Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neblagovremene ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu. Žalba je podneta nakon isteka zakonskog roka od 30 dana od dana dostavljanja osporenog akta, zbog čega nisu ispunjene procesne pretpostavke za vođenje postupka po ustavnoj žalbi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-206/2007
16.07.2009.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Gicića iz Miroča, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đorđa Gicića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Majdanpeku K. 74/06 od 22. avgusta 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Gicić iz Miroča podneo je Ustavnom sudu 13. novembra 2007. godine, preko punomoćnika Dragana P. Vasiljevića, advokata iz Majdanpeka, blagovremenu i dozvoljnu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Majdanpeku K. 74/06 od 22. avgusta 2006. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi podnosilac navodi da je presudom Opštinskog suda u Majdanpeku K. 74/06 od 22. avgusta 2006. godine oglašen krivim za krivično delo falsifikovanja isprave iz člana 233. stav 1. KZ RS i da je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dva meseca. Protiv navedene presude advokat Dragan Vasiljević je izjavio žalbu, u svojstvu branioca podnosioca ustavne žalbe, koja je odbačena rešenjem Opštinskog suda u Majdanpeku K. 74/06 od 11. septembra 2006. godine kao nedozvoljena. Okružni sud u Negotinu je presudom Kž. 412/06 od 11. decembra 2006. godine, u stavu prvom uvažio zajedničku žalbu podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca i preinačio rešenje Opštinskog suda u Majdanpeku K. 74/06 od 11. septembra 2006. godine, tako da se žalba branioca izjavljena protiv prvostepene presude ima smatrati dozvoljenom. U stavu drugom presude odbijene su kao neosnovane sve izjavljene žalbe i prvostepena presuda je potvrđena. Zatim navodi da je“izjavio” vanredni pravni lek - zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Opštinskog suda u Majdanpeku K. 74/06 i Okružnog suda u Negotinu Kž. 412/06, koji je presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 30/07 od 19. juna 2007. godine odbijen kao neosnovan. Podnosilac ustavne žalbe smatra da „sudovi nisu pravično odlučili“ iz razloga što mu nisu omogućili da ga u krivičnom postupku brani izabrani advokat Dragan Vasiljević. Ističe da je „prilikom prijema optužnog predloga angažavao branioca Dragana Vasiljevića, koji je i pozvan na prvi pretres u svojstvu branioca, a da je potom sud branioca pozvao kao svedoka, što nije smeo jer je već stekao funkciju branioca pre funkcije svedoka“. Ističe da se iz razloga što sud nije dozvolio advokatu Draganu Vasiljeviću da bude branilac podnosioca ustavne žalbe, u navedenom krivičnom postupku branio ćutanjem, pa je i osuđen za krivično delo falsifikovanja isprave.
Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i zabrani njihovo izvršenje, te odredi uklanjanje štetnih posledica.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Članom 33. Ustava zajemčeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko svog branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokaze priložene uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:
Pred Opštinskim sudom u Majdanpeku vođen je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe koji je okončan donošenjem presude K. 74/06 od 22. avgusta 2006. godine.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Majdanpeku podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim što je „…napravio lažnu ispravu - punomoćje, u nameri da se takva isprava-punomoćje upotrebi kao prava, i to tako što je ispod ranije ispisanog teksta punomoćja sačinjenog od strane advokata Dragana Vasiljevića iz Majdanpeka, u kome stoji da se ovaj advokat ovlašćuje da može u ime i za račun vlastodavca, pred Opštinskim sudom u Majdanpeku, preduzimati sve pravne radnje, odnosno da se za vlastodavce izvrši prenos imovine…potpisao kao vlastodavce C.G. i J.G, a zatim je takvo lažno punomoćje, dajući ga advokatu Draganu Vasiljeviću, upotrebio kao pravu ispravu”, čime je izvršio krivično delo falsifikovanja isprave iz člana 233. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije (u danjem tekstu: KZ RS), pa je osuđen na kaznu zatvora u u trajanju od dva meseca. Protiv navedene presude advokat Dragan Vasiljević je izjavio žalbu, u svojstvu branioca podnosioca ustavne žalbe, koja je odbačena rešenjem Opštinskog suda u Majdanpeku K. 74/06 od 11. septembra 2006. godine kao nedozvoljena. Okružni sud u Negotinu je presudom Kž. 412/06 od 11. decembra 2006. godine, u stavu prvom uvažio zajedničku žalbu podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca i preinačio rešenje Opštinskog suda u Majdanpeku K. 74/06 od 11. septembra 2006. godine, tako da se žalba branioca izjavljena protiv prvostepene presude ima smatrati dozvoljenom, a u stavu drugom odbijene su kao neosnovane sve izjavljene žalbe i potvrđena je prvostepena presuda. Branilac podnosioca ustavne žalbe, advokat Dragan Vasiljević, podneo je potom Vrhovnom sudu Srbije zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Opštinskog suda u Majdanpeku K. 74/06 i Okružnog suda u Negotinu Kž. 412/06, zbog, između ostalog, povrede prava podnosioca ustavne žalbe na odbranu. Vrhovni sud Srbije je presudom Kzp. 30/07 od 19. juna 2007. godine odbio kao neosnovan navedeni zahtev. Obrazlažući svoju odluku, Vrhovni sud je naveo da: “…iz spisa predmeta proizlazi da je u optužnom predlogu Opštinskog javnog tužioca u Majdanpeku Kt.53/06 od 9. maja 2006. godine kao svedok bio predložen i advokat Dragan Vasiljević…da je advokat Dragan Vasiljević na glavnom pretresu koji je održan 22. juna 2006. godine priložio punomoćje kojim se legitimisao kao branilac optuženog i obavestio sud da on ne može (iako je već bio pozvan kao svedok) biti saslušan u tom svojstvu, jer je angažovan kao branilac. Dakle, sama činjenica da je advokat Dragan Vasiljević već predložen u optužnom predlogu da bude saslušan u svojstvu svedoka, je obavezivala ovog branioca da se ne može prihvatiti uloge branioca…jer je funkcija svedoka nezamenljiva i ide ispred funkcije branioca.” Dalje se navodi da “u konkretnom slučaju, obzirom da je osuđenom stavljeno na teret krivično delo falsifikovanja isprave iz člana 233. stav 1. KZ RS, za koje delo po zakonu nije propisana obavezna odbrana, osuđeni je svoju odbranu mogao izneti sam (lična odbrana) ili uzeti branioca (formalna odbrana) o čemu je i bio upoznat od strane prvostepenog suda.”
4. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07) propisano je: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku (član 16. stav 2.); da se kao svedoci pozivaju lica za koja je verovatno da će moći da daju obaveštenja o krivičnom delu i učiniocu i o drugim važnim okolnostima i da je svako lice koje se poziva kao svedok dužno da se odazove pozivu, a ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, dužno je i da svedoči (član 96. st. 1. i 3.); da se ne može saslušati kao svedok branilac okrivljenog o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio (član 97. stav 1. tačka 3)).
Ostalim relevantnim odredbama Zakonika propisano je: da okrivljeni, pored ostalog, nije dužan da iznosi svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja (član 89. stav 2.); da okrivljeni ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca, koga sam izabere iz reda advokata (član 13. stav 1.); da okrivljeni može imati branioca u toku celog krivičnog postupka (član 68. stav 1.); da branilac ne može biti ni lice koje je kao svedok pozvano na glavni pretres, osim ako je po ovom zakoniku oslobođeno dužnosti svedočenja i izjavilo je da neće da svedoči (član 70. stav 2.). Odredbama člana 71. Zakonika propisano je da: ako je okrivljeni nem, gluv ili nesposoban da se sam uspešno brani ili ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora preko deset godina ili teža kazna, okrivljeni mora imati branioca već prilikom prvog saslušanja (stav 1.); da okrivljeni prema kome je određen pritvor mora imati branioca dok je u pritvoru (stav 2.); da okrivljeni kome se sudi u odsustvu mora imati branioca čim sud donese rešenje o suđenju u odsustvu (stav 3.).
5. Ustavni sud je, ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 5. Ustava i citiranih odredaba Zakonika o Krivičnom postupku, utvrdio da osporenom presudom nisu povređena ustavna prava podnosioca na koje se u ustavnoj žalbi pozvao.
Naime, Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, u kome će se javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica.
Sadržaj prava na pravično suđenje se, pre svega, odnosi na određene procesne garancije, pa Ustavni sud, ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta tog ustavnog prava, ispituje eventualno postojanje procesnih povreda u postupcima pred sudovima i na osnovu toga utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe omogućavao pravično suđenje. Ustavni sud je ocenio da je osporenu presudu Opštinskog suda u Majdanpeku K. 74/06 od 22. avgusta 2006. godine doneo zakonom ustanovljeni sud, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti, u postupku vođenom u skladu sa zakonom. Podnosiocu ustavne žalbe je omogućeno da pred prvostepenim sudom iznese svoju odbranu i dokaze u svoju korist, ali se on branio ćutanjem. Korišćenje ovog prava okrivljenog u krivičnom postupku nije dovelo do nepravične osude, jer je činjenično stanje na kome je zasnovana prvostepena presuda utvrđeno na osnovu iskaza dva oštećena, jednog svedoka i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Majdanpeku P. 603/04 i P. 378/05, u ugovor o kupoprodaji zaključen u Majdanpeku 23. avgusta 2004. godine između podnosioca ustavne žalbe kao kupca i C.G. i J.G. kao prodavaca i u punomoćje vlastodavaca C.G. i J.G. Ustavni sud stoga smatra da osuđujuća presuda doneta u prvostepenom postupku nije rezultat proizvoljnosti. Podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepene presude podneo žalbu iz svih zakonskih razloga, koji su svestrano ocenjeni u osporenoj presudi Okružnog suda u Negotinu, a bilo mu je omogućeno i da podnese vanredni pravni lek, iz zakonom propisanih razloga, o kome je Vrhovni sud Srbije odlučivao.
6. Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena posebna prava okrivljenog zajemčena odredbama člana 33. st. 2. i 5. Ustava.
Naime, svako ko je okrivljen u krivičnom postupku ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca, odnosno da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca. Odbrana okrivljenog, dakle, sadrži pojam materijalne odbrane, da se brani sam, i pojam formalne odbrane, da se brani uz pomoć stručnog lica. Zakonik o krivičnom postupku je propisao da okrivljeni mora imati branioca ukoliko je nem, gluv ili nesposoban da se sam uspešno brani, ako se protiv njega postupak vodi zbog krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora preko deset godina ili teža kazna, kada mu je određen pritvor dok je u pritvoru i ukoliko mu se sudi u odsustvu čim sud donese rešenje o suđenju u odsustvu. U svim ostalim slučajevima odbrana nije obavezna, ali je okrivljenom omogućeno da u toku celog postupka može imati branioca po izboru. Međutim, branilac okrivljenog ne može biti, između ostalog, lice koje je kao svedok pozvano na glavni pretres (osim ako je oslobođen od dužnosti svedočenja i izjavio da neće da svedoči). Dakle, branilac okrivljenom ne može biti ni lice koje je u momentu pozivanja za svedoka od strane suda bilo branilac, niti lice koje posle pozivanja u svojstvu svedoka okrivljeni želi da uzme za branioca.
U konkretnom slučaju, u optužnom predlogu Opštinskog javnog tužilaštva u Majdanpeku advokat Dragan Vasiljević je bio predložen za svedoka i u svojstvu svedoka je bio pozvan na glavni pretres, te je u slučaju da je bio već izabrani branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, morao da napusti svoju funkciju, a u slučaju da ga je podnosilac ustavne žalbe angažovao kao branioca na samom pretresu, kao pozvani svedok se nije mogao primiti funkcije branioca. Podnosilac ustavne žalbe je kao branioca mogao angažovati bilo kog drugog advokata, ali ovo svoje pravo nije koristio i odlučio je da se brani ćutanjem, što je njegovo Ustavom zajemčeno pravo. Kako u krivičnom postupku koji se vodio protiv podnosioca ustavne žalbe odbrana nije bila obavezna, nadležni sud nije bio u obavezi da podnosiocu postavi branioca po službenoj dužnosti.
Iz navedenog proizlazi da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno pravo na odbranu i pravo da uzme branioca, kao i da iznese dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i odbrane, te se stoga ne može reći da mu je osporenim presudama uskraćeno pravo na odbranu.
7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije uskraćeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, niti posebna prava okrivljenog zajemčena odredbama člana 33. st. 2. i 5. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnon sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neblagovremene ustavne žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti