Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, utvrdivši da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno u parničnom postupku koji je trajao četiri godine, s obzirom na složenost predmeta. Ostali navodi o povredi prava na pravično suđenje takođe su odbijeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mesne zajednice Ljubičevac iz Kladova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mesne zajednice Ljubičevac izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu P. 319/06.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mesne zajednice Ljubičevac izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P. 319/06 od 18. oktobra 2006. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 639/07 od 28. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mesna zajednica Ljubičevac iz Kladova je 12. februara 2008. godine, preko zakonskog zastupnika, predsednika Ljubomira Gušatovića iz Kladova, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P. 319/06 od 18. oktobra 2006. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 639/07 od 28. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na jednaku zakonsku zaštitu i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 2. i 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe učestvovao kao tuženi u parničnom postupku radi utvrđivanja prava svojine i da je tužilac društveno preduzeće “Miroč“ iz Kladova prestalo da postoji u toku spora; da podnosilac ustavne žalbe nije prihvatio da u parnicu stupi novi tužilac A.D. “Miroč“ iz Kladova i da “nikakvog preinačenja tužbe nije bilo, niti se o tome prvostepeni sud izjasnio rešenjem, a drugostepeni sud ocenjuje da se tuženik upustio u raspravljanje, što je neistinito“; da je ugovor o ustupanju poslovnog prostora ništav i da ne može konvalidirati i da su osporenim presudama povređena navedena ustavna prava podnosioca ustavne žalbe; da je, u konkretnom slučaju, povređeno i pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kladovu P. 319/06 u kome su donete osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Društveno preduzeće “Miroč“ iz Kladova je 24. decembra 2003. godine podnelo Opštinskom sudu u Kladovu tužbu protiv Mesne zajednice Ljubičevac iz Kladova (ovde podnosioca ustavne žalbe). Tužilac je tražio da se utvrdi njegovo pravo svojine na poslovnom prostoru površine 95m2 u zgradi Doma kulture, koja se nalazi na k.p. broj 3503/02, KO Ljubičevac, te pravo trajnog korišćenja na zemljištu ispod navedenog prostora i da tužena trpi da se on uknjiži kao vlasnik poslovnog prostora kod Službe za katastar nepokretnosti Kladovo. Predmet je zaveden pod brojem P. 4/04.

Opštinski sud u Kladovu je presudom P. 4/04 od 16. aprila 2004. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je na osnovu izvedenih dokaza sud utvrdio da u konkretnom slučaju nije zaključen ugovor o kupoprodaji između parničnih stranaka, jer ne postoji ugovor u pismenoj formi niti overa od strane suda u smislu odredaba Zakona o prometu nepokretnosti; da je prvostepeni sud našao da je između stranaka zaključen sporazum o davanju spornog poslovnog prostora u zakup za period od 20 godina. Prvostepena presuda je otpravljena parničnim strankama 24. juna 2004. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 510/04 od 16. novembra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Kladovu od 16. aprila 2004. godine, te je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto: da su u prvostepenoj presudi razlozi o odlučnim činjenicama nejasni i nerazumljivi, nedovoljni i nepotpuni; da prvostepeni sud nije cenio iskaze svedoka Vojimira Savića i Danila Mihajlovića, koji su u suprotnosti sa iskazima svedoka koji su članovi tužene mesne zajednice; da nije jasno da li je prvostepeni sud prihvatio iskaze navedenih svedoka kao istinite; da, imajući u vidu dokaze koje je predložio tužilac, u ponovnom postupku prvostepeni sud treba da ispita da li postoji ugovor o kupoprodaji i da se postojanje tog ugovora može dokazati i na drugi način ukoliko je pismeni otpravak ugovora izgubljen ili uništen.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P. 54/05. Opštinski sud u Kladovu je 1. aprila 2005. godine doneo presudu P. 54/05, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud u potpunosti poklonio veru iskazu svedoka Mihajla Popovića po kome je između parničnih stranaka zaključen ugovor o kupoprodaji i da u prilog tome govore i iskazi svedoka Vojimira Savića i Danila Mihajlovića, kao i ostali pismeni dokazi; da sud nije poklonio veru iskazima članova tužene, jer nijedan od njih nije učestvovao direktno u pregovorima sa zakonskim zastupnikom tužioca; da tužena nije podnela pismene dokaze koji bi potvrdili da je između stranaka zaključen ugovor o zakupu. Parnične stranke su 1. februara i 3. februara 2006. godine primile prvostepenu presudu.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 349/06 od 28. marta 2006. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Kladovu P. 54/05 od 1. aprila 2005. godine, te je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto: da je u ovoj pravnoj stvari prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP; da je predmet tužbenog zahteva utvrđivanje prava svojine na spornom poslovnom prostoru koji se nalazi u građevinskom objektu koji je u državnoj svojini, a čiji je korisnik tužena mesna zajednica i da se, imajući u vidu navedeno, Republika Srbija kao titular svojine (na građevinskom objektu i zemljištu ispod objekta) morala pojaviti u ovom sporu kao nužni suparničar na strani tužene; da je izreka prvostepene presude nejasna i nerazumljiva i sama sebi suprotna i da su razlozi o odlučnim činjenicama kontradiktorni; da iz iskaza bivšeg direktora tužioca Vojimira Savića proizlazi da u ime tužene ugovor o kupoprodaji spornog prostora nije potpisao Đorđe Čulić, tada predsednik tužene, pa se postavlja pitanje da li je takav ugovor punovažan, u smislu odredbe člana 18. Zakona o prometu nepokretnosti.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P. 319/06. Tužilac je podneskom od 20. juna 2006. godine uredio tužbu, ističući da je tokom trajanja ove parnice izvršena promena njegove pravne forme (sada A.D. “Miroč“ iz Kladova). Takođe, imajući u vidu naloge iz rešenja Okružnog suda u Negotinu Gž. 349/06 od 28. marta 2006. godine, tužilac je preinačio tužbeni zahtev, tako što je tužbom obuhvatio i Republiku Srbiju i tražio da sud utvrdi da on ima pravo trajnog korišćenja na spornom poslovnom prostoru, pa je, u tom smislu, priložio i primerak ugovora o ustupanju poslovnih prostorija broj 26/84 od 19. oktobra 1984. godine. Zakonski zastupnik prvotužene Republike Srbije (i punomoćnik drugotužene, ovde podnosioca ustavne žalbe) je na ročištu za glavnu raspravu od 12. septembra 2006. godine osporio preinačeni tužbeni zahtev tužioca.

Opštinski sud u Kladovu je osporenom presudom P. 319/06 od 18. oktobra 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca, tako što je utvrdio da on ima pravo trajnog korišćenja na navedenom poslovnom prostoru, zemljištu ispod njega i zemljištu neophodnom za normalnu upotrebu navedenih nepokretnosti, a na osnovu ugovora o ustupanju poslovnih prostorija broj 26/84 od 19. oktobra 1984. godine, te je obavezao prvotuženu i drugotuženu da trpe da se tužilac kao korisnik nepokretnosti uknjiži kod Službe za katastar nepokretnosti Kladovo. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno: da je članom 18. Zakona o prometu nepokretnosti bilo propisano da ugovor o pribavljanju, prenosu i otuđenju nepokretnosti kojima raspolaže društveno politička zajednica zaključuje ovlašćeno lice na osnovu akta skupštine društveno političke zajednice ili organa koje ona ovlasti i da su, u konkretnom slučaju, ugovor o ustupanju poslovnih prostorija zaključila ovlašćena lica; da je navedeni ugovor zaključen u pismenom obliku, ali da potpisi ugovornih strana nisu overeni od strane suda; da je odredbom člana 73. ZOO propisano da ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma smatra punovažnim iako nije zaključen u toj formi ako su ugovorne strane izvršile u celini ili u pretežnom delu obaveze koje iz njega nastaju, osim ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno ne proizlazi što drugo; da je u konkretnom slucaju ugovor konvalidiran, jer su ugovorne strane izvršile ugovorne obaveze, pa se on može smatrati pravno valjanim bez obzira na to što je forma propisana radi zaštite društvenih interesa; da prenosom prava korišćenja sa društveno političke zajednice na tada društveno preduzeće nisu narušeni društveni interesi. Parnične stranke su 16. maja, 21. maja i 25. maja 2007. godine primile osporenu prvostepenu presudu.

Odlučujući o žalbama prvotužene i drugotužene, Okružni sud u Negotinu je 28. decembra 2007. godine doneo osporenu presudu Gž. 639/07 i u stavu 1. izreke potvrdio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na drugotuženu, ovde podnosioca ustavne žalbe, dok je u stavu 2. izreke preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da su neosnovani navodi drugotužene da tužilac nema aktivnu legitimaciju u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je tužilac podneo tužbu kada je poslovao kao društveno preduzeće i da je tokom postupka privatizacije samo izvršeno usklađenje sa zakonom, pa je on isto pravno lice; da prvostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP u vezi člana 194. ZPP, jer je tužilac podneskom od 20. juna 2006. godine preinačio tužbeni zahtev, a takvom preinačenju tužbe se drugotužena nije protivila, pa je prvostepeni sud nastavio raspravljanje po preinačenoj tužbi; da su, s obzirom na sadržinu ugovora o ustupanju poslovnih prostorija i izraženu nameru stranaka, neosnovani navodi drugotužene da je prilikom zaključenja ugovora postojao nesporazum stranaka o prirodi ugovora; da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca u odnosu na Republiku Srbiju, jer se u konkretnom slučaju radi o sporu oko prava korišćenja, kojim se ne traži promena oblika svojine, tako da prvotužena nema pasivnu legitimaciju niti postoji nužno i jedinstveno suparničarstvo između prvotužene kao vlasnika zemljišta i drugotužene mesne zajednice kao korisnika tog zemljišta.

4. Odredbama člana 21. stav 2. i 3. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je posle dostavljanja tužbe tuženom za preinačenje tužbe potreban pristanak tuženog i da će se smatrati da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju (član 193. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 24. decembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kladovu, a da je okončan donošenjem osporene presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 639/07 od 28. decembra 2007. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je konstatovao da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao četiri godine, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da je postupak okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su prouzrokovala duže trajanje parničnog postupka. Naime, Opštinski sud u Kladovu je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca u ovoj pravnoj stvari, trebalo da utvrdi da li postoji ugovor o kupoprodaji koji bi predstavljao podoban pravni osnov za sticanje prava svojine na predmetnom poslovnom prostoru (pre nego što je tužilac preinačio tužbeni zahtev tražeći da se utvrdi njegovo pravo trajnog korišćenja na poslovnom prostoru). Imajući u vidu prirodu zahteva parničnih stranaka postavljenih u ovoj parnici i da one nisu dostavile validne pismene dokaze kojim bi nesporno potvrdili svoje navode, Ustavni sud je zaključio da je prvostepeni sud trebalo da sasluša sedam svedoka da bi utvrdio bitne činjenice za osnovanost tužbenog zahteva i da je, u tom smislu, morao da suoči svedoke Lj.S. i V.S, čiji su iskazi u pogledu istih okolnosti bili kontradiktorni. Stoga, postojanje obimnog i složenog dokaznog postupka u kome je prvostepeni sud bio onemogućen da koristi pismene dokaze (do momenta kada je tužilac preinačio tužbu, zahtevajući da se utvrdi njegovo pravo trajnog korišćenja na spornom poslovnom prostoru i kada je priložio primerak ugovora o ustupanju poslovnih prostorija), po oceni Ustavnog suda, predstavlja opravdani razlog za nešto duže trajanje parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Razmatrajući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je zaključio da je Opštinski sud u Kladovu učinio određene propuste koji su uticali na produženje trajanja predmetnog parničnog postupka. Najpre, prvostepeni sud je prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presude P. 4/04 koja je doneta 16. aprila 2004. godine a koja je otpravljena parničnim strankama tek 24. juna 2004. godine, imajući u vidu odredbu člana 337. stav 1. ranije važećeg ZPP. Pored toga, Ustavni sud je našao da je prvostepeni sud i u daljem toku ovog parničnog postupka (nakon ukidanja prve prvostepene presude je počeo da se primenjuje ZPP) postupao suprotno odredbi člana 341. stav 1. ZPP, kojom je propisan rok za pismenu izradu presude – presuda P. 54/05 od 1. aprila 2005. godine je dostavljena parničnim strankama tek 1. februara i 3. februara 2006. godine, dok je osporena presuda P. 319/06 od 18. oktobra 2006. godine dostavljena parničnim strankama tek 16. maja, 21. maja i 25. maja 2007. godine. Međutim, Ustavni sud nalazi da se iz navedenih činjenica ne može izvesti automatski zaključak da je u ovoj parnici došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da Ustavni sud uvažava praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava prilikom odlučivanja o ustavnim žalbama, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da domaći sud nije poštovao zakonske rokove ne mora sama po sebi da bude nesaglasna sa Konvencijom (videti presude u predmetima Zielinski vs. Poland od 15. februara 2005. godine i Stoidis vs. Greece od 17. maja 2001. godine). Ne računajući navedene propuste u ovoj parnici, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Kladovu preduzeo sve procesne radnje propisane zakonom kako bi se postupak okončao u najkraćem mogućem roku, da je zakazivao ročišta za glavnu raspravu u redovnim intervalima i da je pokazao zavidnu efikasnost od trenutka kada je tužilac podneo pismeni ugovor o ustupanju poslovnih prostorija, jer je o preinačenom tužbenom zahtevu odlučio nakon četiri meseca. Polazeći od svega navedenog, te činjenica da je ova parnica prošla dve instance i da je okončana nakon četiri godine, Ustavni sud je ocenio da se trajanje predmetnog sudskog postupka objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Na osnovu svih iznetih razloga, a posebno imajući u vidu da je u početnom stadijumu parnice bilo složenih činjeničnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ostale navode iz ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ispitivao da li su Opštinski sud u Kladovu i Okružni sud u Negotinu arbitrerno postupali u predmetnom parničnom postupku, odnosno da li su navedeni sudovi proizvoljno primenili materijalno i procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, osporenim parničnim presudama je povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, jer je “novi tužilac u postupku privatizacije kupio prethodnog tužioca...i da je reč o dva pravna subjekta, a nikad podnosilac kao tuženi nije prihvatio da umesto prvog u parnicu stupi drugi tužilac“. Budući da je tužilac tokom predmetnog parničnog postupka dostavio prvostepenom sudu rešenje Agencije za privredne registre BD. 88141/2005 od 1. jula 2005. godine kojim je usvojen njegov zahtev o promeni podataka u Registru privrednih subjekata u pogledu pravne forme i poslovnog imena tužioca, postavilo se pitanje da li je novi tužilac stupio u parnicu, te da li je Opštinski sud u Kladovu morao da za to traži saglasnost podnosioca ustavne žalbe kao tuženog. Po oceni Ustavnog suda, statusna promena pravnog lica (o čemu je reč u ovom slučaju) je po sili zakona praćena i procesnopravnom sukcesijom, pa parnični sud nije obavezan da traži saglasnost tuženog za stupanje zakonskog pravnog sledbenika tužioca u parnicu. Takođe, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca ustavne žalbe da u parničnom postupku nije dao pristanak za preinačenje tužbe. Saglasno odredbi člana 193. stav 2. ZPP, smatraće se da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ukoliko se on ili punomoćnik koji ga zastupa upusti u raspravu po preinačenoj tužbi, a pre toga se nije protivio preinačenju. U tom kontekstu, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta zaključio da je na ročištu za glavnu raspravu od 12. septembra 2006. godine punomoćnik podnosioca ustavne žalbe osporio preinačenu tužbu tužioca. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud smatra da je Okružni sud u Negotinu dao jasne, valjane i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je našao da A.D. “Miroč“ iz Kladova ne predstavlja novog tužioca i da se podnosilac ustavne žalbe nije protivio preinačenju tužbe, te da prvostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava i da su postupajući sudovi u osporenim presudama obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da su ta pravna stanovišta posledica proizvoljnog tumačenja od strane sudova i neprihvatljive ili arbitrerne primene materijalnog prava. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud smatra da osporenim presudama, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenim parničnim presudama povređeno njegovo pravo na imovinu, Ustavni sud je našao da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, već povredu ovog prava smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Shodno iznetom, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se navodi da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na jednaku zakonsku zaštitu i načelo zabrane diskriminacije, Ustavni sud je zaključio da se, imajući u vidu suštinu odredbe člana 21. Ustava, navedeno pravo i načelo isključivo odnosi na zaštitu fizičkih lica. S obzirom na svojstvo podnosioca ustavne žalbe kao pravnog lica, Ustavni sud smatra da on nema aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe u delu kojim se osporava povreda prava i načela iz člana 21. st. 2. i 3. Ustava u predmetnom parničnom postupku, te je u navedenom delu ustavna žalba nedozvoljena.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti