Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući dvostruku povredu Ustavom zajemčenih prava. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dvanaestogodišnjeg trajanja postupka, kao i povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava od strane apelacionog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi M. P, T. P. i A. P, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P, T. P. i A. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 5353/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 68/01) podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljkama ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba M. P, T. P. i A. P. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6182/12 od 17. januara 2013. godine podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6182/12 od 17. januara 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5353/10 od 11. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P, T . P . i A . P, sve iz Beograda , izjavile su, 14. marta 2013. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6182/12 od 17. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku u kome je doneta i osporena presuda.

U ustavnoj .žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe, pa do donošenja osporene presude, trajao nepunih 12 godina, a da podnositeljke, kao ni njihov pravni prethodnik nisu tome doprineli. Takođe, navedeno je da je osporena odluka Apelacionog suda u Beogradu suprotna utvrđenom činjeničnom stanju, kao i da je suprotna ranije donetim odlukama istog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporenu presudu i utvrdi naknadu štete podnositeljkama zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 5353/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Suprug, odnosno otac podnositeljki ustavne žalbe, sada pok. D. P, je 1. februara 2001. godine, kao tužilac, podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog bivšeg poslodavca, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da ga vrati na rad, uspostavi sva prava iz radnog odnosa i isplati neisplaćene zarade počev od 1. jula 1995. godine, pa do dana podnošenja tužbe. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 68/01.

Do prve prvostepene odluke, Četvrti opštinski sud u Beogradu zakazao je 11 ročišta, od kojih je osam održano. U periodu od 10. septembra 2002. do 10. novembra 2003. godine nije zakazano nijedno ročište, bez navođenja razloga za to. Na održanim ročištima izveden je dokaz saslušanjem tužioca, kao parnične stranke, kao i saslušanjem svedoka.

Rešenjem P1. 68/01 od 16. novembra 2004. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu odbacio je tužbu tužioca kao neblagovremenu. Označeno rešenje dostavljeno je parničnim strankama 28. marta 2005. godine, a postupajući po žalbi tužioca, izjavljenoj 30. marta 2005. godine, Okružni sud u Beogradu je 30. avgusta 2006. godine doneo rešenje Gž1. 1795/05, kojim je ukinuo označeno prvostepeno rešenje i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P1. 2505/06, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 29. novembra 2006. godine doneo rešenje kojim je utvrdio da se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti tužioca, s tim da će postupa biti nastavljen nakon što ga naslednici preuzmu.

Podneskom od 15. decembra 2006. godine ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao pravni sledbenici sada pok. D. P, su tražile da se prekinuti postupak nastavi. Četvrti opštinski sud u Beogradu je naredno ročište zakazao za 21. januar 2008. godine.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P1. 625/08. Tužilje su povukle deo tužbenog zahteva koji se odnosio na vraćanje na rad. Nakon tri održana ročišta, na ročište zakazano za 3. novembra 2008. godine nisu došle tužilje, te je parnični sud doneo rešenje da se tužba tužilja smatra povučenom. Tužilje su 18. novembra 2008. godine podnele predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je, rešenjem prvostepenog suda od 31. decembra 2008. godine, odbačen kao neblagovremen. Ovo rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1134/09 od 25. maja 2009. godine, nakon čega je Četvrti opštinski sud u Beogradu 9. oktobra 2009. godine doneo rešenje kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje.

Po uspostavljanju nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni panični postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P1.5353/10. U ovoj fazi postupka zakazano je 11 ročišta, od kojih su tri održana. U periodu od 28. decembra 2011. godine, pa do 11. juna 2012. godine nije zakazano nijedno ročište, a iz spisa predmeta se ne može videti da je za to bilo opravdanja. Od osam neodržanih ročišta, dva nisu održana jer nije bilo dokaza da je tuženo pravno lice uredno pozvano, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedan zbog štrajka zaposlenih u sudu, dok tri ročišta nisu održana jer je strankama bilo potreban rok da se izjasne na neposredno primljene podneske. U toku ove faze postupka izveden je dokaz veštačenjem putem sudskog veštaka ekonomske struke, koji je i saslušan po dostavljanju nalaza sa mišljenjem.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 11. juna 2012. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 5353/10 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilja. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je prvostepeni sud u toku postupka utvrdio da je sada pok. D. P . bio u radnom odnosu kod tuženog i radio sve do jula 1995. godine, kada je otpočeo štrajk zaposlenih kod tuženog, koji je trajao sve do 7. novembra 1996. godine. U ovom periodu, kako je utvrđeno, tužilac se razboleo i prestao da dolazi na posao, ali je dostavljao doznake jedno vreme, nakon čega je prestao. Dalje je utvrđeno da je tuženi poslodavac odjavio tužioca kao svog radnika kod nadležnog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje sa 1. februarom 1998. godine zbog samovoljnog napuštanja radnog odnosa, a 29. januara 1999. godine dostavio podatke o prestanku radnog odnosa za tužioca nadležnoj organizaciji za zapošljavanje. Dalje je utvrđeno da se tužilac novembra 2000. godine obratio dopisom tuženom, tražeći isplatu neisplaćenih zarada, budući da su ostalim zaposlenima iste isplaćene, ali da je, dopisom koji je primio 16. novembra 2000. godine, obavešten da mu je radni odnos prestao 1. februara 1998. godine, sa kojim datumom mu je i zaključena radna knjižica. Nakon ovog obaveštenja, kako je utvrđeno, tužilac je tražio da mu se dostavi rešenje o prestanku radnog odnosa, ali da mu ono nije dostavljeno, te je podneo tužbu sudu. Utvrđeno je i da je tužiocu, rešenjem nadležnog fonda, priznato pravo na invalidsku penziju sa 27. januarom 2001. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, te činjenicu da tuženi do zaključenja glavne rasprave nije dostavio rešenje o prestanku radnog odnosa za tužioca, niti dokaz da je takvo rešenje doneto i dostavljeno tužiocu, prvostepeni sud je ocenio kao neosnovan prigovor tuženog da je tužba neblagovremena. Prema stanovištu drugostepenog suda iznetom u označenoj presudi, saglasno odredbi člana 111. Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine, koji je bio na snazi u vreme prestanka radnog odnosa tužioca, a kojom je bilo propisano da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu danom dostavljanja otkaza, te kako tuženi nije ni doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu, a tužilac krivicom tuženog nije radio u posmatranom periodu, to je tužba blagovremena, a tužbeni zahtev osnovan.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6182/12 od 17. januara 2012. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5353/10 od 11. juna 2012. godine, te je odbijen tužbeni zahtev tužilja. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da odredbom člana 97. Zakona o radnim odnosima iz 1991. godine i odredbom člana 114. Zakona o radim odnosima iz 1996. godine, koji su važili u vreme na koje se odnosi potraživanje, bilo propisano da radnik koji nije zadovoljan konačnom odlukom nadležnog organa u preduzeću ili ako taj organ ne donese odluku u roku od 30 dana od dana podnošenja prigovora, ima pravo da u narednom roku od 15 dna traži zaštitu svojih prava pred nadležnim sudom. U obrazloženju ove presude je navedeno i to da drugostepeni sud, poštujući citirane pravne norme, nalazi da tužilje nemaju pravo na naknadu neisplaćene zarade svog pravnog prethodnika za period od 1. jula 1995. do 27. januara 2001. godine, s obzirom na to da je tužba za povredu prava podneta 1. februara 2001. godine, a povreda prava iz radnog odnosa je nastala još 1995. godine. Drugostepeni sud je u obrazloženju istakao da u prilog iznetom stanovištu ide i to što se tužilac saglasio sa stanjem nerada za period od dostavljanja obaveštenja od 16. novembra 2000. godine, a tužbu sudu podneo tek 1. februara 2001. godine, kao i da je u situaciji kada je tužiocu bilo dostavljeno obaveštenje o otkazu i on na njega odgovorio 12. decembra 2000. godine, sledi zaključak da je u to vreme znao za povredu prava, te da je podneo neblagovremenu tužbu 1. februara 2001. godine. Stoga je, kako zaključuje drugostepeni sud, sada pok. pravnom prethodniku tužilja radni odnos prestao na zakonit način, pa ne postoji osnov za naknadu štete iz člana 172, a u vezi sa članom 154. Zakona o obligacionim odnosima.

Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6182/12 od 11. aprila 2913. godine obavezane su tužilje da solidarno naknade troškove parničnog postupka tuženom.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljke u ustavnoj žalbi pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o radnim odnosima („Sl. glasnik RS“, br. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93, 67/93, 34/94, 48/94, 49/95, 53/95, 24/96, 26/96 i 39/96) bilo je propisano: da u ostvarivanju pojedinačnih prava iz radnog odnosa radnik ima pravo da zahteva zaštitu pred organima u preduzeću, nadležnim sudom, sindikatom, inspekcijskim organima i drugim organima, u skladu sa zakonom (član 92.); da radnik ima pravo da se obrati nadležnim organima u preduzeću, radi ostvarivanja prava iz radnog odnosa, kao i pravo na prigovor protiv odluke koju oni donesu (član 93.); da se radniku u pismenom obliku dostavlja svaka odluka o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa poukom o pravnom leku, da radnik koji nije zadovoljan odlukom nadležnog organa može, u roku od 15 dana od dana uručenja odluke, da podnese prigovor drugostepenom organu utvrđenom kolektivnim ugovorom, ako ovim zakonom nije predviđen kraći rok (član 94. st. 1. i 2.); da je nadležni organ dužan da u roku od 30 dana od dana podonošenja zahteva za ostvarivanje prava, odnosno prigovora da donese odluku, kao i da radnik ima pravo da prisustvuje sednici na kojoj se raspravlja o njegovom zahtevu, odnosno prigovoru i da se izjasni o činjenicama značajnim za donošenje odluke (član 95.); da radnik koji nije zadovoljan konačnom odlukom nadležnog organa u preduzeću ili ako taj organ ne donese odluku u roku od 30 dana od dana podnošenja prigovora, ima pravo da u narednom roku od 15 dana traži zaštitu svojih prava pred nadležnim sudom (član 97. stav 1.); da zaštitu prava pred nadležnim sudom radnik ne može tražiti ako prethodno nije tražio zaštitu prava pred nadležnim organom u preduzeću, osim prava na novčano potraživanje (član 97. stav 2.).

Zakonom o radnim odnosima („ Službeni glasnik RS“, broj 55/96) bilo je propisano: da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu - danom dostavljanja otkaza ugovora o radu, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, da zaposlenom koji je zasnovao radni odnos na osnovu odluke nadležnog organa ( nije zaključen ugovor o radu), radni odnos prestaje danom dostavljanja rešenja o prestanku radnog odnosa, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, kao i da se otkaz ugovora o radu, odnosno rešenje o prestanku radnog odnosa dostavlja zaposlenom u pisanom obliku i sadrži naročito: osnov prestanka radnog odnosa, obrazloženje i pouku o pravnom leku i pravima za vreme privremene nezaposlenosti ( član 111.); da se radi zaštite pojedinačnih prava iz radnog odnosa zaposleni može obrati arbitraži za radne sporove, nadležnom sudu, sindikatu, inspekcijskim organima i drugim organima, u skladu sa zakonom, kao i da se zaposlenom u pisanom obliku dostavlja svako rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku ( član 113.); da zaposleni koji nije zadovoljan otkazom ugovora o radu, odnosno konačnim rešenjem nadležnog organa kojim je odlučeno o njegovom pravu, obavezi ili odgovornosti, ima pravo da pokrene spor kod nadležnog suda radi zaštite svojih prava, u roku od 15 dana od dana dostavljanja otkaza ugovora o radu, odnosno rešenja, kao i da je konačno rešenje – rešenje direktora doneto u prvom stepenu, ako ovim zakonom nije drukčije određeno ( član 114. st. 1. i 2.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 1. februara 2001. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pa do donošenja dopunskog rešenja Apelacionog suda u Beogradu od 11. aprila 2013. godine, trajao 12 godina i dva meseca, kao i da je u odnosu na podnositeljke ovaj postupak otpočeo 15. decembra 2006. godine, podnošenjem predloga za nastavak prekinutog postupka, te da je u odnosu na njih trajao šest godina i četiri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da taj postupak, koji je po svojoj prirodi bio hitan, nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da prvostepeni sud u dva perioda od po više od godinu dana (od 10. septembra 2002. do 10. novembra 2003. godine, kao i od 15. decembra 2006. godine, kada je podnet predlog za nastavak postupka, do 21. januara 2008. godine kada je zakazano prvo naredno ročište), kao ni u periodu od šest meseci (od 28. decembra 2011. godine, pa do 11. juna 2012. godine) nije zakazao nijedno ročište, pri čemu za to nisu postojali opravdani razlozi. Ustavni sud konstatuje i da je o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje konačno odlučeno nakon 11 meseci.

Ustavni sud je ocenio i da je predmetni parnični postupak nije bio posebno ni činjenično ni pravno složen.

Prema oceni Ustavnog suda, podnositeljke ustavne žalbe su imale interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča, ali i da su propuštanjem jednog ročišta dovele do toga da je vođen i dododatni postupak po njihovom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, ne može se ceo period trajanja postupka po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, koji je ukupno trajao skoro godinu dana, staviti na teret podnositeljkama, jer se razumno moglo očekivati da taj postupak bude okončan u znatno kraćem vremenskom periodu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je, izuzetno neefikasnim postupanjem parničnog suda, podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, između drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine) , tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljkama ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nem aterijalne štete svakoj u iznosu od po 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstv a pravde.

Odlučujući o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka u odnosu na podnositeljke od momenta njihovog stupanja u parnicu, kao i opisani njihov doprinos trajanju te parnice . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu ustavne žalbe kojom podnositeljke osporavaju presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6189/12 od 17. januara 2013. godine, Ustavni sud, ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

Ispitujući da li je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnositeljki ustavne žalbe , Ustavni sud je, najpre, konstatovao da se kao sporno pitanje u predmetnom parničnom postupku postavilo da li je pravni prethodnik podnositeljki mogao da tužbom iz 2001. godine potražuje neisplaćene zarade počev od jula 1995. godine.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je radni odnos – pravni odnos između dve strane, u kome je jedna od njih, po pravilu, značajno ekonomski slabija. Stoga je intervencija države u ovoj oblasti značajna, pre svega normiranjem minimuma prava koja zaposleni mora da ima. Tako su zakonima iz ove oblasti uvek bili propisani uslovi za zasnivanje radnog odnosa, prava zaposlenog i u vezi sa tim njegove obaveze i odgovornosti, kao i pravni put za ostvarivanje tih prava. Takođe, posebno je bio regulisan prestanak radnog odnosa, a ovo stoga što prestanak radnog odnosa znači da između zaposlenog i poslodavca više ne postoje uzajamna prava i obaveze, ranije ustanovljene ugovorom o radu (ili rešenjem), opštim aktom, ali i merodavnim zakonom.

Odredbama propisa relevantnih u konkretnom slučaju, Zakonom o radu iz 1991. i iz 1996. godine bilo propisano da svaku odluka o ostvarivanju prava, obaveze ili odgovornosti zaposlenog, poslodavac mora da donese u pisanom obliku i da je uruči, odnosno dostavi zaposlenom, kao i da rokovi za dalji pravni put zaposlenom počinju da teku od dana uručenja, odnosno dostavljanja te odluke zaposlenom. Zakonom o radnim odnosima iz 1996 godine je bila utvrđena i sadržina otkaza ugovora o radu, odnosno rešenja o prestanku radnog odnosa. U svakom slučaju, i jedan i drugi zakon su predviđali kao obavezne elemente akta kojim se odlučuje o pravu, obavezi ili odgovornosti zaposlenog - pouku o pravnom leku. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o radnim odnosima iz 1991. godine bilo propisano da zaposleni zaštitu prava pred nadležnim sudom ne može da traži ako prethodno nije tražio zaštitu pred nadležnim organom preduzeća, praveći izuzetak kada je u pitanju novčano potraživanje. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je tek Zakonom o radu, koji je stupio na snagu decembra 2001. godine, bilo propisano da se novčana potraživanja iz radnog odnosa smatraju obročnim davanjima, te da zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

U konkretnom slučaju, prema stanovištu Apelacionog suda u Beogradu izraženom u osporenoj presudi, pravni prethodnik podnositeljki nije mogao da podnese tužbu sudu jer prethodno nije iskoristio pravni put propisan odredbama člana 97. Zakona o radnim odnosima iz 1991. godine i člana 114. Zakona o radnim odnosima iz 1996. godine, odnosno jer nije podneo prigovor protiv akta poslodavca. Takođe, prema ovom stanovištu, podnositeljke nemaju pravo na isplatu traženog iznosa jer je tužba za povredu prava podneta 1. februara 2001. godine, a povreda je nastala još jula 1995. godine, smatrajući da ovom stavu ide u prilog to što se pravni prethodnih podnositeljki saglasio sa stanjem nerada za period od dostavljanja obaveštenja od 16. novembra 2000. godine, a tužbu je podneo 1. februara 2001. godine.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je parnični sud u postupku koji je prethodio ustavnosudskom konstatovao da tuženi nije dokazao da je doneo akt o prestanku radnog odnosa pravnom prethodniku podnositelji (otkaz ugovora o radu), kao i da je u toku tog postupka utvrđeno da takav akt nije nikad dostavljen sada pok. D. P. U ovakvim okolnostima slučaja, a imajući u vidu izneto, prema oceni Ustavnog suda, ne može se kao ustavnopravno prihvatljivo smatrati stanovište Apelacionog suda u Beogradu da je pravnom prethodniku tužioca odjavljivanjem kod nadležnog fonda i zaključivanjem radne knjižice, bez formalnog otkaza ugovora o radu i njegovog dostavljanja zaposlenom, prestao radni odnos. Takođe, ne može se smatrati pravno utemeljenim, a time i ustavnopravno prihvatljiv ni stav parničnog suda da se kao relevantan rok za preduzimanje zakonom propisanih radnji, u konkretnom slučaju, smatra dan dostavljanja obaveštenja o prestanku radnog odnosa. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odgovarajućim odredbama merodavnih propisa, na koje se i parnični sud pozvao, bio propisan samo rok za osporavanje akata poslodavca, ali ne i za pokretanje postupka za ostvarivanje novčanog potraživanja iz radnog odnosa.

Međutim, nezavisno od navedenog, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud odlučivao samo o zahtevu za isplatu neisplaćenih zarada (nakon što je deo tužbenog zahteva za vraćanje na rad povučen). Zahtev za isplatu neisplaćenih zarada za period proveden u radnom odnosu može se podneti nezavisno od toga da li je u vreme podnošenja zahteva to lice još uvek u radnom odnosu ili ne. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može kao ustavnopravno prihvatiti ni stanovište Apelacionog suda u Beogradu da podnositeljke, kao pravni sledbenici bivšeg zaposlenog, nemaju pravo na ovu isplatu jer je tužba podneta 2001. godine, potrekrepljen činjenicom da je njihov pravni prethodnik o prestanku radnog odnosa obavešten krajem 2000. godine. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da izneti stav ne sadrži obrazloženje zašto podnositeljke nemaju pravo ni na isplatu zarada za period pre nego što je, po stanovištu parničnog suda, prestao radni odnos.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, arbitrernom primenom materijalnog prava podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. sta 1. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju , posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 5353/10 od 11. juna 2012. godine, te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.

Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio način otklanjanja štetnih posledica osporene presude, to Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

7. U pogledu zahteva podnositeljki za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti