara 2014. godine u 11.25 časova, nakon čega je podnosilac odmah doveden kod sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu pred kojim je saslušanje podnosioca započeto u 12.05 časova.
Polazeći od navedenog, kao i odredbe člana 29. stav 2. Ustava, prema kojoj lice bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova biti predato nadležnom sudu ili se u protivnom pušta na slobodu, te odredbe člana 294. stav 1. ZKP, Ustavni sud je ocenio da je nadležno tužilaštvo podnosioca, kao lice lišeno slobode bez odluke suda, odnosno uhapšeno lice, predalo nadležnom sudu u roku utvrđenim Ustavom, odnosno da ga je zadržalo u zakonom predviđenom roku. U konkretnom slučaju je podnosiocu ustavne žalbe u potpunosti obezbeđeno poštovanje principa pravne sigurnosti i pružena mu je zaštita od proizvoljnog postupanja državnih organa. S obzirom na obavezu suda da ispita sve okolnosti koje su od značaja za odluku o određivanju pritvora, sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu je imao obavezu da pre odlučivanja sasluša podnosioca ustavne žalbe, te pribavi od Narodne skupštine odluku u vezi sa poslaničkim imunitetom podnosioca, to je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu pružena potpuna i suštinska zaštita od nezakonitog i samovoljnog lišenja slobode, te da su njegovi navodi da je zadržan 55 časova neosnovani.
5.3. Po oceni Ustavnog suda, u ovom ustavnosudskom predmetu se kao sporno postavilo pitanje da li je podnosilac ustavne žalbe mogao biti zadržan, odnosno pritvoren jer se pozvao na poslanički imunitet u odnosu na donošenje rešenja o zadržavanju i određivanju pritvora.
Razmatrajući tvrdnju podnosioca da prema njemu nije moglo biti određeno zadržavanje radi saslušanja, odnosno određen pritvor, Ustavni sud, pre svega ukazuje da je odredbom člana 103. stav 3. Ustava utvrđeno da narodni poslanik koji se pozvao na imunitet, pored ostalog, ne može biti pritvoren bez odobrenja Narodne skupštine. Takođe, Ustavni sud ukazuje da su odredbama člana 29. Ustava utvrđena dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda, a odredbama člana 30. Ustava prava u vezi sa odrđivanjem pritvora.
Ustavni sud je tumačenjem navedenih odredaba Ustava zauzeo stanovište da se pravo narodnog poslanika da se pozove na imunitet odnosi isključivo na određivanje pritvora, a ne i na donošenje rešenja o zadržavanju radi saslušanja.
Imajući u vidu izneto, kao i to da je Ustavni sud u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor bio određen od strane nadležnog suda nakon što je Narodna skupština donela odluku o odobravanju određivanja pritvora prema njemu, to je Sud navode podnosica i u ovom delu ocenio neosnovanim.
6. Sledom svega napred navedenog, Ustavni sud je ocenio da su, u odnosu na osporena rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 159/14 od 13. februara 2014. godine i Višeg suda u Beogradu Kpp. 61/14 od 15. februara i Kv. 576/14 od 20. februara 2014. godine neosnovani navodi podnosica ustavne žalbe o povredi prava na slobodu iz člana 27. stav 1. Ustava i prava vezanih za određivanje pritvora iz člana 30. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio u ovom delu ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.
Izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na osporene radnje Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Uprava kriminalističke policije Prvo odeljenje u predmetu Ku. 3270/14, budući da se tvrdnje podnosioca u odnosu na ove radnje zasnivaju na istim razlozima kao i u odnosu na osporena rešenja.
7. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se ističe povreda prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se ista ne odnosi na radnje i akte koji su osporeni ustavnom žalbom, već na radnje predstavnika izvršne vlasti. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe isključivo osporio radnj e Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Uprava kriminalističke policije Prvo odeljenje u predmetu Ku. 3270/14, kao i rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 159/14 od 13. februara 2014. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Kpp. 61/14 od 15. februara i Kv. 576/14 od 20. februara 2014. godine , dakle akte kojima je odlučivano o zadržavanju radi saslušanja, odnosno o pritvoru, a ne i radnje predstavnika izvršne vlasti, to je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakona o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka .
U odnosu na navode podnosioca da „u trenutku isticanja roka za izjavljivanje žalbe, u 20.30 časova 13. februara 2014. godine u Višem sudu u Beogradu nije bilo nikoga kome bi žalba mogla biti uručena“ i da protiv rešenja o zadržavanju „nije imao na raspolaganju efikasno pravno sredstvo ni u formalnom smislu, pošto ova žalba u stvarnosti nikada nije dala rezultat, te ni formalno ne ispunjava uslove da se smatra delotvornim sredstvom, niti u suštinskom smislu, pošto je odsustvom sudije ili drugih lica ovlašćenih da žalbu prime žalilac efikasno onemogućen u podnošenju žalbe“, iz čega zaključuje da su mu povređena prava iz člana 27. stav 3. i člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz činjeničnog stanja utvrđenog u tački 3. ove odluke nesumnjivo proizlazi da su podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac odbili da prime rešenje o zadržavanju. Takođe, Sud iz dokaza koji su priloženi uz ustavnu žalbu nije sa sigurnošću mogao utvrditi da li je, i ako jeste, kada je eventualna žalba protiv prvostepenog rešenja predata nadležnom sudu. Konačno, Ustavni sud smatra da se tvrdnja podnosioca da se žalba protiv rešenja o zadržavanju ne može smatrati efikasnim pravnim sredstvom jer „nikada nije dala rezultat“, sama po sebi, ne može ukazivati na nedelotvornost žalbe. Potvrda ovakvog stava Ustavnog suda je i stav Evropskog suda za ljudska prava da delotvornost pravnog leka u smislu člana 13. Evropske konvencije ne zavisi od izvesnosti povoljnog ishoda postupka po podnosioca predstavke (presuda Gebremedhin protiv Francuske, broj 25389/05, od 26. aprila 2007. godine, stav 53.). Istovremeno, postojanje sumnje kod podnosioca ustavne žalbe u vezi sa delotvornošću određenog pravnog leka, ne oslobađa tog podnosioca da navedeni pravni lek primeni (odluke Milošević protiv Holandije, broj 77631/01, od 19. marta 2002. godine, Muazzez Epözdemir protiv Turske, broj 57039/00, od 31. januara 2002. godine). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da se ni izneti navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi označenih prava.
Sledom iznetog, Ustavni sud je ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , te je odlučio kao u drugom delu izreke.
8. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.