Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa poveravanjem deteta i trajanjem postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku za izmenu odluke o poveravanju deteta. U preostalom delu ustavna žalba je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Erike Koločai Sobonje iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Erike Koločai Sobonje izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 625/08.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Erike Koločai Sobonje izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2134/09 od 2. septembra 2009. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba Erike Koločai Sobonje izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetima P. 994/99 i I. 136/03.

4. Odbacuje se ustavna žalba Erike Koločai Sobonje izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Somboru iz 1988. godine kojim je odbačena tužba ovde podnositeljke ustavne žalbe za razvod braka, radnje nečinjenja Centra za socijalni rad u Somboru i opštine Sombor „pre 8. jula 1999. godine“, kao i rešenja Opštinskog suda u Somboru I. 136/03 od 23. februara 2004. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Erika Koločai Sobonja iz Novog Sada podnela je 6. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Dušanke Đapić, advokata iz Sombora, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2134/09 od 2. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na slobodan razvoj ličnosti mal. M.T, pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava mal. M.T. na zaštitu od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja, prava i dužnosti roditelja da izdržava, vaspitava i obrazuje svoje maloletno dete i prava na posebnu zaštitu majke i deteta, zajemčenih čl. 22, 23, 32, 64, 65. i 66. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je ustavno pravo podnositeljke i njenog mal. sina M.T. na sudsku zaštitu povređeno: usled zakonske nemogućnosti pokretanja sudskog postupka za razvod braka i poveravanje dece pre nego što dete navrši godinu dana života; nedelotvornim odlukama Centra za socijalni rad opštine Sombor i Opštine Sombor, jer nisu uspeli da sprovedu izvršenje pre pokretanja postupka za razvod braka; donošenjem pravnosnažnog rešenja Opštinskog suda u Somboru I. 136/03 od 23. februara 2004. godine, kao i jer protiv navedenog rešenja nije postojao delotvorni pravni lek (ustavna žalba) ili žalba višem sudu, s obzirom na to da je o prigovoru na prvostepeno rešenje odlučivalo veće istog suda. U pogledu povrede prava na slobodan razvoj ličnosti mal. M.T. navedeno je da je on uskraćen da se razvija uz majku i sestru u boljim životnim uslovima za njegov pravilan i potpun razvoj, jer je osporenom presudom on poveren ocu koji je zloupotrebom roditeljskog prava stvorio uslove da se kod mal. M.T. razvije osećaj pripadnosti očevom domaćinstvu. Navedeni razlozi za povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje su da je u sudskoj praksi bilo i drugačijih sudskih odluka u kojima su učesnici postupka zauzeli potpuno drugačiji stav o posledicama prinudnog odvajanja dece, pri čemu se poziva na presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 3800/00 od 13. septembra 2000. godine. U pogledu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa ovog prava, u ustavnoj žalbi je navedeno da dužina trajanja postupka uključuje i postupak pred organom starateljstva, parnični postupak za razvod braka i poveravanje dece, izvršni postupak, koji su ukupno trajali preko deset godina, što „prelazi svaku meru razumnog roka“, kao i da je u sudskoj praksi bilo i sudskih odluka u kojima je zauzet drugačiji stav o posledicama prinudnog odvajanja dece, uz navođenje kao primera presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3800/00 od 13. septembra 2000. godine. Podnositeljka je u pogledu prava mal. M.T. da bude zaštićen od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja istakla da nadležni organi nisu uspeli da blagovremenim delovanjem i izvršenjem sopstvenih odluka spreče da otac deteta nezakonito oduzme maloletno dete od majke, kao i da spreče odrastanje mal. M.T. bez majke i sestre. Takođe je navedeno da je povređeno ustavno pravo na posebnu zaštitu mal. M.T, kao i podnositeljke ustavne žalbe da se stara o svom maloletnom detetu, kao i da joj se pruži posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije, naredi predaju mal. M.T. majci, otkloni obavezu podnositeljke da naknadi troškove parničnog postupka po presudi P. 625/08 od 2. decembra 2008. godine, jer je ta presuda nepravična ne samo u pogledu „glavne stvari“ nego i u pogledu troškova postupka. Ustavnom žalbom podnosteljka je tražila i naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500.000,00 dinara za nju i njenog maloletnog sina, kao i u iznosu od 500.000,00 dinara za povredu prava njene maloletne ćerke R.T. zbog povrede prava na porodični život sa mal. M.T. Takođe, traženo je i da se odluka Ustavnog suda objavi na prigodan način, a posebno dostavljanjem navedenim institucijama.

Podnositeljka je punomoćje za izjavljivanje ustavne žalbe punomoćniku advokatu dala u svoje ime i kao zakonski zastupnik mal. R.T, ćerke podnositeljke ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava, dok je odredbom stav 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Somboru I. 136/03 i predmeta istog suda P. 625/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositljka ustavne žalbe je bila u braku sa Tapai Karoljom. U toku trajanja braka rodili su se 1996. godine maloletni M.T. i 1998. godine maloletna R.T. Odmah nakon rođenja mal. R.T, krajem avgusta 1998. godine, prestala je zajednica života supružnika. Po prestanku zajednice života supružnika, mal. M.T. ostao je da živi sa ocem, a mal. R.T. sa majkom. Podnositeljka je 1998. godine, kad je mal. R.T. imala dva meseca, podnela tužbu za razvod braka, ali je ovu tužbu Opštinski sud u Somboru odbacio.

Presudom Opštinsko suda u Somboru P. 994/99 od 21. februara 2002 godine, donetom po tužbi ovde podnositeljke ustavne žalbe, od 8. jula 1999. godine razveden je brak zaključen između podnositeljke ustavne žalbe i Tapai Karolja, a njihova maloletna deca poverena su majci na čuvanje i vaspitavanje. Ova presuda postala je pravnosnažna 21. avgusta 2001. godine u delu kojim je razveden brak parničnih stranaka, dok je u delu kojim je odlučeno o poveravanju zajedničke maloletne dece na čuvanje, vaspitanje i izdžavanje postala pravnosnažna 18. novembra 2002. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Somboru I. 136/03 od 22. maja 2003. godine usvojen je predlog podnositeljke ustavne žalbe za izvršenje presude Opštinskog suda u Somboru P. 994/99 od 21. februara 2002 godine. Ovaj postupak je prekinut rešenjem Opštinskog suda u Somboru I. 136/03 od 23. februara 2004. godine, do pravnosnažnog okončanja postupka koji je u međuvremenu pokrenut po tužbi Tapai Karolja, kojom je tražio izmenu odluke tog suda P. 994/99 od 21. februara 2002. godine u delu u kojem je odlučeno o poveravanju dece. Ovaj izvršni postupak nastavljen je zaključkom Opštinskog suda u Somboru I. 136 od 11. aprila 2009. godine, nakon čega je taj sud doneo istog dana i rešenje I. 136/03 kojim je postupak obustavljen.

Bivši suprug podnositeljke ustavne žalbe je 19. februara 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Somboru protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojom je tražio da sud izmeni presudu Opštinskog suda u Somboru P. 994/99 od 22 februara 2001. godine u delu odluke o poveravanju na čuvanje, vaspitavanje i izdržavanje mal. M.T, tako što se mal. M.T. poverava na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje ocu deteta. Uz tužbu je podnet predlog za određivanje privremene mere, kojom se mal. M.T. poverava na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje ocu deteta, do pravnosnažnog okončanja ovog postupka, i zabranjuje sprovođenje izvršenja po presudi Opštinskog suda u Somboru P. 994/99 od 21. februara 2002. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 180/03.

Prvo ročište u ovom predmetu održano je 14. aprila 2003. godine. Na ovom ročištu sud je doneo rešenje P. 180/03 kojim je zatražio od Centra za socijalni rad opštine Sombor da dostavi mišljenje o predlogu tužioca za izdavanje privremene mere. Dopisom od 3. juna 2003. godine navedeni centar obavestio je sud da se rad tog centra produžava, jer su stranke zbog dubokog konflikta upućene na savetodavno-terapijski rad koji je već otpočeo u Centru. Nalaz Centra dostavljen je sudu 3. novembra 2003. godine. U nalazu je navedeno da je došlo do značajnih promena u porodičnim odnosima i da se predlaže poveravanje maloletnog M.T. ocu deteta, a maloletne R.T. njenoj majci.

Na ročištima održanim 13. februara, 7. aprila i 17. maja 2004. godine nakon izjašnjavanja parničnih stranaka o nalazu i mišljenju Centra, izveden je dokaz saslušanjem sva tri člana komisije Centra koja je dala nalaz.

Ročište zakazano za 12. jul 2004. godine nije održano, jer tužena nije došla na ročište iako je bila uredno pozvana, a njen punomćnik je obavestio sud da je ona na godišnjem odmoru. Na ročištu održanom 5. oktobra 2004. godine izveden je dokaz saslušanjem tužioca, dok naredno ročište, zakazano za 21. oktobar 2004. godine, na kojem je trebalo da bude izveden dokaz saslušanjem tužene, nije održano na saglasan predlog stranaka. Dokaz saslušanjem tužene izveden je na ročištu održanom 11. novembra 2004. godine. Na ovom ročištu sud je prihvatio predlog tužene da se odredi novo veštačenje preko veštaka kliničke psihologije, a sud je rešenjem P. 180/03 od 8. februara 2005. godine odredio veštaka i zadatak veštaka.

Ročišta zakazana za 11. april i 18. maj 2005. godine nisu održana (prvo – jer tužena nije došla zbog bolesti, a drugo – jer punomoćnik tužioca nije mogao da prisustvuje, pošto je imao obaveze u nekoj drugoj parnici), dok je ročište zakazano za 19. septembar 2005. godine otkazano, jer je tužena obavestila sud da je njen advokat u zakazano vreme zauzet obavezama u drugoj parnici. Ni ročište zakazano za 31. oktobar 2005. godine nije održano, jer tužena nije došla zbog smrtnog slučaju u porodici. Na ročištu održanom 16. decembra 2005. godine izveden je dokaz saslušanjem svedoka.

Tužilac je podneskom od 27. decembra 2005. godine preinačio tužbu tako što je tražio da sud odredi zajedničko vršenje roditeljskog prava prema njihovoj zajedničkoj deci, s tim da se mal. M.T. poveri na čuvanje, vaspitavanje i izdržavanje ocu deteta, a mal. R.T. – majci. Takođe, traženo je da se uredi održavanje ličnih odnosa roditelja sa svojom mal. decom na predloženi način. Podneskom od i 11. januara 2006. godine, tužilac je istakao i „supsidijerni“ tužbeni zahtev, kojim je tražio da sud odredi samostalno vršenje roditeljskog prava oca deteta prema mal. M.T, tako što se dete poverava ocu na staranje, čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje i upravljanje imovinom mal. M.T. Takođe je traženo da sud oslobodi tužioca obaveze plaćanja doprinosa za izdržavanje mal. R.T.

U toku 2006. godine održana su tri ročišta (27. februara, 9. maja i 30. juna), na kojima je izveden dokaz saslušanjem više svedoka. Rešenjem Opštinskog suda u Somboru P. 180/03 od 18. jula 2006. godine određeno je kontrolno veštačenje preko Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine. Institut je dopisom od 14. novembra 2006. godine obavestio sud da tužilac nije došao i nije doveo dete na veštačenje zakazano za 19. septembar 2006. godine. Opštinski sud u Somboru, dopisima od 30. januara i 26. februara 2007. godine, zatražio je od Instituta da dostave svoj nalaz i mišljenje na osnovu postojeće celokupne dokumentacije u predmetnom parničnom spisu, te na osnovu obavljenog razgovora sa tuženom i maloletnom ćerkom parničnih stranaka. Institut je dopisom od 2. marta 2007. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da postupi po zadatku suda, jer tužilac dva puta nije došao na zakazano veštačenje niti je doveo maloletnog sina, a da davanje kompletnog psihološkog mišljenja po postavljenom zadatku na osnovu samo obavljenog razgovora sa tuženom i mal. R.T, nije profesionalno zasnovano. Tužilac ni u narednom zakazanom terminu za veštačenje nije došao niti je doveo mal. M.T.

Na ročištu održanom 8. maja 2007. godine saslušan je veštak psiholog. Prvostepeni sud je na ovom ročištu obavezao Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine da postupi po rešenju suda od 18. jula 2006. godine, u roku od 30 dana od prijema zapisnika, kao i tužioca da u vreme koje bude odredio Institut dođe zajedno sa mal. M.T. na veštačenje. Na ročištu održanom 20. juna 2007. godine sud je rešenjem zatražio od Instituta da u svom nalazu obradi odnos tužene sa mal. M.T. Institut je 10. jula 2007. godine dostavio nalaz u kome je navedeno da nisu stvoreni uslovi za izmenu odluke o poveravanju i čuvanju deteta, ali je predložio psihoterapijski tretman cele porodice u trajanju od šest meseci, kao i da u toku trajanja terapije mal. M.T. ostane kod svog oca. Na ročištu održanom 16. avgusta 2007. godine Opštinski sud u Somboru doneo je rešenje P. 180/03 kojim je odredio privremenu meru psihoterapijskog tretmana cele porodice u trajanju od šest meseci i u ovoj pravnoj stvari odredio zastoj postupka u trajanju od šest meseci, dok traje porodični tretman, s tim da će postupak biti nastavljen po službenoj dužnosti po proteku navedenog roka. Institut je 8. januara 2008. godine dostavio nalaz u kome je izneo mišljenje da bi sin trebalo da ostane u domaćinstvu sa ocem i da otac može samostalno da vrši roditeljsko pravo.

Nakon što su na ročištima održanim 17. januara i 19. februara 2008. godine saslušani veštaci i izveden dokaz saslušanjem stranaka, zaključena je glavna rasprava.

Opštinski sud u Somboru doneo je 19. februara 2008. godine presudu P. 180/03 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca istaknut u tužbi, preinačenoj 29. januara 2008. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini. Ovom presudom, između ostalog, izmenjena je presuda Opštinskog suda u Somboru P. 994/99 od 21. februara 2002. godine u delu odluke o poveravanju na čuvanje i vaspitanje mal. M. T, kao, u delu odluke o održavanju ličnih kontakata maloletne dece sa roditeljima i u delu plaćanja doprinosa za izdržavanje maloletne dece i određeno je samostalno vršenje roditeljskog prava od strane oca Tapai Karolja prema mal. M.T. tako što je mal. M.T. poverenja na čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje i upravljanje imovinom ocu Tapai Karolju. Četvrtim, petim i šestim stavom izreke presude uređeno je održavanje ličnih odnosa maloletne dece sa svojim roditeljima, dok je sedmim i osmim stavom izreke tužilac oslobođen plaćanja doprinosa za izdržavanje mal. R.T, a tužena za izdržavanje mal. M.T. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da je u toku postupka utvrđeno da oba roditelja podjednako imaju roditeljske kapacitete, da se otac relativno dobro postavio kao vaspitač sina; da će određenim načinom viđanja maloletne dece sa svojim roditeljima stvoriti i uslove za razvijanje odnosa između brata i sestre. Protiv ove presude tužena je izjavila žalbu. Spisi predmeta dostavljeni sud drugostepenom sudu 29. aprila 2008. godine.

Okružni sud u Somboru, odlučujući o žalbi tužene, doneo je presudu Gž. 760/08 od 16. maja 2008. godine kojom je usvojio žalbu i ukinuo presudu Opštinskog suda u Somboru P. 180/03 od 19. februara 2008. godine u delu koji se odnosi na odluku o poveravanju, čuvanju i vaspitanju mal. M.T. i određivanju samostalnog vršenja roditeljskog prava od strane oca prema mal. M.T, kao i u delu doprinosa za izdržavanje mal. M.T. i mal. R.T. i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o održavanju ličnih kontakata mal. M.T. sa majkom i mal. R.T. sa ocem. U obrazloženju ove presude navedeno je: da prvostepeni sud nije utvrdio koji roditelj ima bolje uslove za staranje na maloletnim M.T. i šta je u najboljem interesu deteta; da prvostepeni sud nije mogao da dâ nalog veštacima da utvrde da li postoje uslovi za izmenu ranije donete odluke, jer je to u nadležnosti suda, a veštačenjem sud treba da utvrdi koji roditelj ispunjava bolje uslove za staranje nad mal. M.T. i šta je u najboljem interesu deteta, odnosno da li su se stekli uslovi za izmenu ranije donete pravnosnažne odluke; da insistiranje Centra za socijalni rad Sombor da se donese bilo kakva odluka što pre, nije doprinelo da se na pravilan način utvrdi da li su ispunjeni uslovi za izmenu odluke.

Nakon vraćanja spisa, predmet je dobio novi broj P. 625/08.

U ponovnom postupku održana su tri ročišta (18. juna, 14. jula i 2. decembra 2008. godine), dok jedno nije održano (zakazano za 2. oktobar 2008. godine), na zahtev određenog veštaka koji zbog službenog puta nije mogao da prisustvuje tom ročištu. Rešenjem suda P. 625/08 od 14. jula 2008. godine, na predlog tužene, sud je odredio novo veštačenje. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 28. oktobra 2008. godine. Prema dostavljenom mišljenju sudski postupak narušava odnos dece i roditelja i dece međusobno, te bi ga trebalo što pre okončati. U mišljenju je navedeno da bi promena prebivališta za bilo koje dete u konkretnom slučaju negativno delovalo na njihov dalji razvoj, te da, s obzirom na to da mal. M.T. već dugi niz godina živi sa ocem, sa kojim ima sasvim adekvatan odnos, za dečaka bi bilo najzdravije da ostane da živi sa ocem. Povodom primedaba tužene određeni veštaci dostavili su 25. novembra 2008. godine dopunsko mišljenje.

Nakon zaključenja glavne rasprave, Opštinski sud u Somboru doneo je presudu P. 625/08 od 2. decembra 2008. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini. Drugim stavom izreke ove presude izmenjena je presuda Opštinskog suda u Somboru P. 994/99 od 21. februara 2002. godine u delu odluke o poveravanju na čuvanje i vaspitanje mal. M.T. i u delu odluke o održavanju ličnih kontakata maloletne dece sa roditeljima i u delu plaćanja doprinosa za izdržavanje maloletne dece. Trećim stavom izreke presude određeno je samostalno vršenje roditeljskog prava od strane oca Tapai Karolja prema mal. M.T. tako što je poverena na čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje i upravljanje imovinom, te mu je određeno prebivalište u domaćinstvu oca Tapai Karolja na navedenoj adresi. Četvrtim stavom izreke iste presude oslobođena je tužena plaćanja doprinosa za mal. M.T, a petim stavom izreke obavezana je tužena da na ime troškova postupka tuženom isplati navedeni novčani iznos. U obrazloženju ove presude navedeno je: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka faktički prekinut u avgustu 1998. godine, a razveden pravnosnažnom presudom od 21. februara 2001. godine; da od faktičkog prekida bračne zajednice mal. sin M.T. živi sa ocem, a mal. ćerka R.T. sa majkom; da iz nalaza Centra za socijalni rad Sombor, veštaka psihologa Verice Dedić i veštaka Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine proizlazi da je mal. M.T. dobro adaptiran, emotivno zadovoljan, a u fazi razvoja u kojoj vršnjaci postaju dominantnija sfera interesovanja za zadovoljenje emotivnih i socijalnih potreba i nije spreman da se izmešta iz dobro poznatog okruženja; da je, na osnovu mišljenja psihologa, članova tima za rad sa porodicama sa poremećenim odnosima, utvrđeno da maloletni M.T. u porodici kod oca dobro funkcioniše, da je spreman da komunicira na maternjem jeziku, da nije napet; da prvostepeni sud smatra da će donošenjem konačne odluke o tome kome se mal. M.T. poverava izjednačiti odgovornosti oba roditelja u odnosu na oba deteta; da je u toku postupka utvrđeno da oba roditelja podjednako imaju roditeljske kapacitete, ali da otac ispunjava bolje uslove za staranje nad mal. M.T. i da je u najboljem interesu mal. M.T. da se poveri ocu; da se sud prilikom odlučivanja o poveravanju deteta na samostalno vršenje roditeljskog prava, rukovodio isključivo time da mal. M.T. poveri roditelju koji ima bolje mogućnosti da detetu obezbedi uslove za pravilan i potpuni fizički, mentalni, duhovni, moralni, psihički i socijalni razvoj; da je u toku postupka utvrđeno da je otac u boljoj mogućnosti da mal. M.T. usmerava ka vrednostima emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva; da je prilikom donošenja presude sud vodio računa i o mišljenju mal. M.T, ali da je sud prvenstveno svoju odluku bazirao na činjenici da otac deteta ispoljava bolje uslove za staranje nad mal. M.T.

Protiv ove presude tužilja je izjavila žalbu 13. januara 2009. godine. U žalbi tužena je iznela svoje mišljenje o nalazima veštaka datim u toku sprovedenog parničnog postupka. Takođe, u žalbi je navedeno da sud nije pravilno primenio materijalno pravo, da se nije rukovodio najboljim interesom deteta, jer otac nije u stanju da obezbedi neophodno učešće majke u životu mal. M.T, kao i da je tužilac svojim nepoštovanjem sudskih odluka pokazao da nema potrebne kvalitete i sposobnosti da kod mal. M.T. razvije smisao za poštovanje društvenih normi ponašanja.

Okružni sud u Somboru odlučujući o žalbi tužene doneo je presudu Gž. 184/09 od 9. marta 2009. godine kojom je odbio žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Somboru P. 625/08 od 2. decembra 2008. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je: da je na osnovu iscrpno utvrđenog činjeničnog stanja koje se zasniva na više nalaza i mišljenja veštaka, pravilno odlučeno kada je tužbeni zahtev usvojen; da najbolji interes za dete predstavlja određivanje oca za samostalno vršenje roditeljskog prava na mal. M.T; da je tačno da je ranijom odlukom mal. M.T. bio poveren majci, međutim, imajući u vidu sve okolnosti, ponašanje roditelja u dosadašnjem toku postupka, ponašanje deteta, prilike u kojima žive, način na koji komuniciraju međusobno, vidljivo je da su se svi stručnjaci saslušani u ovom postupku složili u tome da je najbitnije utvrditi kakve bi posledice za dete imala promena domaćinstva, pa su u tom smislu jednoglasno istakli da bi to moglo štetno uticati na dete, a sa druge strane, njegov dosadašnji život u domaćinstvu oca ima pozitivne strane iz kojih je vidljiv adekvatan psihofizički razvoj deteta, što znači da se najbolji interes deteta zadovoljava nastavljanjem življenja kod oca. Tužilja je protiv ove presude 12. maja 2009. godine izjavila reviziju.

Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji tužene doneo je osporenu presudu Rev. 2134/09 od 2. septembra 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužene izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž 184/09 od 9. marta 2009. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je: da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud Srbije pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju se revizijom ukazuje, s obzirom na to da su nižestepene presude jasne i neprotivrečne i u skladu sa utvrđenim činjenicama i izvedenim dokazima; da su, polazeći od utvrđenih činjenica, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca tako što su vršenje roditeljskog prava prema mal. M.T. poverili tužiocu; da je, u konkretnom slučaju, prema usaglašenom nalazu i mišljenju veštaka utvrđeno, kao prvo, da parnične stranke ne pokazuju spremnost i motivaciju za promene koje bi bile neophodne za poboljšanje kvaliteta njihove komunikacije, i drugo, da je mal. M.T, koji već dugi niz godina živi kod oca, sa njim uspostavio adekvatan odnos, pa sledi zaključak da bi bilo najzdravije za dete da ostane i dalje kod oca; da sve okonosti ukazuju da je u interesu deteta da nastavi da živi sa ocem; da, kako su sudovi utvrdili da je tužilac u boljoj mogućnosti da obezbedi uslove za potpuni i pravilni fizički, mentalni, duhovni, moralni, psihički i socijalni razvoj mal. M.T, kao i da sa njim razvija odnose zasnovane na ljubavi i poverenju i uzajamnom poštovanju, a u boljoj je mogućnosti da maloletnog M.T. usmeri ka poštovanju vrednosti emocionalnog etičkog i nacionalnog identiteta i utiče na izgrađivanje njegovih stavova prema društvenim i individualnim vrednostima, to je Vrhovni sud Srbije našao da je drugostepenom odlukom ispoštovana odredba člana 266. Porodičnog zakona, odnosno da je doneta u interesu deteta.

Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 3800/00 od 13. septembra 2000. godine, na koju se podnositeljka poziva obrazlažući povredu prava na pravično suđenje, doneta je u parničnom postupku pokrenutom tužbom oca maloletne dece podnetom protiv babe i dede njegove maloletne dece, roditelja njegove bivše supruge, kojom je tražio da se, nakon smrti njegove bivše supruge, majke maloletne dece kojoj su njihova zajednička deca ranijom odlukom bila poverena na čuvanje i vaspitavanje, njemu povere maloletna deca na čuvanje i vaspitavanje. U obrazloženju ove odluke, između ostalog, navedeno je: da roditelju pripada pravo da se lično stara o svojoj deci; da se deca prvenstveno poveravaju na čuvanje i vaspitavanje roditeljima, a trećim licima samo ako iz određenih razloga roditelji nisu u stanju da sami vode brigu o deci; da ako jedan od roditelja ispunjava sve uslove za staranje oko deteta, onda će biti povereno njemu, a ne trećem licu; da je u konkretnom slučaju, s obzirom na uzrast dece, osnovano sud, kao i Centar za socijalni rad, procenio da deca nisu u mogućnosti da zrelo i objektivno ocene ko će bolje štiti njihove interese, te da stoga prinudno odvajanje dece po prirodi stvari neće izazvati ozbiljan poremećaj u daljem njihovom razvoju.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav. 1.); da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (član 64. stav 3.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni (član 65. stav 1); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom, kao i da se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja (član 66. st. 1. i 2.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, kao i da država ima obavezu da preduzima sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja te od svake vrste eksploatacije (član 6. st. 1. i 2.); da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava, kao i da je zabranjena zloupotreba roditeljskog prava(član 7. st. 2. i 3.) ; da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, kao i da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj pravilan i potpun razvoj (član 62. stav 1.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da preventivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava obavlja organ starateljstva kada donosi odluke kojima omogućava roditeljima da vrše roditeljsko pravo, a koje su mu stavljene u nadležnost ovim zakonom (član 79.); da se na postupak suda koji je u vezi sa porodičnim odnosima primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 202.); da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo, kao i da će postupak iz stava 1. ovog člana sud, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta, da se prvo ročište zakazuje tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu, a da je drugostepeni sud dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 204. st. 1, 3, 4. i 5.); da u postupku u vezi sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među strankama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela (član 205.); da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1.); da je sud dužan da pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (član 270.); da će se sudski odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastaviti prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka (član 357. stav 2.).

Zakonom o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da bračni drugovi mogu samo sporazumno tražiti razvod braka za vreme trudnoće žene, odnosno dok njihovo zajedničko dete ne navrši godinu dana života (član 84. stav 2.); da je sud, odnosno organ starateljstva koji donosi odluku o poveravanju dece na čuvanje i vaspitavanje, dužan da na pogodan način ispita sve okolnosti koje su od značaja za pravilan duhovni i fizički razvoj i vaspitavanje deteta i da se prilikom donošenja odluke rukovodi prvenstveno interesima deteta, pri čemu posebno uzima u obzir emocionalne potrebe i želje deteta o čemu pribavlja mišljenje odgovarajućih stručnjaka uvek kad to okolnosti slučaja zahtevaju(član 130.); u postupku u bračnim sporovima, sporovima iz odnosa roditelja i dece, sporovima za izdržavanje, kao i u imovinskim sporovima između članova porodice primenjuju se odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 388.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaz, a sud može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (član 7. st. 1, 2. i 4.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je pre svega konstatovao da je predmetni parnični postupak P. 625/08, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Somboru 19. februara 2003. godine do njegovog okončavanja donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2134/09 od 2. septembra 2009. godine, trajao ukupno šest godina i šest i po meseci, kao i da je taj postupak bio u zastoju šest meseci za vreme trajanja psihoterapeutskog tretmana celokupne porodice kod Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine.

Pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ispitujući navedene kriterijume u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično i pravno vrlo složen, s obzirom na to da je sud trebalo da donese odluku o izmeni odluke o poveravanju maloletnog deteta jednom od roditelja na samostalno vršenje roditeljskog prava, pri čemu su porodični odnosi, a posebno odnosi bivših supružnika, roditelja, izuzetno poremećeni. U takvoj situaciji bilo je potrebno, kako bi sud doneo odluku koja će biti u najboljem interesu deteta, izvesti veći broj dokaza, a posebno veštačenjem preko veštaka medicinske struke, kao i psihologa. Složenost postupka se ogleda i u činjenici da sudskim rešenjem određene nadležne organizacije, Centar za socijalni rad u Somboru i Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, nisu mogle da daju svoj nalaz sa mišljenjem, odnosno nisu mogle da odgovore na zadatak određen rešenjem suda, dok nisu sprovele neophodne tretmane parničnih stranaka, odnosno cele porodice, u trajanju od po šest meseci, a u kom periodu ni sud nije mogao da postupa.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje da je ona kao tužena u predmetnom parničnom postupku u izvesnoj meri doprinela navedenoj dužini trajanja postupka, s obzirom na to da četiri puta nije došla na ročišta (jednom, jer se nalazila na godišnjem odmoru, drugi put, zbog bolesti, treći put zbog sprečenosti punomoćnika drugim suđenjem i četvrti put zbog smrtnog slučaja u porodici), usled čega ta ročišta nisu održana, kao i da jedno ročište nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka (dva od navedenih ročišta su bila zakazana radi izvođenja dokaza saslušanjem tužene kao parnične stranke), čime je trajanje postupka produženo za nešto više od šest meseci.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni tužbeni zahtev za podnosteljku ustavne žalbe bio od izuzetnog značaja, s obzirom da je tužbom tražena promena odluke o poveravanju maloletnog deteta, koje je prethodnom odlukom bilo dodeljeno podnositeljki na staranje, vaspitavanje i čuvanje. Ovo posebno što odluka čija se izmena tužbom u predmetnom parničnom postupku tražila, nije nikad izvršena, kao i da je postupak izvršenja ranije odluke prekinut do pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka.

U pogledu postupanja nadležnih sudova pred kojima je vođen predmetni parnični postupak, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je prvostepeni sud prvu prvostepenu presudu u navedenom postupku doneo nakon pet godina. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je u navedenom periodu predmetni postupak bio u zastoju šest meseci, da, pored navedenog, u periodu od šest meseci prvostepeni sud nije zakazivao ročišta ni dok je trajao savetodavno-terapijski tretman parničnih stranaka pri Centru za socijalni rad opštine Sombor, a zbog njihovog dubokog konflikta, kao i da se tužilac nije odazvao na tri poziva Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine da dođe i da dovede mal. M.T. na veštačenje, što je produžilo postupak veštačenja od strane ove institucije za devet meseci. Ustavni sud ukazuje i da je parnični sud tri puta dopisima tražio od Instituta da na osnovu postojećih podataka dostavi svoj nalaz, ali je Institut to odbio, izjasnivši se da bi takvo postupanje bilo neprofesionalno. Prilikom ocene vremenskog perioda u kome je postupao prvostepeni sud, Ustavni sud je imao u vidu i doprinos podnositeljke ustavne žalbe, usled čijeg je nedolaženja na zakazana ročišta ili traženja da se ona ne drže je postupak duže trajao nešto više od šest meseci, kao i činjenicu da je prvostepeni sud zakazivao ročišta uglavnom u primerenim razmacima.

Pored navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su drugostepeni i revizijski sud postupali veoma efikasno. Naime, drugostepeni sud je u ovom parničnom predmetu dva puta donosio odluke, prvi put je doneo rešenje u roku od dve nedelje od dostavljanja spisa tom sudu, a drugi put je meritorno odlučio u roku od pet nedelja od dostavljanja spisa predmeta, dok je revizijski sud presudu kojom je okončan ovaj postupak doneo u roku nakon dva meseca od dostavljanja spisa predmeta.

Imajući u vidu navedenu složenost predmetnog parničnog postupka, kao i postupanje nadležnih organa, ali i same podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 625/08 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je pravo na pravično suđenje povređeno jer je dužina trajanja postupka koji uključuje i postupak kod organa starateljstva, parnični postupak za razvod braka i poveravanje maloletne dece (koji je trajao duže od tri godine), izvršni postupak i parnični postupak koji je vođen radi izmene odluke o poveravanju dece, sve ukupno trajao preko deset godina, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je u sprovedenom postupku utvrdio: da je parnični postupak koji je po tužbi za razvod braka ovde podnositeljke ustavne žalbe pokrenut 1999. godine, pravnosnažno okončan 21. avgusta 2001. godine, odnosno 18. novembra 2002. godine u delu koji se odnosi na odluku o poveravanju mal. dece parničnih stranaka na čuvanje, vaspitavanje i izdržavanje; da je izvršni postupak koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu I. 136/03, pokrenut predlogom ovde podnositeljke ustavne žalbe radi prinudnog izvršenja presude tog suda P. 994/99 od 21. februara 2001. godine, obustavljen rešenjem Opštinskog suda u Somboru I. 136/03 od 11. juna 2009. godine, koje je podnositeljki ustavne žalbe dostavljeno istog dana, a protiv koga ona nije izjavila žalbu; da je predmetni parnični postupak vođen po tužbi bivšeg supruga podnositeljke ustavne žalbe, kojom je tražio da se izmeni pravnosnažna presuda Opštinskog suda u Somboru P. 994/99 od 21. februara 2001. godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 994/99 predstavlja jedinstvenu celinu sa izvršnim postupkom koji se vodio pred istim sudom u predmetu I. 136/03, ali da parnični postupak koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 625/08 (ranije P. 180/03) predstavlja zasebnu pravnu celinu u odnosu na postupke tog suda P. 994/99 i I. 136/03.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u prethodnom ustavnosudskom postupku blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetima P. 994/99 i I. 136/03 cenio u odnosu na dan dostavljanja podnositeljki ustavne žalbe rešenja Opštinskog suda u Somboru I. 136/03 od 11. juna 2009. godine o obustavi postupka.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da je rešenje Opštinskog suda u Somboru I. 136/03 od 11. juna 2009. godine dostavljeno podnositeljki istog dana, Ustavni sud je, polazeći od odredbe člana 84. Zakona o Ustavnom sud, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, jer je ustavna žalba izjavljena nakon proteka roka od 30 dana od dana dostavljanja akta kojim se okončava postupak čija se dužina trajanja osporava, rešavajući kao u tački 3. izreke.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ovi navodi nisu osnovani.

Naime, podnositeljka ustavne žalbe razloge ustavne žalbe o povredi navedenog prava zasniva na činjenici da je u sudskoj praksi bilo drugačijih sudskih odluka u kojima su učesnici postupka zauzeli potpuno drugačiji stav o posledicama prinudnog odvajanja dece, navodeći kao primer presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 3800/00 od 13. septembra 2000. godine.

Povodom ovih navoda Ustavni sud ukazuje da u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donošenje odluka od strane istog suda, koji je istovremeno i sud najviše instance u konkretnom slučaju, kojima se na bitno različiti način odlučuje, može da predstavlja povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Ovakav stav zauzeo je i Evropski sud za ljudska prava (videti Odluku u predmetu Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ispitivao da li su u navedenim slučajevima, presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3800/00 od 13. septembra 2000. godine i Rev. 2134/09 od 2. septembra 2009. godine donete pri istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju ne radi o istom činjeničnom i pravnom stanju. Ovo stoga što je presuda Rev. 3800/00 od 13. septembra 2000. godine doneta u parničnom postupku po tužbi oca maloletne dece koja su bila poverena majci, protiv babe i dede deteta, roditelja njegove bivše supruge, koji je tražio od suda da se nakon smrti njegove bivše supruge, njemu poveri maloletno dete na čuvanje i vaspitavanje, kada je sud našao da s obzirom na uzrast dece ona nisu u mogućnosti da zrelo i objektivno ocene ko će bolje štititi njihove interese, te prinudno odvajanje dece po prirodi stvari neće izazvati ozbiljan poremećaj u daljem njihovom razvoju.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju ne radi o činjenično i pravno identičnoj situaciji, te je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbio, odlučujući kao u tački 2. izreke.

U pogledu navoda podnositeljke da je odluka Opštinskog suda u Somboru P. 625/08 od 2. decembra 2008. godine o troškovima postupka nepravična i da nije zasnovana na odredbi člana 207. Porodičnog zakona, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka odluku o troškovima nije osporila u postupku po žalbi, tako da nije ni razmatrao ove navode.

7. U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava podnositeljke ustavne žalbe na sudsku zaštitu, zajemčenog članom 22. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se povreda navedenog prava ističe u odnosu na rešenje Opštinskog suda u Somboru iz 1988. godine kojim je odbačena tužba ovde podnositeljke ustavne žalbe za razvod braka, radnje nečinjenja Centra za socijalni rad u Somboru i opštine Sombor „pre 8. jula 1999. godine“, kao i rešenje Opštinskog suda u Somboru I. 136/03 od 23. februara 2004. godine.

S obzirom na to da je zaštita Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, to se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, ukoliko su ti akti doneti ili te radnje preduzete nakon stupanja na snagu Ustava.

Imajući u vidu da su osporeni akti doneti, a osporene radnje preduzete pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, kao u tački 4. izreke.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na posebnu podršku i zaštitu pre i posle porođaja, Ustavni sud je konstatovao da se postojanje povrede ovog prava ne može dovesti ni u logičku ni u pravnu vezu sa osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2134/09 od 2. septembra 2009. godine.

U pogledu istaknute povrede prava roditelja, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije navela ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu navedenog prava.

S druge strane, u pogledu navoda ustavne žalbe o povredi prava mal. M.T, zajemčenih čl. 22, 23, 64. i 66. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavnu žalbu podnela samo u svoje ime, a ne i u ime svog maloletnog deteta M.T. Takođe, Ustavni sud je konstatovao i da je pravnosnažnom presudom P. 625/08 od 2. februara 2009. godine određeno samostalno vršenje roditeljskog prava od strane oca mal. M.T. tako što je mal. M.T. poveren na čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje i upravljanje imovinom M.T, te da podnositeljka nije ni mogla da podnese ustavnu žalbu u ime mal. M.T. Stoga Ustavni sud nije ni razmatrao ove navode ustavne žalbe.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa poveravanjem deteta i trajanjem postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti