Proizvoljna primena materijalnog prava i povreda prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je drugostepeni sud proizvoljnom primenom materijalnog prava povredio pravo podnosioca na pravično suđenje. Sud je stavio van snage pravnosnažni upravni akt, što parnični sud nije ovlašćen da čini.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vanka Trajkovića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vanka Trajkovića i utvrđuje se da je presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1138/09 od 23. septembra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se nadležnom drugostepenom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 2202/08 od 10. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vanko Trajković iz Vranja je 3. novembra 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Zorana Stamenkovića iz Vranja, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 1138/09 od 23. septembra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je u predmetnom parničnom postupku tužio Nacionalnu službu za zapošljavanje Beograd - Filijala Vranje za isplatu razlike novčane naknade za vreme nezaposlenosti i da je osporenom drugostepenom presudom pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da je rešenje tužene doneto 31. maja 2001. godine i da je ono postalo pravnosnažno posle 1. juna 2001. godine , kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica po kome novčana na knada za vreme nezaposlenosti može iznositi najviše 80% od prosečne neto zarade ostvarene u privredi Republike Srbije . Ističe da je Okružni sud u Vranju pogrešno primenio odredbu člana 14. stav 2. navedenog zakona, “jer donošenjem izmena zakona nije dirano u njegovo pravo na novčanu naknadu koje je stekao po ranije važećim propisima“. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Vranju P. 2202/08 u kome je doneta osporena drugostepena presuda, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Republički zavod za tržište rada – Služba za zapošljavanje Vranje je 31. maja 2001. godine doneo rešenje br. 104-00210-01/01-0800, kojim je podnosiocu ustavne žalbe priznao pravo na novčanu naknadu u trajanju do zaposlenja ili do ispunjavanja uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju, počev od 30. maja 2001. godine u iznosu od 133,55 dinara dnevno, što je 83,93% od prosečne mesečne neto zarade ostvarene u privredi Republike Srbije. Podnosiocu ustavne žalbe je priznato i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje za vreme isplate novčane naknade, a na osnovicu za uplatu doprinosa koju čini isplaćeni iznos novčane naknade. Imajući u vidu da nije podneta žalba u zakonom propisanom roku od 15 dana, prvostepeno rešenje je postalo pravnosnažno 1. jula 2001. godine.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 3. novembra 2008. godine podneo Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tužene Nacionalne službe za zapošljavanje Beograd - Filijala Vranje , radi isplate razlike novčane naknade za slučaj nezaposlenosti u periodu novembar 2005. – novembar 2008. godine, ističući da tužena nije isplatila u celini navedenu naknadu prema njenom rešenju od 31. maja 2001. godine.

Prvostepeni sud je 10. aprila 2009. godine doneo presudu P. 2202/08, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, te je obavezao tuženu da na ime razlike novčane naknade za vreme nezaposlenosti u periodu novembar 2005. – novembar 2008. godine isplati tužiocu iznos od 180.212,37 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2009. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud obavezao tuženu da isplati tužiocu razliku navedene novčane naknade, bez obzira što je donet Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica koji je stupio na snagu 1. juna 2001. godine, jer ovim zakonskim izmena ma nije dirano u već stečena prava tužioca, koji je pravo na novčanu naknadu stekao po ranije važećem propisu; da je odredbom člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica izmenjen član 20, tako da visina novčane naknade ne može biti niža od 40% bruto niti viša od 80% neto prosečne mesečne zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike Srbije, a član 17. istog zakona predviđa da se odredba člana 20. stav 2. zakona primenjuje za obračun i isplatu naknade počev od 1. septembra 2001. godine, ali ne govori da li će se primenjivati na već stečena i utvrđena prava; da je odredbom člana 14. stav 1. navedenog zakona propisano da nezaposlena lica koja su pravo na novčanu naknadu i druga prava po osnovu nezaposlenosti ostvarila u skladu sa propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju da koriste prava prema tim propisima, ako je to povoljnije za njih; da budući da tužena nakon stupanja na snagu ovih izmena i dopuna Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica nije donela novo pojedinačno rešenje, kojim bi bilo izvršeno usklađivanje obima naknade priznate tužiocu ranijim rešenjem, sud nalazi da tužiocu i dalje pripada pravo na novčanu naknadu u obimu koji mu je priznat rešenjem tužene od 31. maja 2001. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Vranju je 23. septembra 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 1138/09, kojom je: u stavu I izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca; u stavu II izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke tako što je obavezao tužioca da naknadi tuženoj troškove nastale u prvostepenom postupku; u stavu III izreke obavezao tužioca da isplati tuženoj troškove drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na razliku novčane naknade za vreme nezaposlenosti u periodu novembar 2005. – novembar 2008. godine; da je rešenje tužene kojim je priznato tužiocu pravo na navedenu novčanu naknadu doneto 31. maja 2001. godine i to rešenje nije postalo pravnosnažno u momentu kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica (1. jun 2001. godine), zbog čega se, saglasno odredbi člana 14. stav 2. navedenog zakona, primenjuje izmenjeni član 20. zakona, što tužbeni zahtev tužioca, po nalaženju drugostepenog suda, čini neosnovanim.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki , da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednako m položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", br. 22/92, 73/92, 82/92, 56/93, 67/93, 34/94, 52/96 i 46/98), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", broj 29/01) (u daljem tekstu: Zakon o izmenama i dopunama Zakona), Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) i Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) (u daljem tekstu: ZPP).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku je propisano: da organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa, kao i da u upravnim stvarima u kojima je organ zakonom ovlašćen da rešava po slobodnoj oceni rešenje se mora doneti u granicama ovlašćenja i u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato (član 5.); da protiv rešenja donesenog u prvom stepenu stranka ima pravo na žalbu, kao i da protiv rešenja donesenog u drugom stepenu žalba nije dopuštena (član 12. st. 1. i 3.); da rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može se poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.).

Odredbama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica bilo je propisano: da se nezaposlenim licem, u smislu ovog zakona, smatra lice koje nije u radnom odnosu, niti je na drugi način ostvarilo pravo na rad, a uvedeno je u propisanu evidenciju Zavoda (član 3. stav 1.); da se za slučaj nezaposlenosti obavezno osiguravaju lica koja su u radnom odnosu i lica koja na drugi način ostvaruju pravo na rad, a obavezno su osigurana po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 6. stav 1.); da novčana naknada pripada nezaposlenom licu kome je radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, pored ostalog, prestao zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog (član 12. stav 1. tačka 1)); da pravo na novčanu naknadu ima nezaposleno lice koje je bilo obavezno osigurano za slučaj nezaposlenosti po odredbama ovog zakona (u daljem tekstu: osiguranje) najmanje devet meseci neprekidno ili 12 meseci sa prekidima u poslednjih 18 meseci (član 13.); da se visina novčane naknade utvrđuje u iznosu od 70% neto zarade nezaposlenog lica ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom, u mesecu koji je prethodi mesecu u kome mu je prestalo osiguranje, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 50% od prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa uprave nadležnog za poslove statistike, niti viša od te prosečne mesečne neto zarade (član 20.).

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona bilo je propisano: da se član 20. menja i glasi: „Visina novčane naknade utvrđuje se u iznosu od 60% prosečne zarade nezaposlenog lica, ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom u poslednja tri meseca koji prethode mesecu u kome mu prestaje radni odnos, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 40% niti viša od 80% prosečne mesečne zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike.“ (član 2.); da nezaposlena lica koja su prava na novčanu naknadu i druga prava na osnovu nezaposlenosti ostvarila u skladu sa propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju da koriste ta prava prema tim propisima, ako je to za njih povoljnije i da će se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica, koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanj a na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 14.); da se odredba člana 20. stav 2. Zakona primenjuje za obračun i isplatu novčane naknade počev od 1. septembra 2001. godine (član 17.); da ovaj zakon stupa na snagu 1. juna 2001. godine, osim odredaba čl. 7, 8, 9, 10. i 15. ovog zakona koje stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 18.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima bilo je propisano: da u upravnim sporovima sudovi odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi i preduzeća ili druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka u pojedinačnim upravnim stvarima (član 1.); da se tužba podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci koja je podnosi i da rok iz stava 1. ovog člana važi i za organ ovlašćen za podnošenje tužbe ako mu je upravni akt dostavljen, te da ako mu akt nije dostavljen, može podneti tužbu u roku od 60 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci u čiju je korist akt donesen (član 22.).

Odredbom člana 12. stav 1. ZPP je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ispitivao da li je Okružni sud u Vranju proizvoljno primenio materi jalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe danom prestanka radnog odnosa (29. maja 2001. godine) stekao prava utvrđena Zakonom o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, koja su mu priznata rešenjem Republičkog zavod a za tržište rada – Služba za zapošljavanje Vranje br. 104-00210-01/01-0800 od 31. maja 2001. godine , da bi tek nakon donošenja predmetnog rešenja stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona. U tak voj pravnoj situaciji, drugostepeni sud je zauze o stav da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada iznos novčane naknade utvrđen pravnosnažnim upravnim aktom, nalazeći da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 14. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona kojom je propisano da će se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona. Međutim, odredbom člana 17. istog zakona primena odredbe čla na 20. stav 2. koja se odnosi za obračun i isplatu novčane naknade je odložena do 1. septembra 2001. godine. U tom smislu, Ustavni sud napominje da je navedeno rešenje Republičkog zavoda za tržište ra da postalo pravnosnažno 1. jula 2001. godine, dakle pre početka primene novelirane odredbe člana 20. stav 2. n avedenog zakona.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud u parnici koja je vođena radi isplate razlike novčane naknade između iznosa utvrđenog pravnosnažnim upravnim reš enjem i isplaćivanog iznosa, nije mogao pravnosnažno odbiti tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe pozivajući se na noveliranu odredbu člana 20. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica. Naime, Ustavni sud smatra da je Okružni sud u Vranju svojim tumačenjem odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona , na štetu podnosioc a ustavne žalbe, de facto stavio van snage pravnosnažni upravni akt. To dalje otvara pitanje dejstva upravnog akta u parnici, kao i granice pravnosnažnosti akata donetih u upravnom postupku. U ovom slučaju se radilo o parnici u kojoj je meritorna odluka zavisila od upravnopravnog pitanja rešenog pravnosnažnim rešenjem upravnog organa, s obzirom na to da visina tužbenog zahteva među parničnim strankama nije bila sporna. Iz odredbe člana 12. stav 1. ZPP, kojom je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a contrario se nameće zaključak da je sud vezan pravnosnažnim rešenjem upravnog organa. Dakle, sud je u parnici ovlašćen da sam reši prethodno pitanje o kome ne postoji pravnosnažna odluka suda ili drugog nadležnog organa. Drugim rečima, sud takvo ovlašćenje nema ako odluka drugog (u ovom slučaju upravnog) organa o pitanju od prejudicijalnog značaja već postoji. Ovakva regulativa se zasniva na temelju podele nadležnosti između sudstva i uprave u primeni zakona. Posledica takve podele je dužnost sudova da poštuju pravnosnažne akte uprave, prevashodno zbog potrebe održavanja jedinstva pravnog sistema, reda i sigurnosti u pravnim odnosima. Nezavisnost sudstva od uprave ne može ići dotle da parnični sud ignoriše odgovor koji o pitanju postojanja jednog odnosa daje upravni organ. Činjenica da organ uprave koji je doneo rešenje koje je postalo pravnosnažno ne postupa u skladu sa njegovom sadržinom, ne oslobađa sud obaveze da poštuje takav pravni akt, jer o zakonitosti konačnih upravnih akata mogu odlučivati samo redovni sudovi u upravnom sporu.

S obzirom na sve navedeno, a imajući u vidu da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 1138/09 od 23. septembra 2009. godine povređeno pravo podnosioca usta vne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke. Budući da

je ustavna žalba usvojena u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije cenio druge navode o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava koji se odnose na različito postupanje drugostepenog suda u istim činjeničnim i pravnim

situacijama.

6. Razmatrajući navode o povred i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je zaključio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žal be da je u drugostepenom parničnom postupku na bilo koji način diskriminisan. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi koji bi ukazali da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu, s aglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio nadležn om drugostepenom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponovi postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vranju P. 2202/08 od 10. aprila 2009. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona, našao da je ova odluka od šireg značaja za zaštitu ustavnosti, zakonitosti i ljudskih prava i sloboda i da je treba objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Proizvoljna primena materijalnog prava i povreda prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti