Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i naknadu za rad

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu Slobodana Radulovića, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Nižestepeni sudovi su proizvoljno odbili tužbeni zahtev za neisplaćene zarade u celini, iako su priznali postojanje pravnog osnova za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Radulovića iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustav a Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Radulovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 534/07 od 31. januara 2008. godine i presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2119/08 od 17. decembra 2008. godine zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Određuje se da nadležni sud, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak odlučivanja o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 534/07 od 31. januara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Radulovića iz Bora podneo je Ustavnom sudu 12. februara 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2119/08 od 17. decembra 2008. godine i presude Opštinskog suda u Boru P. 534/07 od 31. januara 2008. godine, zbog povrede prava iz člana 35. stav 2. u vezi člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da su zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešne primene zakonske procedure u osporenim postupcima povređena njegova ustavna prava; da su njegova ustavna prava povređena osporenim aktima time što su „napravljene greške u primeni zakonske procedure i materijalnog prava; da je prvostepeni sud „vršio prepravke zapisnika sa ročišta, tako što su... menjane izjave stranaka ubacivanjem prepravljenih stranica ispred stranica sa potpisima stranaka“; da je postupajući sud bio nepropisno sastavljen, jer je postupak vodio sudija pojedinac umesto sudskog veća“; da je protivnu stranku u postupku zastupalo lice koje nije bilo ovlašćeno za zastupanje; da je sud „bez donošenja rešenja dozvolio da se iz spisa predmeta isključuju podnesci umešača na strani tužioca... čime mu je uskraćeno pravo da o tim podnescima raspravlja pred sudom“; da se sud nije izjasnio o njegovom predlogu za izuzeće postupajućeg sudije pojedinca, koji je bez obzira na postojanje podnosiočevog zahteva za izuzeće sudije nastavio rad na predmetu i doneo presudu; da je u postupku izvršeno „nezakonito veštačenje obračuna neisplaćenih zarada“; da je u spise predmeta naknadno ubačena pisana isprava broj 29/11 Samostalnog sindikata od 22. decembra 2006. godine, koju je sud uzeo kao ključni argument za odbijajuću presudu, a za koju „iznosi osnovanu sumnju da se radi o falsifikovanoj pisanoj ispravi“; da je sud donetom presudom ignorisao obrazloženja iz tri pravnosnažne presude kojima su poništeni akti tuženika o podnosiočevom nezakonitom raspoređivanju i nezakonitom otkazu ugovora o radu; da je presuda doneta „na tajnoj sednici suda, bez pozivanja tužioca i umešača i bez mogućstva prisustva javnosti“; da je u postupku činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno; da postupajući sud nije uvažio podnosiočeve navode iznete u postupku; da je podnosiocu nezakonitim raspoređivanjem i nezakonitim otkazima ugovora o radu, koji su uticali na pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja, pričinjena šteta; da podnosilac pretpostavlja da je u spise predmeta verovatno „ubačeno i neko rešenje sa retroaktivnim datumom donošenja, kojim se prigovor o izuzeću sudije odbija a koji mu u tom obliku nije dostavljen, već mu je možda dostavljeno nešto drugo a u spisima Opštinskog suda iz Bora falsifikovan neki dokument koji potvrđuje navodno dostavljanje rešenja o odbijanju zahteva za izuzeće“; da je zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja pogrešno primenjena odredba člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je na osnovu bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja pogrešno primenjeno materijalno pravo, što je u suprotnosti sa članom 35. stav 2. i članom 60. stav 4. Ustava; da je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu iako je podnosilac uz žalbu protiv prvostepene presude priložio sve dokaze koji govore u prilog njegovim žalbenim navodima; da mu je navedenim aktima i radnjama povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava. Potom su u ustavnoj žalbi detaljno analizirani svi dokazi izvedeni u osporenom parničnom postupku, uz ocenu da činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno i dokazivanje da je sud trebalo da donese presudu u korist podnosioca, zbo čega ni materijalno pravo nije pravilno primenjeno. U drugostepenom postupku je, po tvrdnjama podnosioca, takođe pogrešno primenjena zakonska procedura i materijalno pravo jer prvostepena presuda nije ukinuta kao nezakonita, već je potvrđena.

U dopunama ustavne žalbe od 10. aprila 2009. godine i 29. novembra 2011. godine , podnosilac je, kao povređena prava, naveo prava zajemčena odredbama člana 10, člana 21. stav 2, člana 22. stav 1, člana 25. stav 2, člana 32. stav 1, člana 33. stav 8, člana 34. stav 1, člana 36. stav 1, člana 55. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Pored ponovljenih navoda iz ustavne žalbe, ponovne analize sprovedenog postupka i izvedenih dokaza, podnosilac je zaključio da je "došlo do povrede ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe na pravnu zaštitu bez diskriminacije pred nezavisnim i nepristrasnim sudom u razumnom zakonskom roku, kao i prava na mirno uživanje svojine i poštovanja dostojanstva ličnosti na radu...", s obzirom na to da je "podnosilac ustavne žalbe doživeo neviđenu torturu, mučenje i poniženje od strane Opštinskog suda iz Bora, tako što je sud ispoljavao aroganciju, mržnju i netrpeljivost prema njemu, jer je pri tom sudu, bez znanja i saglasnosti podnosioca ustavne žalbe, vršeno prepravljanje sudskih zapisnika van raspravnih termina i vršeno umetanje i vađenje pojedinih spisa predmeta, kako bi se spisi predmeta prilagodili za donošenje odbijajuće presude".

Podnosilac je predložio da Ustavni sud ukine osporene presude i dosudi mu naknadu materijane i nematerijalne štete, koju je posebno opredelio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporena rešenja i iz njih i navoda ustavne žalbe utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Boru P1. 534/07 od 31. januara 2008. godine, stavom prvim, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev Slobodana Radulovića protiv tuženog Instituta za rudarstvo i metalurgiju iz Bora, radi isplate naknade štete u visini izgubljene zarade. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan njegov zahtev za isplatu nematerijalne štete po osnovu duševnog bola, stavom trećim odbijen je njegov zahtev za isplatu izgubljene dobiti zbog nezakonitog sprečavanja korišćenja sindikalnog programa tuženika, a stavom četvrtim obavezan je da tužiocu naknadi troškove postupka.

U obrazloženju osporene presude je navedeno:

"Da je nesporno među strankama da je tužilac bio radnik tuženika, kome je radni odnos prestao 21. juna 2004. godine i da mu nisu isplaćene zarade za period jun - decembar mesec 2004. godine sa pripadajućim doprinosima nadležnim fondovima.

Među strankama je sporno da li u konkretnom slučaju treba kao cenu za najjednostavniji rad uzeti minimalnu zaradu po času, ili cenu za najjednostavniji rad prema PKU „Metalac"-a Srbije a PKU tuženika.

Radi utvrđivanja visine zarade sud je sproveo veštačenje od strane veštaka ekonomsko finansijske struke.

Veštak je u svom nalazu i mišljenju obračun zarade izvršio na dva načina. Po prvoj varijanti kao cenu za najjednostavniji rad uzeo je cenu utvrđenu Granskim kolektvnim ugovorom "Metalac"-a Srbpje i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženika, i to za period od 01.03.2004. godine do 31.05.2004. godine, u neto izno cy od 2.871.80 dinara, a za period od 01.06.2004. goodine do 21.06.2004. godine navedenu cenu korigovanu indeksom rasta troškova života, saglasno čl.63. PKU tuženika. Po drugoj varijanti kao cenu za najjednostavniji rad veštak je uzeo minimalnu zaradu po času saglasno čl.62. i 85. PKU tuženika. U obe verijaite veštak je obračunao zaradu imajući u vidu elemente zarade propisane Zakonom o radu, Posebnim i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom. Pri obračunu naknade troškova za ishranu, veštak je iste obračunavao u visini od 20% prosečne neto zarade u PC , a na osnovu ostvarenih časova rada, saglasno čl.85.tač.8. PKU, a regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini 100% prosečne zarade u privredi Republike, odnosno 1/12 u skdadu sa čl. 85.tač. 9. PKU. Pri obračunu minulog rada koristio je stopu od 0,5% za svaku navršenu godinu staža po Posebnom kolektivnom ugovoru, koji je povoljniji za tužioca, pri čemu je imao u vidu da je tužilac do momenta prestanka radnog odnosa imao 35 godina radnog staža. Obračun zarade veštak je tabelarno prikazao u obe varijante.

Tužilac je prigovorio na nalaz i mišljenje veštaka u delu koji se odnosi na obračun zarade po varijanti jedan, po kojoj je veštak obračunao zaradu za utuženi period uzevši cenu za najjednostavniji rad koja je utvrđena Posebnim kolektivnim ugovorom „Metalac'"-a Srbije i PKU Instituta za rudarstvo i metalurgiju Bor, istačući da je takav obračun zarade nezakonit i suprotan članu 62. PKU tuženika, po kome je propisano da je cena za najjednostavniji rad minimalna zarada po času, koju utvrđuje Vlada Republike Srbije, te precizirao tužbeni zahtev prema varijanti dva, po kojoj je zarada obračunata na osnovu minimalne zarade po času kao cena za najjednostavniji rad.

Tuženik je prigovorio na nalaz i mišljenje veštaka u delu koji se odnosi na obračun zarade po varijanti dva i osporio precizirani tužbeni zahtev, ističući da cena za najjednostavniji rad ne može biti minimalna zarada po času s obzirom da je "minimalna zarada poseban vid zarade i, kao takva, ne može biti osnovica za obračun zarade, a što je propisano Zakonom o radu i opštim aktima tuženika.

Na osnovu čl. 111. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, iz čega sledi da minimalna zarada ima karakter zarade kao i bilo koja zarada koju zaposleni ostvaruje u skladu sa Ugovorom o radu, da predstavlja poseban vid zarade, iz čega sledi da ne može biti osnovica za obračun zarade zaloslenima. Članom 62.ST.2. PKU tuženika propisano je da cena rada za najjednostavniji rad ne može biti manja od minimalne cene rada utvrđene za Republiku Srbiju.

Imajući u vidu navedeno sud je našao da je varijanta dva veštačenja, po kojoj je kao cena za najjednostavniji rad uzeta minimalna zarada po času, nezakonita, te, kako je tužbeni zahtev preciziran po ovoj varijanti. isti odbio i odlučio kao u izreci presude pod I.

Uvidom u pravnosnažnu presudu Opštinskog suda u Boru P1. 14/05 od 05.05.2005. godine utvrđuje se da je poništeno, kao nepravilno i nezakonito, rešenje tuženika o raspoređivanju tužioca br.2757 od 23.12.2004. godine i Aneks 3 Ugovora o radu od 24.12.2004. godine.

Uvidom u pravnosnažnu presudu Opštinskog suda u Boru P1 311/07 od 11.07.2007. godine utvrđuje se da je poništeno, kao nepravilno i nezakonito. rešenje tuženika br. 1185 od 2 1.16.2004. godine, kojim je tužiocu otkazan Ugovor o radu br. 3333 od 22.12.1998. godine, sa Aneksima br. 2117 od 20.10.2000. godine i br. 457 od 17 .03.2004. godine... U tom smislu tužilac ima pravo na naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade, a koju je tužilac tražio ovom tužbom".

Osporenom drugostepenom presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2119/08 od 17. decembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv prvostepene presude.

U obrazloženju ove presude, sud je naveo:

"U provedenom postupku i pobijanoj presudi nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povreda iz člana 361. stav 2. tačka 1) ZPP na koje žalba ukazuje, a naime da je u predmetnoj pravnoj stvari sud bio nepropisno sastavljen jer je predmetnu pravnu stvar koja je radni spor sudio sudija pojedinac umesto veća. Ovo jer se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, a prema odredbi člana 439. 3PP radnim sporovima smatraju se sporovi o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, u konkretnom slučaju ne radi se o sporu o zasnivanju i prestanku radnog odnosa pa je stoga za određivanje da di će se predmet suditi u veću imaju primeniti pravila za imovinsko pravne sporove. Takođe pobijana presuda nije zahvaćena ni drutim povredama odredaba ZPP na koje žalba ukazuje da bi i sa tih razloga istu trebalo ukinuti.

Neosnovani su žalbeni navodi da je u predmetnoj pravnoj stvari pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, jer je prvostepeni sud na osnovu provedenih dokaza koje je ocenio u smislu člana 8. ZPP činjenično stanje pravilno i potpuno utvrdio i na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo odlučivši kao u izreci ožalbene
presude. Za ovu odluku je dao valjane razloge koje prihvata i ovaj sud.

Naime, prvostepeni sud je na osnovu provedenih dokaza sadržanih u pobijanoj presudi utvrdio da je tužilac bio radnik kome je radni odnos kod tuženika prestao 21.06.2004 godine, da mu nisu isplaćene zarade za period juni - decembar 2004 godine sa pripadajućim doprinosima nadležnim f ondovima, pa je na zapisniku od 17 .12.2007. godine tužilac precizirao tužbeni zahtev koji se odnosi na isplatu neisplaćene zarade za utuženi period prema dopuni veštačenja od 22.11.2007 godine, gde je obračun zarade tužioca izvršen na osnovu miiimalne zarade , kao cene rada za najjednostavniji rad, a ne po varijanti 1. po kojoj je vešatak obračunao zaradu za utuženi period uzevši cenu za najjednostavniji rad koja je utvrđena posebnim Kolektivnim ugovorom „Metalaca" i PKU Instituta za rudarstvo i metalurgaju Bor.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno postupio kada je utvrdio da je tužba tužioca radi isplate naknade štete u visini izgubljene zarade za utuženi period iz izreke pobijane presude pod I neosnovan. Ovo jer je navedeni sud pravilno našao da na osnovu člana 1 11. Zakona o radu zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, iz čega sledi da minimalna zarada ima karakter zarade, kao i bilo koja zarada koju zaposleni ostvaruje u skladu sa ugovorom o radu, da predstavlja poseban vid zarade, i z čega sledi pravilan zaključak da ne može biti osnovica za obračun zarade zaposlenima.

Nadalje se prvostepeni sud poziva na odredbu člana b2. stav 2. PKU tuženika kojim je propisano da cena rada za najjednostavniji rad ne može biti manja od minimalne cene rada utvrđene za R Srbiju, pa je radi tumačenja navedenog člana, na koji se tužilac poziva, zatražio autentično tumačenje od strane potpisnika PKU „Samostalnog sindikata" tuženika koji je u svom dopisu br. 29/11 od 25.11.2006 godine isto dostavio sudu da "minimalna cena rada z a najjednostavniji rad i minimalna zarada nisu iste kategorije, jer se mnimalna cena rada za najjednostavniji rad iz člana 62. stav 2. PKU tuženika odnosi na minimalni iznos ugovorene cene rada u metalskom kompleksu, a ne na iznos minimalne zarade koji utvrđuje Vlada Srbije" pa prvostepeni sud pravilno zaključuje da minimalna zarada ne predstavlja osnovicu za obračun zarade zaposlenih, koja bi bila uvećana koeficijentom zaposlenog.

Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud pravilno utvrđuje da varijanta 2. veštačenja izvršenog od strane veštaka Čedomira Portića dipl. ecc iz Bora iz dopune istog od 22.11.2007 godane , po kojoj je kao cena za najjednostavniji rad uzeta minimalna zarada no času , nezakonita , pa kako je tužbeni zahtev tužioca preciziran po ovoj varijanti, to prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava je odlučio kao u izreci pobijane presude pod 1." .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredba člana 35. stav 2. Ustava jemči da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Članom 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, i da se niko tih prava ne može odreći.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05 ) (u daljem tekstu: ZOR), koji je bio na snazi u periodu za koji se tužbom tražila naknada štete za neisplaćenu zaradu, bilo je propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Članom 111. ovog zakona, bilo je predviđeno: da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom (stav 1.); da je, a ko poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (stav 2.); da se o pštim kolektivnim ugovorom utvrđuju uslovi pod kojima poslodavac i zaposleni mogu ugovoriti minimalnu zaradu (stav 3.).

Odredba člana 112. Zakona je, između ostalog, propisivala: da se minimalna zarada utvrđuje odlukom socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije (u daljem tekstu: Socijalno-ekonomski savet) (stav 1.); da, a ko Socijalno-ekonomski savet ne donese odluku u roku od 10 dana od dana početka pregovora, odluku o visini minimalne zarade donosi Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) (stav 2.); da se m inimalna zarada utvrđuje po radnom času, za period od najmanje šest meseci i ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene odlukom iz st. 1. i 2. ovog člana za period koji prethodi periodu za koji se utvrđuje minimalna zarada (stav 4.) .

Član 113. ovog zakona je propisivao da se o dluka o visini minimalne zarade iz člana 112. ovog zakona objavljuje u "Službenom glasniku Republike Srbije".

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04 ), važećim u vreme vođenja predmetnog postupka i presuđenja, bilo je, pored ostalog, propisano: da isključenje i izuzeće mogu tražiti i stranke (član 68. stav 1.); da o isključenju i izuzeću sudije odlučuje predsednik suda (član 70. stav 1.); da je sudija, kad sazna da je stavljen zahtev za njegovo isključenje ili izuzeće, dužan da odmah obustavi svaki rad na odnosnom predmetu, a ako je u pitanju izuzeće iz čl. 65. i 66. stav 2. ovog zakona, može do donošenja rešenja o zahtevu preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja (član 71.) .

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da načelno nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka.

Zadatak Ustavnog suda je i da ispita da li je krivični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Iako jemstva sadržana u pravu na pravično suđenje nisu nužno istovetna u sporovima u kojima se odlučuje o građanskim pravima i obavezama, na jednoj strani, i u predmetima u kojima se raspravlja o krivičnoj optužbi, na drugoj strani (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, od 27. oktobra 1993. godine, serija A, n◦ 274), Sud ističe da pojam pravičnog postupka podrazumeva postojanje načela raspravnosti i obavezu obrazloženja sudskih odluka, s tim da se u krivičnom postupku ovim jemstvima pridodaju pretpostavka nevinosti i prava odbrane.

Imajući u vidu da prvostepeni sud utvrđuje činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odluke i da ocenjuje dokaze o postojanju bitnih činjenica, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju Opštinski sud u Boru imao obavezu da u obrazloženju osporene presude P. 534/07 od 31. januara 2008. godine iznese ključne argumente na kojima temelji svoju odluku i da, u slučaju postojanja određenih dokaza koji potvrđuju, odnosno negiraju neku odlučnu činjenicu, izloži razloge zbog kojih takve dokaze prihvata i na koji način je tu odlučnu činjenicu van svake sumnje utvrdio. U suprotnom, takva odluka je proizvoljna i arbitrerna.

U konkretnom slučaju, sud konstatuje "da je nesporno među strankama da je tužilac bio radnik tuženika, kome je radni odnos prestao 21. juna 2004. godine i da mu nisu isplaćene zarade za period jun - decembar mesec 2004. godine sa pripadajućim doprinosima nadležnim fondovima, te da je među strankama sporno da li u konkretnom slučaju treba kao cenu za najjednostavniji rad uzeti minimalnu zaradu po času, ili cenu za najjednostavniji rad prema PKU „Metalac"-a Srbije a PKU tuženika.". Radi utvrđivanja visine zarade , sud je sproveo veštačenje putem veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je dao dve moguće varijante. Po prvoj varijanti, veštak je kao cenu za najjednostavniji rad uzeo cenu utvrđenu Granskim kolektivnim ugovorom "Metalac"-a Srbije i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženika, i to za period od 01. marta 2004. godine do 31. maja 2004. godine, u neto iznos y od 2.871.80 dinara, a za period od 01. juna 2004. godine do 21. juna 2004. godine navedenu cenu korigovanu indeksom rasta troškova života, saglasno članu 63. PKU tuženika. Po drugoj varijanti, kao cenu za najjednostavniji rad veštak je uzeo minimalnu zaradu po času saglasno čl. 62. i 85. PKU tuženika. U obe verijaite veštak je obračunao zaradu imajući u vidu elemente zarade propisane Zakonom o radu, Posebnim i Pojedinačnim kolektivnim ugovorom. Nakon veštačenja, podnosilac ustavne žalbe je precizirao tužbeni zahtev prema varijanti dva, po kojoj je zarada obračunata na osnovu minimalne zarade po času kao cena za najjednostavniji rad. Postupajući sud je kao osnov za presuđenje naveo član 111. Zakona o radu, kojim je propisano da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, iz čega sledi "da minimalna zarada ima karakter zarade kao i bilo koja zarada koju zaposleni ostvaruje u skladu sa Ugovorom o radu, da predstavlja poseban vid zarade, iz čega sledi da ne može biti osnovica za obračun zarade zaposlenima", kao i član 62. stav. 2. PKU tuženika, kojim je ugovoreno da cena rada za najjednostavniji rad ne može biti manja od minimalne cene rada utvrđene za Republiku Srbiju. Imajući u vidu navedeno, Opštinski sud u Boru je našao da je varijanta dva veštačenja, po kojoj je kao cena za najjednostavniji rad uzeta minimalna zarada po času, nezakonita, te, kako je tužbeni zahtev preciziran po ovoj varijanti, sud je tužbeni zahtev odbio i odlučio kao u izreci presude pod I.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud propustio da objasni zbog čega smatra "da je varijanta dva veštačenja, po kojoj je kao cena za najjednostavniji rad uzeta minimalna zarada po času, nezakonita", odnosno da argumentovano obrazloži zbog čega nije tužiocu dosudio naknadu štete po osnovu neisplaćene zarade po varijanti I veštačenja, koja bi, prema obrazloženju presude, bila zakonita a u preostalom delu, do visine koju je tužilac tražio, da odbije tužbeni zahtev tužioca, odnosno zbog čega je tužbeni zahtev odbio u celini, jer pravni osnov za naknadu štete po osnovu neisplaćene zarade nije bio sporan. O brazloženje dato u osporenoj prvostepenoj presudi je u tom delu, po oceni Ustavnog suda, nerazumljivo i nedovoljno argumentovano, jer postoji kontradiktornost između utvrđenja suda da tužiocu nisu isplaćene zarade za utuženi period, odnosno da postoji pravni osnov za naknadu štete po osnovu neisplaćenih zarada, te da je sporan samo iznos te štete, i istovremenog odbijanja tužbenog zahteva tužioca u celini. Takođe, po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud je propustio da objasni i zašto smatra nezakonitim pravo tužioca na isplatu minimalne zarade, garantovano odredbama čl. 111. i 112. Zakon o radu.

Imajući u vidu da se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je parnični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud je razmatrao da li je sud više instance u postupku po pravnom leku uklonio evidentne propuste prvostepenog suda na koje mu je ukazano. Naime, tužilac je u žalbi protiv osporene presude Opštinskog suda u Boru P. 534/07 od 31. januara 2008. godine istakao sve što je navodio i u toku prvostepenog postupka, ali je drugostepeni sud, kao sud redovnog pravnog leka, samo ponovio navode prvostepenog suda iz osporene prvostepene presude, ne dajući detaljnije razloge zbog čega tužiocu nije dosuđena naknada štete po osnovu neisplaćenih zarada u visini i na način koji sud smatra zakonskim i prihvatljivim, umesto da tužbeni zahtev odbije u celini kao neosnovan, zato što je tužilac za obračun opredelio, navodno, pogrešnu osnovic u.

Kod nespornog stanovišta sudova da postoji pravni osnov za naknadu štete zbog neisplaćenih zarada, a da je sporna samo visina, presude kojima se tužbeni zahtev podnosioca odbija u celini su, po oceni Ustavnog suda, kontradiktorne i zasnovane na proizvoljnoj i arbitrernoj primeni procesnog i materijalnog prava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osporenim presudama povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, pa je u tom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U odnosu na navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje time što "je postupajući sud bio nepropisno sastavljen, jer postupak je vodio sudija pojedinac umesto sudskog veća“, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi ustavne žalbe neosnovani.

Naime, Okružni sud u Zaječaru je, kao drugostepeni, ocenio ovaj navod iz žalbe tužioca i konstatovao da je prvostepeni sud bio propisno sastavljen, s obzirom na to da se ne radi o radnom sporu, jer u konkretnom slučaju nije u pitanju spor o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, već o isplati neisplaćene zarade, odnosno o imovinsko -pravnom sporu, pa se na sastav suda primenjuju pravila o imovinskim sporovima, prema kojima je za suđenje u konkretnom slučaju bio nadležan sudija pojedinac. Ove razloge drugostepenog suda prihvata i Ustavni sud kao dovoljne i ustavnopravno prihvatljive.

U vezi navoda podnosioca da se sud nije izjasnio o predlogu za izuzeće postupajućeg sudije pojedinca, koji je bez obzira na postojanje podnosiočevog zahteva za njeno izuzeće nastavila rad na predmetu i donela presudu, iz ustavne žalbe, priloga dostavljenih uz ustavnu žalbu, kao i iz izjašnjenja v.f. predsednika Osnovnog suda u Boru proizlazi da je zahtev za izuzeće podnet 19. decembra 2007. godine i da je nakon toga održano još jedno ročište za glavnu raspravu 31. januara 2008. godine, kada je sudija glavnu raspravu u spornom predmetu zaključila. Međutim, naknadno utvrdivši da u postupku nije odlučeno o zahtevu za njeno izuzeće, sudija je 31. marta 2008. godine donela naredbu da se rasprava ponovo otvori. Rešenjem Su. 38/2008-4 od 2. aprila 2008. godine odlučeno je o zahtevu za izuzeće, tako što je zahtev umešača na strani tužioca odbijen kao neosnovan. Rasprava je ponovo zaključena na ročištu od 24. aprila 2008. godine. Dakle, navod podnosioca da u postupku nije odlučeno o zahtevu za izuzeće, ne odgovara činjeničnom stanju. Međutim, očito je da o izuzeću nije doneta odluka onda kada je zahtev za izuzeće podnet, već naknadno, s obzirom na to da je zahtev za izuzeće postupajućeg sudije podnet 19. decembra 2007. godine, a da je o zahtevu odlučeno 2. aprila 2008. godine. Međutim, Ustavni sud smatra da ova evidentna povreda odredbe člana 71. Zakona o parničnom postupku nema težinu povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, s obzirom na činjenicu da je zahtev za izuzeće podnet kada je predmetni postupak već bio u završnoj fazi i kada su svi predloženi dokazi bili već izvedeni.

Shodno izloženom, Ustavni sud je ocenio da u ovom delu osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da se preostali navodi ustavne žalbe odnose skoro u potpunosti na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i ocenu izvedenih dokaza, što ne spada u Ustavom utvrđene neadležnosti ustavnog suda, da podnosilac svoje tvrdnje o „vršenju prepravki zapisnika sa ročišta“, „isključenju iz spisa predmeta podnesaka umešača“, „naknadnom ubacivanju pisanih isprava u spise“, „donošenju presude na tajnoj sednici suda“ i „pretpostavci da je u spise predmeta verovatno ubačeno i neko rešenje sa retroaktivnim datumom donošenja“, nije potkrepio bilo kakvim dokazima, niti je takve dokaze pružio drugostepenom sudu kada je odlučivano o njegovoj žalbi protiv prvostepene presude, već se radi o subjektivnim pretpostavkama podnosioca ustavne žalbe, kao i da će se postupak po žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude ponoviti, zbog čega se zahtev podnosioca za utvrđivanje povrede prava iz člana 35. stav 2. Ustava pojavljuje kao preuranjen, ove navode ustavne žalbe Ustavni sud nije posebno cenio.

8. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti određivanjem da nadležni sud, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, ponovi postupak odlučivanja o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 534/07 od 31. januara 2008. godine, i odlučio kao u tački 2. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i naknadu za rad

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti