Ustavna žalba zbog nedobijanja mogućnosti učestvovanja u postupku pred sudom

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je Upravni sud, u skladu sa tada važećim zakonom, mogao da rešava u nejavnoj sednici.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Janjić iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. juli 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milice Janjić izjavljena protiv presude Upravnog suda Odeljenje u Nišu II-1 U.16126/10 (2009) od 3. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Janjić iz Valjeva je 4. maja 2011. godine, preko punomoćnika Zorana Jovanovića, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda, Odeljenje u Nišu II-1 U.16126/10 (2009) od 3. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je „osporena presuda doneta na nejavnoj sednici“, da podnositeljki ustavne žalbe „nije data mogućnost učestvovanja u postupku“ i „da je sud bio obavezan da obrazloži zašto je presudu doneo na nejavnoj sednici“. Od Ustavnog suda zahtevano je da poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Beograd od 15. decembra 2009. godine, donetim u izvršenju presude Okružnog suda u Valjevu U. 4/09 od 11. marta 2009. godine, odbijena kao neosnovana žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti - Filijala u Beogradu broj I-184-209791 od 1. novembra 2006. godine; kojim je, stavom prvim dispozitiva, ukinuto rešenje Filijale u Beogradu broj I-184-209791 od 31. januara 1997. godine, a kojim je bilo tužilji priznato pravo na invalidsku penziju po osnovu utvrđenog gubitka radne sposobnosti; da je stavom drugim dispozitiva rešenja Direkcije Beograd određeno da prestaje naznačeno pravo podnositeljki i da se obustavlja dalja isplata invalidske penzije počev od 1. decembra 2006. godine; da je stavom trećim dispozitiva određeno da žalba podneta protiv ovog rešenja ne odlaže izvršenje; da je tužilja podnela tužbu Okružnom sudu u Valjevu 20. novembra 2009. godine, koja je zavedena pod brojem U. 66/09, kojom je osporavala zakonitost konačnog rešenja zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i povrede pravila postupka.

Upravni sud Odeljenje u Nišu je 3. marta 2011. godine, rešavajući u upravnom sporu o tužbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, doneo osporenu presudu II-1 U.16126/10 (2009), kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno postupio drugostepeni organ kada je u ponovnom postupku, odlučujući o tužiljinoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja broj I-184-209791 od 1. novembra 2006. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje, postupajući u svemu po primedbama iznetim u presudi Okružnog suda u Valjevu U. 4/09 od 11. marta 2009. godine; da se komisija za preispitivanje nalaza, ocene i mišljenja organa veštačenja u drugostepenom postupku u potpunosti saglasila sa nalazom, mišljenjem i ocenom komisije u prvom stepenu broj 209791 od 31. oktobra 2006. godine; da je utvrđeno da kod tužilje invalidnost, odnosno potpuni gubitak radne sposobnosti ne postoji; da je kod davanja ocene, nalaza i mišljenja, komisija u drugostepenom postupku izvršila uvid u medicinsku dokumentaciju i obavila neposredan pregled tužilje 15. jula 2009. godine, obrazlažući da opisana bolesna stanja datiraju unazad dosta godina i da bitno ne utiču na radnu sposobnost tužilje, a saglasno medicinskoj dokumentaciji, kao i važećim medicinskim kriterijumima za ocenu radne sposobnosti; da je odredbom člana 240. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", broj 34/03), i odredbom člana 43. stav 1. Pravilnika o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja Fonda samostalnih delatnosti („Službeni glasnik RS“, broj 46/03) propisano da se nalaz i mišljenje organa veštačenja na osnovu kojih su do dana stupanja na snagu tog zakona priznata prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po osnovu invalidnosti, mogu preispitivati po službenoj dužnosti u roku od 5 godina od dana stupanja na snagu ovog zakona; da komisije za preispitivanje nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja u prvom i u drugom stepenu nisu utvrdile da kod tužilje postoji gubitak radne sposobnosti predviđen odredbom člana 44, u vezi sa članom 45. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 27/92..12/96), a da je postojanje gubitka radne sposobnosti kod osiguranika kao osnovni uslov za sticanje prava na invalidsku penziju, predviđeno odredbom člana 52. navedenog zakona, kao i odredbama člana 21. i člana 25. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka u suštini smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Upravni sud osporenu presudu doneo na nejavnoj sednici, tako da joj nije data mogućnost učestvovanja u postupku. Ustavni sud ukazuje na to da je postupajući na osnovu odredbe člana 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), po pravilima postupka propisanim odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik SRJ“, broj 46/96) u upravno-sudskom postupku važilo načelo da sud rešava u nejavnoj sednici na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku. Stoga je Ustavni sud konstatovao da je Upravni sud mogao rešiti da se održi usmena rasprava, ali nije bio obavezan, ukoliko je procenio da to ne zahteva složenost ili bolje razjašnjenje konkretne upravno-sudske stvari. Kako je predmet upravnog spora bilo ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po osnovu invalidnosti, to navod ustavne žalbe da je sud u konkretnom slučaju bio obavezan da održi usmenu raspravu, ne daje osnova za tvrdnju da su u upravnom sporu povređene procesne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Pri tome, je Ustavni sud imao u vidu da u ustavnoj žalbi nije navedeno od kakvog je značaja bilo održavanje javne rasprave u upravnom sporu za ocenu zakonitosti konačnog upravnog akta.

Ustavni sud konstatuje da je označenim članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano pravo na pravično suđenje, čiju zaštitu pruža i Ustav u članu 32. stav 1, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedeni član Ustava.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Ustavna žalba zbog nedobijanja mogućnosti učestvovanja u postupku pred sudom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti