Povreda prava crkve na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu Eparhije banatske, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i prava crkava. Apelacioni sud je proizvoljno primenio pravo kada je odbio tužbu Eparhije zbog nedostatka aktivne legitimacije, ignorišući njen pravni interes da zaštiti sakralnu namenu imovine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Mikašinović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Mikašinović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86939/10 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4770/07) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Mikašinović iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 5. marta 2014. godine, preko punomoćnika Ivana Savića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86939/10 od 9. juna 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2150/12 od 21. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86939/10 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4770/07).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano na dugo trajanje parničnog postupka od šest i po godina, u kojem je podnositeljka imala svojstvo tužilje.

Podnositeljka je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Tražila je naknadu štete i troškove za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86939/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Zorica Mikašinović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i tužilac M.D. podneli su 4. juna 2007. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih R.M, M.R, Lj.R. i S.S, radi utvrđenja prava svojine na nepokretnostima po osnovu nasleđa. Predmet je formiran pod brojem P. 4770/07.

Tuženi su podneli odgovor na tužbu 27. septembra 2007. godine.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu Su. 2/07-132 od 10. oktobra 2007. godine predmet je dodeljen u rad drugom sudiji.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 4770/07 od 25. oktobra 2007. godine prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja vanparničnog postupka koji se vodi u predmetu toga suda O. 1560/07.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5703/08 od 24. februara 2009. godine usvojio žalbu tužilaca od 17. decembra 2007. godine, te je ukinuo prvostepeno rešenje o prekidu postupka, s obzirom na to da ne postoje zakonski razlozi za prekid postupka.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu Su. 2/09-68 od 14. aprila 2009. godine oduzet je predmet od postupajućeg sudije i dodeljen je drugom sudiji.

Na ročištu od 13. oktobra 2009. godine doneto je rešenje o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza smrti M.M. Parnične stranke su se odrekle prava na žalbu protiv ovog rešenja.

Tužioci su podneli predlog za nastavak parničnog postupka 4. juna 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 75075/10 od 22. juna 2010. godine nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari. Nakon donošenja predmetnog rešenja, prvo naredno ročište je zakazano za 1. mart 2011. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 86939/10 od 9. juna 2011. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca zbog proteka rokova iz člana 139. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 52/74).

Tužioci su protiv ove presude podneli žalbu 22. novembra 2011. godine, Apelacionom sudu u Beogradu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 867/12 od 14. februara 2012. godine vratio spise predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, jer se u spisima predmeta ne nalazi dokaz o tome kada je prvostepena presuda dostavljena punomoćniku tužilaca.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 2150/12 od 21. novembra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu, tako što je potvrdio stav prvostepenog suda za odbijanje tužbenog zahteva, ali iz drugih razloga – zbog nepotpune procesne zajednice nužnih suparničara. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 5. februara 2014. godine.

U predmetnom parničnom postupku su zakazana samo četiri ročišta za glavnu raspravu, a sproveden je dokazni postupak uvidom u dostavljenu dokumentaciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da više lica mogu jednom tužbom tužiti, odnosno biti tuženi (suparničari) ako su u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici ili ako njihova prava, odnosno obaveze proističu iz istog činjeničnog i pravnog osnova (član 199. stav 1. tačka 1)); da do zaključenja glavne rasprave može, pod uslovima iz stava 1. ovog člana, uz tužioca pristupiti novi tužilac, ili tužba može biti proširena na novog tuženog sa njegovim pristankom (član 199. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku relevant an je period od 4. juna 2007. godine kada su podnositeljka ustavne žalbe i drugi tužilac podneli tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, do 21. novembra 2013. godine kada je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2150/12, odnosno do 5. februara 2014. godine kada je drugostepena presuda dostavljena punomoćniku podnositeljki ustavne žalbe (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava – u daljem tekstu: ESLjP, u predmetu Soares Fernandes protiv Portugalije, od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.) Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao šest godina i osam meseci.

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a u prilog navedenom jeste to da su u konkretnom predmetu zakazana samo četiri ročišta za glavnu raspravu. Ovo je pojačano činjenicom da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan odbijanjem tužbenog zahteva zbog nepotpune procesne zajednice nužnih suparničara, a koja pravna pretpostavka se utvrđuje, po pravilu, još u početnoj fazi parničnog postupka. Objektivna okolnost koja je uticala na dužinu trajanja parničnog postupka jeste trajanje prekida parničnog postupka od osam meseci - od 13. oktobra 2009. do 22. juna 2010. godine.

U pogledu značaja prava za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka imala nesumnjiv materijalni interes da sud odluči o njenom imovinskopravnom zahtevu u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, kao tužilje u parničnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da je ona uredno dolazila na ročišta i postupala po nalozima suda.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo nedelotvorno i neefikasno postupanje parničnih sudova. Nedelotvorno postupanje (prvostepenog) suda ogleda se u tome da je u početnoj fazi postupka prekinuo parnični postupak, iako za to nisu postojali zakonski razlozi, o čemu se izjasnio drugostepeni sud u svom rešenju, što je doprinelo dužini trajanja postupka. Neefikasno postupanje prvostepenog suda ogleda se u tome što je nakon donošenja rešenja o nastavku postupka, 22. juna 2010. godine, prvo naredno ročište zakazao tek 1. marta 2011. godine, dakle nakon osam meseci. Zatim, u konkretnom predmetu je u dva navrata došlo do oduzimanja predmeta od postupajućeg sudije i dodeljivanja predmeta novom sudiji , a što je nesumnjivo dovelo do prolongiranja postupka usled potrebe da se novi postupajući sudija upozna sa predmetom spora (videti presudu ESLjP u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Na kraju, prilikom izrade i dostavljanja osporene drugostepene presude strankama nisu poštovani zakonski procesni rokovi.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86939/10 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4770/07) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnositeljku ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/159).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne okolnosti koje su doprinele dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu satisfakciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Ustavni sud je pri tome imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem su osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 86939/10 od 9. juna 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2150/12 od 21. novembra 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U vezi posebne tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je tužbom obuhvatala sve nužne suparničare i da je postojala potpuna procesna zajednica nužnih suparničara na strani tuženog u trenutku podnošenja tužbe, te da parnični sud nije mogao da odbije kao neosnovan njen tužbeni zahtev zbog nepotpune procesne zajednice nužnih suparničara, Ustavni sud ukazuje da se u toku parničnog postupka pojavio još jedan naslednik koji se nalazio u materijalnopravnoj zajednici sa prvobitnim tuženima, te je podnositeljka, u smislu odredbe člana 199. stav 2. ZPP, imala procesnu mogućnost da proširi tužbu na novog naslednika kao novog tuženog, u cilju ostvarivanja potpune pasivne legitimacije, a što ona nije učinila.

Takođe, u vezi posebne tvrdnje da drugostepeni sud nije mogao da odbije tužbeni zahtev iz razloga nepotpune procesne zajednice nužnih suparničara s obzirom na to da je ova mogućnost normirana tek odredbom člana 211. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji se nije primenjivao u konkretnom slučaju, Ustavni sud ukazuje da je u sudskoj praksi bilo zastupljeno, do donošenja ZPP iz 2011. godine, kako odbacivanje tužbe, tako i odbijanje tužbenog zahteva zbog nepotpune procesne zajednice nužnih suparničara. Ustavni sud ukazuje da se pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva iz navedenog razloga tužilac nije dovodio u nepovoljniji procesni položaj. Naime, pravnosnažna presuda o odbijanju tužbenog zahteva iz razloga nepotpune procesne zajednice nužnih suparničara nije smetnja podnošenju nove tužbe koja bi obuhvatala sve učesnike spornog materijalnopravnog odnosa. Da bi jedna pravna stvar bila pravnosnažno presuđena, potrebno je da postoji identitet stranaka u istoj ili različitoj ulozi, identitet činjeničnog osnova tužbe i identitet predmeta tužbenog zahteva. U ranijem postupku sa nepotpunom procesnom zajednicom nužnih suparničara i u novom postupku sa potpunom procesnom zajednicom nužnih suparničara, ne postoji identitet stranaka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava crkve na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti