Povreda prava na pravno sredstvo u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravno sredstvo, jer je izvršni sud doneo rešenje o obustavi postupka sa poukom da pravni lek nije dozvoljen. Sud je naglasio da se protiv takvog rešenja mora omogućiti prigovor.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Petrovića iz Pančeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 23. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Petrovića i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici I. 1239/10 o d 13. februara 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Pančevu IPV(I). 47/15 od 28. aprila 2015. godine i određuje da taj sud ponovo odluči o prigovoru podnosi oca ustavne žalbe koji je izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici I. 1239/10 od 9. marta 2015. godine .

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Petrović iz Pančeva podneo je Ustavnom sudu, 20. marta 2015. godine, preko punomoćnika Dejana Damjanovića, advokata iz Pančeva, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici I. 1239/10 od 13. februara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da osporeno rešenje izvršnog suda o obustavi izvršnog postupka predstavlja akt kojim je odlučeno o pravima i obavezama podnosioca , stoga je poukom o pravnom leku, sadržanoj u osporenom rešenju, kojim je konstatovano da nije dozvoljen pravni lek, povređeno pravo podn osioca na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje o obustavi izvršnog postupka. Tražio je naknadu nematerijalne štete, kao i troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , dopisom od 9. novembra 2016. godine tražio od punomoćnika podnosioc a ustavne žalbe da obavesti Sud o tome da li je doneta o dluka o prigovoru koji je izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici I. 1239/10 od 9. marta 2015. godine (kojim je odbačen kao nedozvoljen prigovor podnosioca protiv osporenog rešenja o obustavi postupka), a ukoliko jeste, da dostavi takav akt suda . Postupajući po nalogu, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je podneskom od 15. novembra 2016. godine obavestio Ustavni sud da je po navedenom prigovoru doneto rešenje Osnovnog suda u Pančevu IPV(I). 47/15 od 28. aprila 2015. godine i uz navedeni podnesak dostavio je navedeno rešenje izvršnog suda.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici je osporenim rešenjem I. 1239/10 od 13. februara 2015. godine obustavio izvršni postupak, u kojem je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo izvršnog poverioca. U pouci o pravnom leku tog rešenja je konstatovano da protiv rešenja nije dozvoljen pravni lek.

Osnovni sud u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici je rešenjem I. 1239/10 od 9. marta 2015. godine odbacio kao nedozvoljen prigovor podnosioca ustavne žalbe izjavljen protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka. U pouci o pravnom leku je konstatovano da je protiv rešenja dozvoljen pravni lek.

Osnovni sud u Pančevu je rešenjem IPV(I). 47/15 od 28. aprila 2015. godine odbio kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici I. 1239/10 od 9. marta 2015. godine. U obrazloženju navedenog rešenja je konstatovano: da je odredbom člana 39. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor samo kad je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen; da kako odredba člana 76. navedenog zakona ne predviđa pravo izjavljivanja prigovora u slučaju donošenja rešenja o obustavi izvršnog postupka, to je prigovor , u konkretnom slučaju , nedozvoljen; da se u konkretnom slučaju neposredno primenjuju odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a ne odredbe Ustava, i da kako navedene odredbe zakona koje propisuju pravo prigovora nisu ocenjene ka o neustavne od strane nadležnog suda, to je prigovor nedozvoljen.

5. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuj e, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

6. Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe osporio rešenje Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici I. 1239/10 od 13. februara 2015. godine, kojim je obustavljen izvršni postupak, bez prava na izjavljivanje pravnog leka protiv navedenog rešenja. Podnosilac ustavne žalbe je samoinicijativno podneo prigovor protiv osporenog rešenja o obustavi izvršnog postupka, koji je odbačen kao nedozvoljen rešenjem Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici I. 1239/10 od 9. marta 2015. godine , a koje je po prigovoru podnosioca potvrđeno rešenjem Osnovnog suda u Pančevu IPV(I). 47/15 od 28. aprila 2015. godine . U poslednje dve odluke izvršnog suda je konstatovano da prigovor po samom ZIO nije dozvoljen protiv rešenja o obustavi postupka. Podnosilac ustavne žalbe nije proširio ustavnu žalbu i na ove odluke.

7. S obzirom na to da je ustavna žalba podneta protiv prvostepenog rešenja o obustavi izvršnog postupka, pre nego što je okončan postu pak po pravnim lekovima koje je podnosilac izjavio nakon donošenja osporenog rešenja, Ustavni sud je najpre razmotrio pitanje dopuštenosti ustavne žalbe sa stanovišta iscrpljivanja pravnih lekova.

Ustavni sud je utvrdio da je Rešenjem Už-8166/12 od 23. januara 2014. godine odbacio ustavnu žalbu C.P.B. p .co ltd izjavljenu protiv rešenja ko jim je obustavljeno sprovođenje izvršenja jer podnosilac ustavne žabe nije iskoristio pravno sredstvo za zaštitu svojih prava – prigovor u izvršnom postupku, ali je istovremeno konstatovao da podnosilac nije poučen o mogućnosti izjavljivanja ovog pravnog leka, da zbog toga ne sme da trp i štetne posledice i da saglasno članu 39. ZIO , u roku od pet radnih da na od dana prijema ovog rešenja, može izjaviti prigovor protiv osporenog rešenja o obustavi postupka.

Podnosilac ustavne žalbe Dragan Petrović je, za razliku od podnosioca ustavne žalbe u predmetu Už-8166/2012, samoinicijativno podneo prigovor protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka, a zatim i prigovor protiv rešenja o odbačaju prigovora. Dakle, podnosilac je iskoristio pravo na prigo vor i pored pouke u osporenom rešenju da protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka n ije dozvoljen pravni lek. Kako je podnosilac učinio sve da iscrpi pravne lekove u izvršnom postupku, a da ti pravni lekovi nisu zadovoljili merilo delotvornosti, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom konkretnom slučaju dopuštena bez obzira na to što je podneta pre okončanja postupka po pravnim lekovima (istovetno pravno stanovište Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-6185/2011 od 25. septembra 2014. godine).

8. U postupku meritornog odlučivanja o ustavnoj žalbi Ustavni sud se usredsredio na pitanje da li je osporenim rešenje povređeno pravo podnosilaca na žalbu ili drugo pravno sredstvo , zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. stav 1. i 3. ZIO). U ZIO nije definisana forma akta kojim se postupak obustavlja. Imajući u vidu da je obustava jedan od načina okončanja izvršnog postupka, te da se stoga obustavljanjem izvršnog postupka konačno odlučuje o pravu poverioca da namiri potraživanje u situaciji kada namirenje iz nekog od zakonom predviđenih razloga nije moguće, odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne predstavlja sprovođenje neke izvršne radnje ili akt upravljanja postupkom. To ima za posledicu da se odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i donet akt koji se osporava ustavnom žalbom. Kako kod okončanja postupka obustavom u ZIO nije naveden prigovor kao dozvoljeni pravni lek, Ustavni sud smatra da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Iz navedenog proizlazi da se protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka može podneti prigovor. Ovakav pravni stav Ustavni sud je izneo u Rešenju Už-8166/12 od 23. januara 2014. godine.

S obzirom na pravo stranke koje se jemči članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da kada se rešenjem u izvršnom postupku odlučuje o pravima i obavezama stranaka, kao u konkretnom slučaju, one imaju pravo na pravni lek - prigovor, u skladu sa članom 39. ZIO, te je i podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršnom poveriocu, pripadalo pravo da protiv osporenog rešenja kojim je obustavljen izvršni postupak izjavi prigovor veću prvostepenog suda. Međutim, u konkretnom slučaju najpre je u pouci o pravnom leku sadržanoj u osporenom rešenju o obustavi izvršenja, konstatovano da pravni lek nije dozvoljen protiv tog rešenja, te je podnosiočev prigovor, koji je samoinicijativno podnet, pravnosnažno odbačen najpre od sudije pojedinca, a zatim od strane sudskog veća.

Ustavni sud zatim ukazuje da je isključivo nadležan da ceni ustavnost zakonskih odred aba, a i time i ustavnost odredaba člana 39. ZIO koji propisuje pravo na pravni lek. Međutim, u konkretnom slučaju, nije sporno pitanje da li je navedeni član zakona u skladu sa Ustavom. Ono što je od ustavnopravnog značaja u kontekstu zaštite ustavnih prava jeste da li se konkretnim aktom donetim u izvršnom postupku odlučuje o pravima i obavezama stranaka u postupku. U ustavnosudskoj praksi su već zauzeta stanovišta o tome koji akti u izvršnom postupku predstavljaju akte kojima se odlučuje o pravima i obavezama stranaka u postupku i koji mogu biti predmet osporavanja ustavnom žalbom. Samo rešenje o obustavi postupka, kao što je već navedeno, predstavlja akt izvršnog suda kojim se odlučuje o pravima i obaveza stranaka u postupku. Ovakvo stanovište Ustavnog suda polazi od dugotrajne i ustaljene prakse sudova u izvršnom postupku, kao i pravila ranijih Zakona o izvršnom postupku, prema kojima su akti o obustavi postupka uvek bili donošeni u formi rešenja i protiv kojih je bio dozvoljen pravni lek. Inače, rešenje o izvršenju i rešenje o obustavi izvršenja predstavljaju dva akta izvršnog suda u pravom smislu te reči (jednim aktom se započinje postupak, a drugim aktom se završava postupak), dok svi ostali akti u izvršnom postupku, po pravilu, predstavljaju materijalizaciju radnji sprovođenja izvršenja, zbog čega ti akti ne mogu biti predmet osporavanja ustavnom žalbom. Sve ove pravne karakteristike rešenja o obustavi postupka predstavljaju osnov vezivanja za odredbu člana 36. sta v 2. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Ova ustavna norma se neposredno primenjuje i na sam izvršni postupak, odnosno na akte izvršnog suda kojima se odlučuje o pravima i obavezama stranaka u postupku, a u smislu člana 18. stav 1. Ustava, kojim je utvrđeno da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustav om neposredno primenjuju.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici I. 1239/10 od 13. februara 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

9. Ustavni sud je, u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Osnovnog suda u Pančevu IPV(I). 47/15 od 28. aprila 2015. godine i odre dio da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca koji je izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Kovačici I. 1239/10 od 9. marta 2015. godine, ne prejudicirajući pri tome konačnu odluku izvršnog suda o ispunjenosti uslova za obustavu izvršenja.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i naložio otklanjanje štetnih posledica, to se ovaj Sud nije upuštao u razmatranje povrede prava na pravično suđenje iz čl ana 32. stav 1. Ustava.

10. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravno sredstvo i poništaj osporenog rešenja o obustavi postupka adekvatna satisfakcija, te je odbio zahtev podnosioca na naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

11. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obraz loženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

12. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravno sredstvo u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti