Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i sedam meseci. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 800 evra. Ostali delovi žalbe su odbačeni kao nedopušteni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Sabahudin Tahirović, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. D. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. D. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1362/2010 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. D. iz L. je 17. januara 2011. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz B, podne la Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1362/2010.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe 2004. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, ali da do podnošenja ustavne žalbe postupak nije okončan, iako se ne radi o složenom postupku; da je samo suđenje pristrasno, jer je održan sastanak zastupnika tužene stranke - Ministarstva odbrane i tadašnjeg predsednika Vrhovnog suda Srbije, na kome je postignut dogovor da tuženi nije obavezan na isplatu neisplaćenih zarada. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, utvrdi povredu označenih prava kao i naknadu nematerijalne štete podnositeljki ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1362/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, I. D, podnela je 11. novembra 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora-Ministarstvo odbrane-Sekretarijat Ministarstva, kojom je tražil a da se obaveže tužena da tuži lji, civilnom licu zaposlenom u Vojs ci navedene državne zajednice, na ime neisplaćene zakonom garantovane plate za period od 1. decembra 2000. godine do 30. decembra 2003. godine, isplati iznos koji će biti određen veštačenjem , sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate. Predmet je zaveden pod brojem P. 4499/04.

Nakon preinačenja tužbenog zahteva tužilje od 25. aprila 2005. godine i dostavljanja odgovora na tužbu od 23. februara 2006. godine, prvo ročište zakazano za 17. april 2006. godine, odloženo je, do dostavljanja nalaza veštaka finansijske struke. Sledeće ročište zakazano za 5. jun 2006. godine nije održano, jer nalaz veštaka nije bio gotov, iz razloga što veštaku nije dostavljena potrebna dokumentacija. Tužilja je u međuvremenu angažovala novog punomoćnika, te je 7. juna 2006. godine uredila tužbu. Na sledećem ročištu održanom 25. septembra 200 6. godine jedan primerak nalaza veštaka uručen je punomoćniku tužilje. Nakon toga, ona je podneskom od 2. oktobra 2006. godine tužbu uredila tako što je precizirala tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka. Nakon održana još tri ročišta, Opštinski sud u Leskovcu je 3. jula 2007. godine doneo presudu P. 4499/04. Navedenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilje, a tužena je obavezana da tužilji naknadi i troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Leskovcu je presudom Gž. 3279/07 od 2. aprila 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Po dostavljanju predmeta Opštinskom sudu u Leskovcu, on je zaveden pod brojem P. 1095/08. Na ročištu održanom 21. oktobra 2009. godine, posle čitanja tužbe sa uređenjima i preciziranjima, kao i odgovora na tužbu, te izvođenja dokaza uvidom u celokupnu dokumentaciju priloženu uz predmet i saslušanje stranaka, sud je zaključio glavnu raspravu.

Po formiranju nove mreže sudova, predmet je dodeljen u rad Osnovnom sudu u Leskovcu, gde je dobio broj P1. 1362/2010. Predmet je raspoređen novom sudiji.

Na ročištu održanom 10. novembra 2010. godine glavna rasprava je ponovo otvorena, a zbog promene u sastavu veća odlučeno je da glavna rasprava poče iznova. Nakon održanih pet ročišta, Osnovni sud u Leskovcu je 16. oktobra 2012. godine doneo presudu koj om je odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti tog suda istaknut od strane tužene kao neosnovan (stav prvi izreke), odbijen tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan (stav drugi izreke), te obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka (stav treći izreke).

Postupajući po žalbi tužilje, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1. 1136/13 od 11. juna 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); odredbom člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju a članom 217. stav 2. Zakona je propisano ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, ustavni sud pre svega ističe da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu, 11. novembra 200 4. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1362/10.

Naime, od podnošenja tužbe 11. novembra 2004. godine, do okončanja dvostepenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari 11. juna 2013. godine, prošlo je osam godina i sedam meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Takođe, po oceni Suda, podnositeljka ustavne žalbe nije doprine la dužini trajanja postupka, jer se uredno odaziva la pozivima suda i nije zloupotrebljava la svoja procesna ovlašćenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je krećući se u granicama ustavne žalbe usvojio ustavnu žalbu , na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u prvom delu tačke 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljki ustavne žalbe I . D. zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrp ela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je u osporenom parničnom postupku povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba, u tom delu, u vreme njenog podnošenja bila preuranjena, s obzirom na to da postupak nije bio okončan, te podnositeljka nije ni mogla da iskoristi propisana pravna sredstva za zaštitu svojih prava u redovnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da podnositeljka ustavnu žalbu nije proširila po donošenju odluka u ovom parničnom postupku, Ustavni sud nalazi da je u ovom delu ustavna žalba nedopuštena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti