Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete koji je trajao skoro deset godina. Utvrđen je neproporcionalno dug postupak i dosuđena je naknada nematerijalne štete podnosiocima u iznosu od po 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R . i T . D , oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici V eća održanoj 18. juna 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. R . i T . D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20705/10 (inicijalno predmet P. 5159/07 Prvog opštinskog suda u Beogradu ) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.200 ev ra svakom , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R . i T . D , oboje iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 10. marta 2017. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P . 20505/10 (inicijalno predmet P. 5159/07 Prvog opštinskog suda u Beogradu ). Ustavna žalba je izjavljena i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev . 2352/15 od 17. novembra 201 6. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je spor rad i naknade štete , u kome su ima li svojstvo tuž ilaca, započeo podnošenjem tužbe 18. juna 2007. godine, a da je okončan osporenom presudom nakon deset g odina postupka. Istovremeno, osporava se i revizijska presuda kojom je odbijena kao neosnovana revizija podnosi laca izjavljena protiv pravnosnažne presude kojom je odbijen nj ihov tužbeni zahtev. Smatraju da su sudovi u toku postupka propustili da utvrde pravilno sve okolnosti pod kojima su tužioci pretrpeli štetu, s obzirom na to da njihov stambeni objekat nije za korišćenje zbog ponovnog velikog aktiviranja klizišta tokom 2005. godine , te da je pogrešan pravni zaključak sudova da je njihovo potraživanje zastarelo. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu revizijsku presudu i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete iznosu od po 3.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 20705/10 Višeg suda u Beogradu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su u ovom sporu radi naknade štete podneli tužbu 18. juna 2007. godine, Prvom opštinskom suda u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) , protiv tuženih: Republike Srbije, Grada Beograda i Gradske opštine R. Formiran je predmet P. 5159/07. Po rešenju Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2707/10 od 16. februara 2010. godine, kojim se taj sud oglasio stavarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, postupak je nastavljen pred Višim sudom u Beogradu pod brojem P. 20705/10.

Do donošenja međupresude Višeg suda u Beogradu P. 20705/10 od 25. aprila 2012. godine kojom je utvrđeno da je Opština R. u obavezi da tužuiocima naknadi štetu nastalu rušenjem stambenog objekta zbog klizišta, pred Opštinskim sudom bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano četiri, dok je pred Višim sudom u Beogradu održano pet od sedam zakazanih ročišta. Na održanim ročištima pred prvostepenim sudovima su saslušane parnične stranke, sprovedeno građevinsko veštačenje i saslušan sudski veštak, te pribavljena izjašnjenja veštaka na primedbe, kao i pročitani brojni pismeni dokazi. Razlozi za neodržavanje pet ročišta su bili sledeći: jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije; jednom jer su tužioci tražili odlaganje ročišta zbog nemogućnosti njihovog advokata da ih zastupa jer ima istovremeno suđenje u drugoj sudnici; dva puta jer veštaku nisu bile uredno uručene primedbe na nalaz i mišljenje i jednom jer se veštak nije uredno izjasnio na primedbe.

Rešavajući o žalbi tužene Opštine R, izjavljenoj 13. septembra, a dopunjenoj 18. septembra 20 12. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 6859/12 od 27. novembra 20 13. godine kojim je ukinuta međupresuda Višeg suda u Beogradu P. 20705/10 od 25. aprila 20 12. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje, sa nalogom da se ut vrdi u čemu se sastoji šteta kada predmetni stambeni objekat nije bio porušen do donošenja međupresude, te k oji je razlog da Opš tina R. bude pasivno legitimisana u ovom sporu kada su rešenja o dozvoli izgradnje spornog objekta iz 1970. i 1971. godine doneta od strane Opštine Č, kao i koji su razlozi za zaključak da potraživanje nije zastarelo kada je još 1986. godine u zapisniku građevinske inspekcije konstatovano da su deformacije nastale na predmetnom objektu posledica lokacije objekta na aktivnom klizištu.

U ponovnom prvostepenom postupku, nakon jednog neodržanog ročišta zbog štrajka advokata, na sledećem zakazanom i održanom ročištu je zaključena glavna rasprava.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 20705/10 od 9. septembra 20 14 godine , u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuži laca kojim su tražili da se tuženi kao solidarni dužnici obavežu da im n aknade štetu nastalu rušenjem objekta, bliže opisanog u izreci, u visini od 9.852,824,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. maja 2011. godine . U drugom stavu izreke navedene presude su obavezani tuži oci, kao solidarni dužnici, da tuženima nadoknad e troškove parničnog postupka u iznos ima bliže određenim u izreci.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud je, najpre, rešnjem Gž. 6961/14 od 24. decembra 2014. godine vratio prvostepenom sudu spise radi dopune postupka, a zatim su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 470/15 od 26. avgusta 2015. godine, u prvom stavu izreke, odbijene kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrđena ožalbena prvostepena presuda u prvom stav u izreke, kao i rešenje toga suda od 26. novembra 2014. godine, dok je u drugom stavu izreke prinačeno rešenje o troškovima postupka i tužioci obavezani da kao solidarni dužnici nadoknade tuženima troškove postupka u iznosima bliže određenim u tom stavu presude.

Punomoćnik tužilaca je 26. oktobra 2015. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude, a osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2352/15 od 17. novembra 2016. godine je odbijena kao neosnovana revizija tužilaca i potvrđena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 470/15 od 2 6. avgusta 2015. godine. Ova presuda je uručena punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, dana 20. februara 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 18. juna 200 7. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a okončan 17. novembra 2016. godine, donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2352/15, koja je punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe uručena 20. februara 2017. godine .

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o devet godina i osam meseci.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, od čega je zavisila primena materijalnog prava.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su on i svakako imali legitiman interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku i da oni svojim ponašanjem ni su doprineli dužem trajanju postupka , iako su jednom tražili odlaganje ročišta bez opravdanog razloga.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka od skoro deset godina za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, u tri sudske instance, dali su nadležni prvostepeni sud ovi, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Naime, prva njihova odluka, i to međupresuda, doneta je tek posle skoro pet godina od podnošenja tužbe, ali je ona ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje. Takođe, prvostepnom sudu su u postupku po žalbi jednom bili vraćeni spisi radi dopune postupka. Iako je , ponovni prvostepen i postup ak okonačan za dve godine, a sudovi druge i treće instance nisu imali doprinosa dužem trajanju ovog postupka, ipak je neprihvatljivo da postupak u tri sudske instance traje skoro deset godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20705/10 (inicijalno predmet P. 5159/07 Prvog opštinskog suda u Beogradu) , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.200 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci pretrpe li. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) , i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povred i prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosi laca, došlo donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2352/15 od 17. novembra 2016. godine, Ustavni sud je ocenio da je osporena revizijska presuda dovoljno i jasno obrazložena i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim, i, nasuprot navodima ustavne žalbe, nalazi da je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se revizijski sud izjasnio na sve navode reviden ata, ovde podnosilaca, koje oni ponavlja ju i u ustavnoj žalbi, a prevashodno, zašto je potraživanje podnosilaca zastarelo, te proteka o objektivn i rok zastarelosti u trajanju od pet godina propisan odredbom člana 376. stav 2. Zakon o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), u situaciji kada je još 1986. godine, a prema zapisniku građevinske inspekcije, na predmetnoj nepokretnosti došlo do oštećenja usled njenog položaja na aktivnom klizištu.

U odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosi oci ustavne žalbe tvrdnju o postojanju povred e ovog ustavnog prava zasnivaju na navodima o povredi prava na pravično suđenje, zbog čega se već izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na ovu istaknut u povred u.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosi laca, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti