Usvojena ustavna žalba zbog nepostojanja obrazloženja o bitnom žalbenom navodu
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud u svojoj odluci uopšte nije razmotrio ključni žalbeni navod podnosioca koji se odnosio na pogrešan obračun kamate na njegovo potraživanje u stečajnom postupku.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-2048/2009
22.02.2012.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Janoša Farkaša iz Pančeva na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. februara 2012. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Janoša Farkaša izjavljena protiv rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 955/09 od 24. septembra 2009. godine i utvrđuje da je navedenim rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Nalaže se Privrednom apelacionom sudu da ponovi postupak po žalbi koju je Janoš Farkaš izjavio protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu St. 59/08 od 26. decembra 2008. godine , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove Odluke.
O b r a z l o ž e nj e
1. Janoš Farkaš iz Pančeva podneo je 5. novembra 200 9. godine preko punomoćnika, advokata Save Vojnova iz Pančeva ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg trgovinskog suda Pvž. 955/09 od 24. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosiocu ustavne žalbe u stečajnom postupku u celini priznato potraživanje po osnovu izvršne sudske odluke, ali da mu nije isplaćen ceo iznos; da je pogrešno obračunata kamata i da takav obračun nije u skladu sa priznatim potraživanjem, zbog čega je njemu manje isplaćeno 3.075.712,44 dinara; da se Viši trgovinski sud u osporenom rešenju nije ni osvrnuo na žalbene navode; da mu je na opisani način pričinjena šteta.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) St. 59/08 od 26. decembra 2008. godine, u stavu prvom izreke odobrena je glavna deoba stečajne mase Kompanije robnih kuća „Beograd“ a. d. iz Beograda prema nacrtu za glavnu deobu od 31. januara 2008. godine , koji je sastavni deo tog rešenja , u ukupnom iznosu od 15.806.188.202,66 dinara u procentu namirenja utvrđenih p otraživanja stečajnih poverilaca kao u stavu drugom tog rešenja , od čega je isplaćen iznos od 15.599.950.47 dinara po rešenju Trgovinskog suda o glavnoj deobi St. 802/97 od 5. februara 2008. godine. Stavom drugim izreke istog rešenja je utvrđeno da će se isplata radi sprovođenja deobe iz stava prvog izreke izvršiti u procentu namirenja od 100% svih utvrđenih potraživanja stečajnih poverilaca na dan 26. decembar 2008. godine, sa kamatom obračunatom do 25. februara 2008. godine , prema isplatnim redovima , i to: 1. isplatni red - isplata na ime neizmirenih troškova stečajnog postupka od 15. februara 2002. godine do 25. decembra 2008. godine u iznosu od 9.418.850 dinara, kao u tabeli 3 redni broj 3 nacrta; 2. isplatni red – izvršena isplata stečajnih potraživanja sa kamatom do 25. februara 2008. godine u ukupnom iznosu od 533.036.108 dinara, kao u tabeli 5. redni broj 1. nacrta; 3. isplatni red – izvršena isplata stečajnih potraživanja sa kamatom do 25. februara 2008. godine u ukupnom iznosu od 690.157.417 dinara, kao u tabeli 5. redni broj 2. nacrta; 4. isplatni red - izvršena isplata stečajnih potraživanja sa kamatom do 25. februara 2008. godine u ukupnom iznosu od 4.292.493.708 dinara, kao u tabeli 5. redni broj 3. nacrta. Stavom trećim izreke rešenja utvrđeno je da su izdvojena (rezervisana) sredstva za isplatu po svim isplatnim redovima do okončanja parničnih postupaka u ukupnom iznosu od 9.392.228.735 dinara, kao u tabeli 3. redni broj 4. i tabelama 7. i 8. nacrta. Stavom četvrtim izreke rešenja naloženo je stečajnom upravniku da po namirenju troškova stečajnog postupka iz stava drugog tog rešenja izvrši isplatu poveriocima koji nisu isplaćeni do 25. decembra 2008. godine po rešenju Trgovinskog suda St. 802/97 od 5. februara 2008. godine u iznosu i na način kao u tabelama za glavnu deobu stečajne mase, odnosno za poverioce četvrtog isplatnog reda u iznosu od 196.828.906 dinara. Stavom petim izreke rešenja naloženo stečajnom upravniku da višak deobne mase po isplati poverilaca i odbitku rezervacije za stečajne poverioce koji vode parnice, prenese na račun osnivača Preduzeće Robne kuće „Beograd“ d.d. u stečaju iz Beograda.
Stečajni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 3. januara 2009. godine izjavio žalbu protiv rešenja Trgovinskog suda St. 59/08 od 26. decembra 2008. godine, u delu koji se odnosi na njega, u kojoj je, pored ostalog, navedeno: da je on kao stečajni poverilac u nacrtu rešenja za glavnu deobu izostavljen u delu koji se odnosi na isplatu njegovog priznatog potraživanja na osnovu izvršne sudske odluke i to na ime glavnice za naknadu neimovinske štete u iznosu od 69.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. maja 1996. godine, kao i iznos od 410 dinara na ime troškova toga spora sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 17. novembra 1995. godine; da je blagovremeno izjavio prigovor koji je odbijen; da mu je isplaćen samo iznos od 462.811,89 dinara, koji predstavlja samo deo priznatog potraživanja po osnovu zakonske zatezne kamate; da zakonska zatezna kamata nije obračunata na iznos glavnice od 69.000 dinara počev od 15. maja 1996. godine, kao i na iznos glavnice od 410 dinara počev od 17. novembra 1995. godine, već je kamata obračunata tek od 16. maja 2002. godine, a što nije u skladu sa priznatim potraživanjem; da iz svega navedenog proizlazi da mu nije isplaćen iznos od 3.075.712,44 dinara.
U odgovoru na žalbu Stečajna masa Kompanije robnih kuća „Beograd“ a. d, je navela: da je rešenjem o utvrđivanju potraživanja St. 802/97 od 15. jula 2003. godine i 30. oktobra 2003. godine utvrđeno potraživanje stečajnog poverioca u ukupnom nominalnom iznosu od 21.560 dinara po osnovu garantovane zarade, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 16. maja 2002. godine pa do isplate, kao i po osnovu preko garantovane zarade u iznosu od 150.581,89 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 16. maja 2002. godine pa do isplate; da navedeno potraživanje zajedno sa obračunatom kamatom od 2. februara 2005. godine po stopi zakonske zatezne kamate ukupno iznosi 279.667,60 dinara; da je stečajni dužnik pre glavne deobe isplatio stečajnom poveriocu 10. avgusta iznos od 24.640 dinara, a 4. aprila 2005. godine iznos od 19.404 dinara, koji iznosi valorizovani do 2. februara 2005. godine imaju ukupnu vrednost od 47.071,52 dinara; da su rešenjem o glavnoj deobi St. 59/08 od 26. decembra 2008. godine (tabela broj III-RK48-Pančevo), redni broj 50, određena sredstva radi namirenja stečajnog poverioca u iznosu od 279.667,60 dinara (kolona „ukupno“), koji predstavlja utvrđeno potraživanje zajedno sa kamatom do 2. februara 2005. godine, kao datuma početka primene Zakona o stečajnom postupku; da je rešenjem o glavnoj deobi utvrđeno i da je u toku stečajnog postupka namireno u iznosu od 47.071,52 dinara (kolona „namireno tokom stečaja“), koji predstavlja valorizovanu vrednost isplaćenih iznosa do 2. februara 2005. godine, tako da je u korist stečajnog poverioca preostalo za namirenje još 232.596,08 dinara (kolona „za isplatu 2. februara 2005. godine“); da je zaključkom stečajnog sud ije od 11. januara 2008. godine odobren obračun dodatne kamate za period od 2. februara do 25. februara 2008. godine, kao dana namirenja stečajnih poverilaca, umanjen za valorizaciju namirenih iznosa od 2. februara do 25. februara 2008. godine daje iznos od 153.336,81 dinara (kolona „dodatna kamata odobrena zaključkom stečajnog sudije“); da je rešenjem o glavnoj deobi ukupan iznos za isplatu stečajnog poverioca određen u iznosu od 385.933 dinara (kolona „preostalo za isplatu 25. februar 2008. godine“), koji predstavlja razliku između valorizovanog utvrđenog potraživanja i valorizovanog namirenog dela potraživanja pre deobe; da je obračun kamate i obračun valorizacije izvršio poverenik stečajnog upravnika sa stručnim saradnicima, čija stručna znanja za utvrđivanje te činjenice su priznata licencom Agencije za licenciranje stečajnih upravnika; da je navedeni obračun prihvatio i prvostepeni sud u celini imajući u vidu iscrpnost i jasnoću iskazanog obračuna.
Osporenim rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 955/09 od 24. septembra 2009. godine odbijena je žalba stečajnog poverioca i potvrđeno je rešenje Trgovinskog suda u Beogradu St. 59/08 od 26. decembra 2008. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored izlaganja činjeničnog stanja, navedeno da je prvostepeni sud postupio u skladu sa zakonskim odredbama prilikom donošenja prvostepenog rešenja i nije učinio bitnu povredu postupka na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Dalje je navedeno da prema stanju u spisima i izjašnjenju stečajnih organa , obračun visine potraživanja po osnovu glavnog duga i kamate izvršen od strane stručnih lica , u skladu sa odredbama člana 18. st. 1. i 2. Zakona o stečajnom postupku, te kako je prihvaćena visina obračuna utvrđenog potraživanja i ista priznata žaliocu unošenjem u rešenje o glavnoj deobi, to nisu osnovani žalbeni navodi da visina duga i obračun zatezne kamate nije pravilno utvrđen u postupku koji je prethodio donošenju prvostepenog rešenja.
4. Zakonom o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05) bilo je propisano: da se u stečajnom postupku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 5.); da stečajni upravnik obavlja svoje poslove samostalno i s pažnjom dobrog stručnjaka, u skladu sa odre dbama ovog zakona, kao i da stečajni upravnik u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti može da angažuje stručna pravna i fizička domaća ili strana lica (član 18. st. 1. i 2.); da pre glavne deobe stečajne mase, stečajni upravnik je dužan da sastavi nacrt rešenja za glavnu deobu deobne mase (u daljem tekstu: nacrt za glavnu deobu); da nacrt iz stava 1. ovog člana sadrži sledeće podatke - 1) konačnu listu svih potraživanja iz člana 93. ovog zakona, 2) iznos svakog potraživanja, 3) isplatni red svakog potraživanja, 4) iznos stečajne mase koji će se raspodeliti stečajnim poveriocima, kao predloženi procenat namirenja stečajnih poverilaca, da nacrt za glavnu deobu stečajni upravnik je dužan da dostavi odboru poverilaca, a odbor je dužan da obavesti stečajne poverioce da se nacrt za glavnu deobu nalazi na oglasnoj tabli suda odnosno u pisarnici u određenoj prostoriji, da nacrt za glavnu deobu će se učiniti dostupnim učesnicima postupka objavljivanjem na oglasnoj tabli suda odnosno izlaganjem na uvid u pisarnici suda (član 116.); da stečajno veće donosi rešenje o glavnoj deobi po isteku roka od 15 dana od dana prijema nacrta za glavnu deobu, ako nije podnet prigovor na nacrt za glavnu deobu od strane odbora poverilaca odnosno poverilaca pojedinačno, da ako odbor poverilaca odnosno poverioci pojedinačno podnesu prigovore na nacrt za glavnu deobu, stečajno veće će održati ročište i na njemu doneti rešenje o glavnoj deobi, da rešenje o glavnoj deobi objavljuje se na oglasnoj tabli i dostavlja se odboru poverilaca, poveriocu koji je izjavio prigovor i stečajnom upravniku, da stečajni upravnik i poverioci imaju pravo žalbe protiv rešenja o glavnoj deobi, kao i da žalba iz stava 4. ovog člana izjavljuje se drugostepenom sudu, u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja (član 117.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), bilo je propisano: da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude (član 361. stav 1.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 12)); da je pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji kad je sud neku bitnu činjenicu pogrešno utvrdio, odnosno kad je nije utvrdio, kao i da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. sta v 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. st. 1. i 2.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici (član 372. stav 1.); da u postupku po žalbi protiv rešenja shodno će se primenjivati odredbe koje važe za žalbu protiv presude, osim odredaba o odgovoru na žalbu i o održavanju rasprave pred drugostepenim sudom (član 388.).
5. Analizirajući osporeno rešenj e sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 955/09 od 24. septembra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
Naime, prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, ne sme se zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, 29. maj 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, § 43). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van der Hurk protiv Holandije, 19. april 1994. godine, § 61). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da se osnovni navod žalbe, koju je podnosilac izjavio 3. januara 2009. godine protiv rešenja Trgovinskog suda St. 59/08 od 26. decembra 2008. godine, odnosi na činjenicu da zakonska zatezna kamata nije obračunata na iznos glavnice od 69.000 dinara, počev od 15. maja 1996. godine, kao i na iznos glavnice od 410 dinara, počev od 17. novembra 1995. godine (kako je to utvrđeno izvršnom sudskom presudom), već je kamata u oba slučaja obračunata tek od 16. maja 2002. godine, a što nije u skladu sa priznatim potraživanjem. U postupku po žalbi drugostepeni sud je taj žalbeni navod odbio kao neosnovan, uz obrazloženje da, iz spisa predmeta i izjašnjenja stečajnih organa proizilazi da je obračun visine potraživanja po osnovu glavnog duga i kamate pravilno izvršen , od strane stručnih lica , u skladu sa odredbama člana 18. st. 1. i 2. Zakona o stečajnom postupku. Međutim, Stečajna masa Kompanije robnih kuća „Beograd“ a. d. u svom odgovoru na žalbu se uopšte nije izjasnila na navode žalbe, već je samo iznela činjenice vezane za isplatu potraživanja priznatih na osnovu garantovane zarade, kao i potraživanja priznatih preko garantovane zarade.
Ustavni sud smatra da je predmetna žalba izjavljena u stečajnom postupku zasnovan a isključiv o na navodima da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem o glavnoj deobi uskraćeno pravo na zakonsku zateznu kamatu po osnovu izvršne sudske odluke, a koje je priznato od strane stečajnog upravnika, o čemu se Viši trgovinski sud, u suštini, nije ni izjasnio. Dakle, drugostepeni sud, po oceni Ustavnog suda, nije ispitao odlučna pitanja postavljena u žalbi, već je prihvatio navode iz odgovora na žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje bez ulaženja u suštinu žalbenih navoda. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim aktima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i naložio Privrednom apelacionom sudu da ponovi postupak po žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Trgovinskog suda St. 802/97 od 5. februara 2008. godine , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i tačke 2. izreke.
7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, smatrajući da je takav zahtev za sada preuranjen, imajući u vidu da će se postupak po žalbi podnosioca ustavne žalbe ponoviti, čime će i eventualna povreda ovog prava biti preispitana u postupku pred nadležnim sudom, zbog čega je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević